Mezimci na četiri točka a da nisu Varburg

            Kada sam pre pet godina kupovao kola, i k’o muva na... med se zalepio za Krajzler 300C, koji mi je izgledao vrlo specifično, elegantno, lepo, prefinjeno i čak pomalo oholo, svi su u kući skočili na mene kao zolje na... med, da sam potpuni kreten. Deca su govorila da se neće voziti samnom, ili ako se i budu vozila da će držati kese na glavi. Od malena sito i besno! Govorili su da neću moći da ih vozim u školu jer će ih biti sramota, a putovanju negde „preko grane“ nisu mogla ni da zamisle. A tek žena?! Krv mi je popila na slamčicu. Te šta će ti takav auto, te za koga ti treba?!, te kol’ko to troši, koliko košta, kako se vozi.... Ubila me u pojam. Ali, moja tvrdoglavost je naširoko poznata. Onako zaljubljen (u kola naravno), nisam mogao biti skrenut s puta koji sam sebi zacrtao, pa kud puklo da puklo. A jedino gde je moglo da pukne je po džepu. Mom, čijem bi drugom. Dok sam tražio auto po Nemačkoj, moja žena je smišljeno vodila subverzivne akcije protiv mene. Svaki put kad bi trebali da zovemo nekog Švabu za kola, ona bi nestala negde iz kuće i namerno me ostavljala da s njima pričam na „ofrlj“ englesko-nemačkom na kom bi uvodni deo bio na engleskom a stručni na nemačkom. To je zato što ni ja ni Švabe na engleskom ne znamo da kažemo ništa od opreme za kola... sem možda „reinsenzora“ ali to zaista nije problem ni na nemačkom. Da je trebalo, puštao bih im ja preko telefona vodu sa tuša, kao kišu, a zvuk brisača bih dočarao onomatopejom. U svakom slučaju, i pored njenog stalnog podrivanja mog mega-prijekta „Krajzler 300C - 2008“ snašao sam se i sam i nekako uspeo da nađem mezimca koji mi odgovara. Čak sam se sa Švabom dosta lepo ispričao... telefonom, naravno. E, a onda je došao operativni deo projekta, odnosno, odlazak u N(J)emačku po kola. S obzirom da su nam tada trebale vize za Euniju, shvatio sam da ću po kola morati da idem sa rođenom ženom, jer niko od drugara i prijatelja nije imao tu šarenu nalepnicu u pasošu. Unapred sam se radovao putovanju za koje sam znao da će biti "božanstveno". Odavde ona i ja sami sve do nekog malog mesta Bil (Bühl), na francusko-nemačkoj granici i to u delu iza Švarcvalda, što je u Nemačkoj otprilike kao Zaječar u Srbiji. Divno! Kako nam je samo bilo lepo! Mada, kada smo se vraćali, svako u svojim kolima i nije bilo tako strašno.

            Na putovanju do te nemačke zabiti imali smo manjih problema s navigacijom, i to iz prostog razloga. U nemačkoj ima 19 Bil-ova. Pa ti sad nađi pravi. A u navigaciji u Pasatu kojim smo išli po kola nije bilo opcije za kucanje poštanskog broja. I.... pored sve tehnike, vratismo se na onu staru: navigaciju-kartu čitaj, seljaka (ljude na benzinskoj pumpi) pitaj. I to kad smo stigli u Karlsrue. Objasni nam čovek da Bil ima i nastavak u imenu (Krais Raštat) i nađosmo ga iz topa iz petog pokušaja. Usput, moja žena je mrko gledala na sva mesta gde u bili radovi na putu, i gde smo svi iz dve trake na auto-putu išli u jednu, a po toj jednoj su žutim linijama bile obeležene saobraćajne trake. Bile su mnogo uže od normalnih i znao sam da muku muči razmišljajući kako će pri povratku tuda proterati Pasata. Zanoćili smo u hotelu u centru Karlsrua.... ili beše Karlsruea.... i pošto je soba bila lepa, a ona voli lepe hotelske sobe, zaboravila je i na put i na saobraćajne trake i pojela sve čokoladice koje su ovi ostavili na krevetu više kao ukras. Možda su se bile ukočile kao one bombone što smo nekad kačili na jelku za Novu godinu. Al’ ništa joj nije bilo. Ima imunitet k’o poslanik u skupštini. Čak smo se malo i prošetali kroz grad. Zamislite užasa.... ne šetam ni po Novom Sadu a morao sam po Kalsrueu. Ma istrpeo bih ja i gore, samo da se dočepam Krajzlera.... ako ima nešto gore od toga.... mislim, šetati sa ženom po Karlsrueu...?! Ali, sve se zaboravi kad se hoće. Sutradan ujutro, čili i veseli platismo račun koji je bio kao da sam spavao sa sedam  najekskluzivnijih kurvi u Nemačkoj uz uključenog crnca koji me lepezom „razlađuje“ dok ja „radim“, i vrlo brzo nađosmo taj Bil, a s njim i kola. Izusmo se za dosta para i pravac - Srbija. Uz dosta muke na onim deonicama sa radovima koje sam već spominjao. Srećom, pri povratku smo u Minhenu odlučili da ne idemo preko Mađarske nego preko Slovenije, pa smo i deo radova na putu izostavili. Ali, ne izdržasmo dalje od Ljubljane, a u Ljubljani... spavanje i skoro sve isto kao u Karlsrueu. Ta spavanja su me ubila više nego da sam doterivao stari ruski tenk T-55. Sutradan smo se jedva dovukli do kuće uz manje komplikacije kroz Hrvatsku gde sam glumio i vozača i uvoznika i špeditera. Ali i to se zaboravi. Mada ja, očigledno, nisam.

