Kohabitacija ili seks iz milosrđa

          Kohabitacija. Ko o čemu u poslednje vreme, svi o kohabitaciji. Pitam ženu jel’ zna šta je to, kaže da joj je poznato ali da ne zna pravo značenje. E jebiga, ako ona ne zna onda niko ne zna. Za svaki slučaj odem do rečnika (u kući, ne u biblioteci) da nađem nešto. A posle toga i na „Vikipediju“, za svaki slučaj. I nađem nešto. To mu ga dođe kao neka vrsta druženja ljudi koji nisu u srodničkim vezama ali su zajedno zbog emotivne ili seksualne veze. U jebote. Pa mi smo onda skoro svi u kohabitaciji. Tako posmatrano, jedino muž i žena koji ne rade one stvari nisu u kohabitaciji. Pa.... kad malo bolje razmislim.... možda onda to i nije tako raširena pojava?! Bar u ovim godinama.... a i na dalje. A onda razmišljam.... kako će to da izvede Drug Toma sa Drugovima Ivicom, Borisom i Čedom, ako im se u međuvremenu ne pridruži i Drug Mlađa(n). A tek kad u to karanje upadnu i stari čika Jova i debeli Palma koga će verovatno, zbog njegovih zanosnih oblina, svi vatati ne bi li sebi stvorili sliku nekog ženskog tela u glavi. Doduše upadaće tu i oni koji ne da ne moraju sebi da prave tu žensku sliku, već će ih najviše paliti upravo ovakvo društvo.... Ko?! Pa.... šta ja znam.... neki iz Izvršnog Veća.... Vojvodine - naravno, pa.... neki čija stranka ima manje članova nego moja porodica.... a možda ni bivšem predsedniku neće teško pasti miris svih tih muških tjelesina.

            Naravno za tu kohabitaciju su odjednom svi postali zainteresovani iako je bivši Drug Predsednik implicitno (to mu ga dođe nešto kao direktno) rekao da mu se smučila do kraja života još u prošloj kohabitaciji sa Kiselim (to je onaj što je sad protiv svih). A njega ne voli još od kada je Kiseli kao mladić dolazio kod njegovog oca (dok je Drug Predsednik bio mali) a nije mu svaki put doneo čokoladu „Seka i braco“ od 100 grama ili bar onu malu „Životinjsko carstvo“, a i uvek je imao taj ravnodušni i opušteni izraz lica koji se gubio u daljini. E pa ako je bivši Drug Predsednik zamrzeo tu kohabitaciju, ne shvatam zašto joj se ovi sada raduju. Da nisu u međuvremenu svi pomalo zastranili?! Ili smo mi; stoka, fukara, raja, svetina.... možda malo zastranili?! Mada ne znam zbog čega bi?! Pa bar smo u poslednje četiri godine skoro svi sasvim solidno živeli. Mislim.... možda je bilo malo gore nego u one prethodne četiri godine, ali.... uvek su prethodne bolje od poslednjih, pa su ljudi verovatno zato nezadovoljni mada definitivno nemaju razloga za to. Skoro ni jednog razloga. Bilo je par sitnica..... možda?! Teško da mogu da ih se i setim.... 

            Dobro.... padaju mi na pamet neke zaista minorne stvari..... Šiptari su sebi priznali nezavisnost..... ali šta im to vredi kada im mi to nismo priznali, a sve dok im mi to ne priznamo ni oni sami sebe nisu priznali i džabe im sva druga priznanja jer i sva ta druga priznanja ne vrede ništa bez našeg priznanja. Pa to je bar jasno. I šta je još značajno bilo u te prethodne četiri godine?.... Otpuštanja radnika su svedena na minimum, odnosno svega 400 hiljada ljudi je ostalo bez posla što čini svega 6% ukupne populacije u Srbiji.... a to je potpuno u granicama normale i za druge velike zemlje sveta kao što su Sudan, Angola, Kongo, Čad, Pakistan, Indonezija i mnoge druge. Bar kada je broj ljudi u pitanju, a procenat.... pa nije ova poslednja vlada kriva što nas ima jedva devet miliona i to sa onima što su sami sebe priznali u za nas nepriznate. Zatim, u ekonomiji i privredi takođe nije došlo do nekih velikih pomaka.... Dobro.... jesmo sa drugog mesta u regionu pali na poslednje, ali naš region je izuzetno mali.... svega desetak zemalja. Kakvo je to merilo?! Možeš misliti! Biti iza Bosne, Albanije, Makedonije, Moldavije....?! Pa to su bre ozbiljne države i nije mala zajebancija s njima stalno držati korak. Znate li vi kol’ki su njihovi koraci?! Veliki je to pritisak na nas.... skoro kao na Đokovića u Rimu. Ili Madridu. 

            Vrlo je važna činjenica i da smo pokušali da smanjimo spoljni dug, samo.... nismo uspeli! Nešto smo morali i da pozajmimo da bi ostali na sjajnom poslednjem mestu u regionu. Ali ne puno. Možda petnaestak milijardi Evra. Možda i nešto više, ali.... to i nije tako bitno. Uostalom prethodna vlada je uspela da vrati svega 2 milijarde pa je ovoj poslednjoj 2007. ostavila čak 9 milijardi duga. A sa 9 doći na 24-25 milijardi za 4 godine.... pa zar je to rasipništvo?! Doduše neki nedobronamerni subjektivni objekti tvrde da je realan dug čak duplo veći od zvaničnog, ali samo njihovo ime (nedobronamerni) govori o njihovim namerama. Osim toga, svakako je pravi pokazatelj domaćinskog ponašanja ove poslednje nekohabitacione vlade i stabilan kurs Evra. Sa 80 dinara Evro je došao do samo 115 dinara, što je svega 35 dinara za čak 4 godine!? ’Ej?! Trebalo je to i održati i izdržati. A neke ptice zloslutnice tvrde da će uskoro biti i 120 dinara. Pa dobro i ako bude?! To je samo još 5 dinara više. Uostalom ko uopšte bilo šta računa u dinarima?! Pa sa sledećom vladom ćemo svakako ući u Evropsku Uniju, NATO, OPEK, G-8 ( idalje će ostati 8 jer će Italija ispasti a mi upasti), Udruženje Arapskih Zemalja, Svetsko Udruženje Tkalja, Socijalističku Internacionalu, Trilateralnu komisiju i druge velike svetske organizacije, pa nam dinar sigurno neće ni trebati. Jedino za hleb i mleko. Dobro i pavlaku. 

            Sve u svemu, ako se sve to izanalizira onako kako sam ja to izanalizirao ta kohabitacija nije tako dobra kao ono vreme pre kohabitacije jer očito da nekohabitovani postižemo znatno bolje rezultate, ali ako se mora.... Pa dobro i taj seks koji ide uz tu kohabitaciju.... pa nije to ništa nasilno i protiv prirodno... sigurno nije. Ne bi to Evropa dozvolila! To je onako.... ponekad.... ako se baš slože sve kockice. Recimo.... u liftu deda Jova sa Palmom, ili u toaletu Čanak sa Vučićem.... pa on bar ima pohotne usne, šta je tu problem.... ili u Audiju A8 na vožnji do aerodroma sa Vukom Draškovićem (bolje s njim nego s Danom).... ili.... u kuhinji skupštinskog restorana Oliver Dulić sa Jorgovankom.... mada lično mislim da bi Jorgovanki uz taj ambijent više legao Drug Mrki.... ili da Velja Ilić malko nagna Jelenu Trivan..... odmah bi joj spao onaj facijalni grč a lice razvuklo u osmeh.... Ma bilo bi tu na kraju i bliskih veza koje bi potrajale pa posle kohabitacije ne bi mogli da ih razdvoje k’o kerove kad se zalepe. Uostalom, ako otadžbina poziva na kohabitaciju, niko nema pravo da istu odbije iz sitnosopstveničkih ili stranačkih interesa. I zato, bez mnogo palamuđenja, s kohabitacijom u Srbiju bez granica, radničkih sportskih igara, pilića brojlera, kobasicijada u Turiji, Grmečke koride i stočnog koncentrata.... jednom rečju u Srbiju budućnosti. A budućnost je već počela.       

Softver i svetska ekonomska kriza

            Godinama me već iscrpljuje ova svetska kriza koja se raširila k’o ova moda sa onim gaćama što na dupetu imaju samo jedno uzdužno kanapče koje je vezano za drugo - poprečno kanapče. Mada ne mogu da ne priznam da ne znam da kroj nije interesantan, pa ma šta ja da pod ovim mislim. Moram tako, jer ovo čitaju i deca i komšije i rodbina.... A kakva su vremena ne bih se čudio i da moja keva čita blog al’ da mi ništa ne govori sve dok jednom ne dograbi neki potanji bagremov kolac pa me oplete s njim u nadi da će bar malo nadoknaditi ono za šta sama kaže da je propustila pre jedno.... čet’eres godina. Zato ja i kad pišem novi post svaki put napišem dva reda, pa onda odmah jedan i po obrišem. Shvatim da sam neukusan, neumesan i premas’an, trgnem se k’o da sam pridremao a moja žena kao slučajno do daske pojača njenu omiljenu pesmu od Dr Igija, i ispravim stvar dok još nije objavljena jer kad jednom ode u etar.... ili na internet.... gotovo je. Nego.... da se vratim na krizu. Kriza svega.... Identiteta, mišljenja, poštenja, integriteta, humanosti, osećanja, morala.... mada.... mene najviše brine kriza kvalitetnog papira. Onog papira što ga dajemo u samoposluzi, na benzinskoj pumpi, hotelu (ili motelu ako je pored nekog puta), restoranu, prodavnici.... a koji je ubačen od strane lihvara, zelenaša i mešetara da poremeti ono lepo vreme razmene dobara kada si k’o gospodin čovek mogao da trampiš štampač „Epson R265“ za bežični telefon „Brondi“ uz doplatu od jedne memorijske kartice od 2 MB, ili pojačalo „Soni“ za „Tehniks“ risiver - pa kako kome šta zapadne. A znao sam od samog početka da će jednom tog papira (što ga zovu novac) ponestati i.... šta sad?! Došla kriza! I šta sad prodavati ili menjati jedno za drugo?! I onda se setim! Proizvodnja!