            A kada sam doterao Krajzlera, platio carinu i registrovao ga, svi u kući su ga naprasno zavoleli. Bila je to ljubav na prvi pogled. Skoro kao da su se rodili u njemu. Od onda su k’o nokat i meso. Uz to se mojoj ženi svideo automatski menjač pa je gospođa izričito zahtevala da se odma’ proda Astra koju je vozila i nađe manji auto sa automatskim menjačem. To je, otprilike, kao da tražite da kupite Zaporožca u Nemačkoj. Jedva sam iskopao jedan Pežo 206, čiji je vlasnik jedna isto tako fina gospođa iz Luksemburga, ali sam po kola morao da idem u neko manje mesto kod Hano(F)era u Nemačkoj. Srećom, nisam išao s njom.... mislim, sa ženom. I od onda svako voli svoj automatski menjač i uživa u njemu, ali kada treba negde na put.... recimo u „Ikeu“.... daj Sindžo kola. Da se gospođe komodaju do Budimpešte u Krajzleru. Kažem vam, srodili se s njim. I.... ovih dana, u meni se, kao što je i došla želja da ga kupim, naprasno pojavila želja da ga prodam. Ajao kuknjave i plača. Kao da prodajemo neko od dece. Nekoliko dana nisu pričali samnom. Za najstariju, a i najnamćorastiju, ćerku bio sam običan komad nameštaja. Ne postojim. Dan pre nego što smo ga predali čoveku koji ga je kupio, celo veče su sedeli u njemu, puštali muziku sa CD-plejera i maštali da idu na more. Slikali su se za uspomenu iz svih aparata i mobilnih telefona. Ali, stari otac je bio neumoljiv i „oterao“ njihovog mezimca. Život zna da bude baš surov prema njima. A ja sam u njihovim godinama jedva znao za škodu.... Š 100. Eh, kakav je to auto bio. Još je se sećam. A ovi moji... ma zaboraviće na svog mezimca čim kupim neku drugu gomilu limarije. A i treba. Ko se još danas vezuje za stvari? Možda jedino ja.