            Na pamet mi je  pametno pala ideja da nešto proizvodim. Proizvodnja je majka ekonomije.... ili obrnuto.... nema veze.... Dabome. Početi proizvoditi nešto i to odmah dok se i drugi nisu setili da to rade. Šta proizvoditi? Proizvode - pa to je bar jasno. Ili bar nešto što liči na to.... pa dok kupci shvate.... ja već imam pet miliona Evra gotovine u kešu i.... da me svet vidi. Ali šta proizvoditi, a da baš i ne bude kao pravi proizvod a da može da se proda kao proizvod? I dok sam o tome razmišljao put me nanese ispred radnje jednog drugara koji prodaje kompjutere i još svašta nešto od tih andrmolja koje idu uz njih a od koga sam već kupio nekoliko kompjutera s kojima nisam imao problema. Sem što je na jednom crkla neka.... ploča.... valjda matična....mislim da je tako rekao.... srećom nije bila skupa.... oko 300 Evra. I na još jednom kompjuteru su crkle neke dve.... valjda kartice.... to su kao neke male karte.... i one nisu bile skupe.... 200 ili 250 Evra.... ne mogu tačno da se setim. E da.... na jednom što sam kupio deci je crkao čoper,  hladnjak i neki rezač. Kad sam čuo da je rikn’o „čoper“ već sam u glavi imao neki manji motocikl koji može da stane unutra.... srećom nije.... tako oni (ti što rade s kompjuterima) nazivaju trafo sa ventilatorom i prekidačem. Ni to nije bilo skupo, a rekoše mi i da sam dobio original „Čiftek“, što mi baš i nije ulilo poverenje jer me više  asociralo na samostalne prevoznike manjih tereta u lokalu koji svoju delatnost obavljaju specijalnim vozilima -  trokolicama. Ali sve u svemu dobro sam ja i prošao s tim kompjuterima. 

            I taman kada sam krenuo da uđem kod njega u radnju, eto ti njega na vratima sa salvom pogrdnih reči, na koje ja kao fino vaspitano dete nisam navikao, upućenih meni i to zato što nisam odmah ušao, pa da sednemo k’o ljudi, popijemo po jednu, ispušimo koji duvan cigara, i ispijuckamo kafu. Jedva sam uspeo da ga podsetim da ni on ni ja niti pijemo, niti pušimo a tek kafu ne pijemo.... godinama, i da nam se život sjeb’o dibidus jer sve smo to nekada upotrebljavali i uživali.... a vidi nas danas?!.... zdravi a usrani! I ko nas je uopšte ubedio da se svega toga odreknemo i zašto?! I dok smo sedeli i pijuckali čaj od „Majkinog lista“ koji je dobar za lenja creva i probleme sa zatvorom (ali ne onim izrečenim od strane suda nego ovim.... vezanim za stolicu....) izložio sam mu u kratkim crtama svoju zamisao o proizvodnji nečega.... I dok sam mu izlagao svoje zamisli, prostruji mi kroz glavu da on stalno prodaje neke „softverčiće“ kako ih je sam nazivao, pa sam mu to odmah i spomenuo uz pitanje - jel’ se to proizvodi ili ih on samo preprodaje. Rekao mi je i da ih pravi ali i da preprodaje nečije već napravljene. Morao sam da ga ispipavam kako on to pravi, odakle mu mašine za proizvodnju, kako izgledaju ti softveri i ko ih i za čega kupuje. Teška priča.... Pre bi pripadnici Vermahta iz partizanskog kurira izvukli podatak gde mu je borbena jedinica i koliko ljudi broji nego što bih ja od njega saznao nešto konkretizovano a po pitanju proizvodnje tih softvera. Jedino što mi je rekao da to nije nikakav problem i da ih je vrlo lako praviti. E... puno si mi rekao.... To sam i ja mogao odprilike da predpostavim.... Vidim ja.... dok sam ne uradiš - nema ’leba.

            Kod kuće sam se bacio na pretraživanje. Novine, enciklopedije, internet, pa onda neki časopisi sa čudnim imenima: „Mikro“, „Jabuka“, „Omega“, „Vidi“.... E, sve sam video i svašta saznao. Pišu ljudi da od svih proizvoda što se u svetu naprave, jedna petina su softveri i da od njihove proizvodnje i prodaje živi 500 miliona ljudi. Verovatno živi, ali da nešto radi.... to teško. Video sam ja to kako oni i rade i proizvode. Kao što ja sedim za kompjuterom i mrsomudrujem, tako i oni sede i svi nešto prave i svi jedni drugima pokazuju šta su napravili, pa ovi što gledaju svaki put razrogače oči i budu zadivljeni onim što su kao ovi napravili i onda se svi vrate za svoj kompjuter i nastavljaju grozničavo da tipkaju po tastaturi kao da igraju „Tetris“ na najvećoj brzini. Ma sve je to lepo ali.... gde je produkt njihovog rada?! Kažu u kompjuteru! A mogu da ga stave i na disk! A kad ga stave - ništa se sem diska ne vidi?! Pa šta si onda napravio?! „Za onoga ko zna sve je unutra“ - kratko odgovaraju praveći od svega još veću zagonetku i naravno izdižući sebe na štit kao Tandarabriksa, a što je još gore uvek se nađu neke budale da taj štit nosaju gde stignu. Danas kada neko hoće da te otkači na tvoje kliše pitanje čime se bavi - samo kaže: „Ja sam softveraš“.... a ti kažeš: „Aaaa, e baš lepo!“ i nastaviš neku levu konverzaciju kao da to nije ništa posebno a sve vreme se misliš: „Šta li je mislio s onim „softveraš“ da mi je znati?!“ A znaš da bi ti bilo lakše da je rek’o da je histolog.... ili mikrobiolog.... ili etimolog.... bar bi kod kuće saznao šta radi. Ja sam ukucao „softveraš“ na Guglu i dobijo neku gomilu do pojasa golih džibera koji su kao otkačeni i opušteni i kao đuskaju uz neki ogavni rejv.... ili tako nešto, ali i uz vrlo ozbiljnu koreografiju koja se sastoji uglavnom od pokreta kojima instruktori plivanja pokazuju deci kako treba da izgledaju njihovi prvi zamasi u vodi. 

            Analizirajući sve gore navedeno, došao sam do zaključka da je taj „softver“ zaista dobra stvar za proizvodnju koja u stvari i nije proizvodnja jer se ne zna ni ko ga sve proizvodi, ni koliko ga proizvodi, pa ni da li ge je proizveo sad ili ti pokazuje neki od preklane, i da bi to u stvari bio moj posao iz sanjanih snova koje sanjam noću dok u snu spavam dubokim snom. Ali.... U isto vreme ne znam kako da se i ja infiltriram, inkorporiram i implementiram u te softveraše i da me oni prihvate kao bratu brata brat a ne da budem neki snishodljivi i ljigavi  padobranac koji im se sručio u nedeljnu supu koja se zbog bistrine krčka od 7 ujutru ali ne sme ni po koju cenu da proključa nego se drži na toj nekoj temperaturi pasterizacije od oko 70 stepeni. I posle kažu da naš stari svet nije ništa znao. Jes’, mora biti da ih je Luj Paster naučio kako se kuva nedeljna supa. Mnogo su mi se smučili ti Evropljani koji su za sebe pobrali sve lovorike a nama.... liander.... pa ti skuvaj čaj od njega ako smeš. Međutim,  kada sam malo bolje razmislio.... pa vidi.... ko kaže da baš ti foliranti nisu izgeneresali ovu krizu koja je iz temelja uzdrmala temelje cele svetske ekonomije (kako sam ovo lepo rekao.... baš lepo!). Prodaju softver za brdo para, drugi kupe to za malo veće brdo para pa ga prodaju za još veće brdo i tako do.... besveseti.... ili dok ga oni prvi što su ga prodali ne kupe ponovo a da i ne znaju koliko su ga platili a i koji će im uopšte. A softver niko nije ni raspakovao a kamoli video. I tako oni vrte te lažnjake od softvera sa virtuelnim parama za koje im banke daju garancije na osnovu nekih nekretnina koje su u stvari neke kolibe za lov aligatora u Luizijani.... i.... eto ti sranja za sve. I sad da se ja priključim svemu tome? Bolje ne, jer kakve sam ja sreće prvo će ućorkirati mene i tog jadnika što lovi aligatore, a on jadnik cele te godine nije uspeo da iskoristi sve markere koje mu je ponosna US gavermentalna vlada dala. Ne, ni slučajno. Radije idem s njim (njom) da hvatam aligatore. Analizirao sam i to! Ima tu para, kad vam kažem. A i interesantnije je.