Hostel za Jovana

            Gledajući i slušajući već potpuno otupelo razne vesti na TV, ili internetu, mnoge stvari nam postaju obične, svakodnevne, normalne. Retko kada se na neku vest ozbiljno trgnemo i počnemo da razmišljamo o njoj kao nečemu što boli, kida, razdire, muči. Kao nešto što se sanja noćima, što proganja na javi, kao šakal povređenu košutu.... prevelika je za njega, ali on čeka... čeka svoje vreme. Tako već godinama slušamo o trgovini ljudskim organima na Kosovu, i... dosadila je pomalo, a već se i zaboravila, „žuta kuća“ i priče vezane za nju. Kao i ostalo, gledali smo sve to dosta tupo, možda se pomalo stresli ponekad kada bi samo na trenutak zamislili da su nas neki ljudi, sa crnim kapama na glavama, iz kuće odveli prvo u mrak a posle pod reflektore operacione sale sastavljene u nekoj oronuloj kući u nekom zabačenom selu u nekoj tuđoj zemlji. I pomisliš... Bože, da li su im bar dali anesteziju.... pa morali su.... svaki trzaj izmučenog tela mogao bi da napravi pogrešan rez skalpelom, a onda.... to što su dobili ne vredi ništa. Gospode, kao u filmu „Hostel“, prava klanica za ljude. Samo.... to pomisliš i posle... prođe te, misli odu na neke svakodnevne stvari koje nama, čini nam se, život znače. A ne znače nam ništa. Jer život je nešto drugo. I živi se tako, kao život... onako kako nam je od Boga dat. Ali, ponekada neko mora i da se izbori za njega. Po svoj novi život dolazili su, u tu oronulu kuću i to zabačeno selo u tuđoj zemlji, mnogi ljudi sa zapada. I za njih je to bila tuđa zemlja, ali.... donosila je nadu da će se izboriti za život. Novcem, a čime bi drugo. Neko je umirao da bi neko drugi živeo. I govorili su da nisu znali, da im je rečeno da je to od ljudi koji su nastradali nesrećnim slučajem, da je sve regularno, samo.... malo više košta jer ide preko reda. „Nisam znao“.... to kao da oslobađa. Nekoga. A nekoga zauvek zarobi.

            Johan Vagner je bio zarobljen u samom sebi. Presađeno mu je srce, a jedino čega se seća je da je došao na jug Italije i onda.... mrak. Kada je došao sebi sve je bilo gotovo, rezervni deo je ubačen i podešen. Polovan, ali očuvan. I vratio se Johan u Nemačku srećan, iako u već poodmaklom životnom dobu. A onda je počeo da sanja. Nikada pre toga nije pamtio snove. Sada bi svako jutro imao čitav mali film u glavi. Film koji je neki unutrašnji kinoprojektor puštao na njegove kapke iznutra a on ga gledao bez pokreta, govora, zvuka. U san je tonuo sa zvukom crkvenog zvona. Prvo tiho a onda sve jače i jače. Išao bi nekim makadamskim putem i došao do dvorišta koje kao da je znao od pre. U dvorištu su bile dve stare kuće i dva psa vezana lancem koja su besomučno lajala na njega. Nije bilo ljudi, ili ih on nije video. Samo zvona i lavež. I tako svaku noć. A onda, u snu je video i stariju ženu kako hrani živinu, čoveka pod orahom, mladu ženu kako ga zaljubljeno gleda i dečaka koji trči. Bili su to snovi koji su mu na početku čak davali polet u novom životu sa novim srcem. Ali nakon nekoliko meseci postali su neizdrživa noćna mora. Sanjao je grupu ljudi kako vezani idu kroz šumu. On je bio jedan od njih. Govorili su srpski i on ih je odlično razumeo. Satima su išli, a kao da su stajali. Nekako uvek u suton, čija je igra svetala unosila jezu i paničan strah svima. Sve dok nisu stigli do kuće. Stajala je usamljeno i štrčala na blagom brežuljku kao stena na sred livade. Nije bilo dvorišta ni ograde. Kroz prozore kao da je sijala neka vrsta ultraljubičaste svetlosti. I svaki put kada bi došao do vrata te stare kuće budio bi se kao zver u kavezu. Posteljina bi bila skoro iskidana ispod njega, a grlo suvo toliko da koliko god bi vode popio, ne bi utolio žeđ. Shvatio je da razume srpski jezik kao da je uz njega odrastao. Nije bio siguran da li upada u neku tešku psihozu ili ipak postoji neka nit sa nekim koga više nema a koga samo on vidi. Bilo mu je jasno da mora da izađe iz začaranog kruga.

            Kao imućan čovek, preko prijatelja je stupio u kontakt sa ljudima iz nemačke obaveštajne službe. Do detalja im je opisivao predele na Kosovu u Albaniji i Italiji. Ljudi iz BND su već imali ogroman broj fotografija, snimaka i dokumentacije. Sve je prepoznao bez problema, a zatim ih i vodio na sva ta mesta, kao da je tamo oduvek živeo. Počeli su da se pune novinski stupci, na televizijama ogromnog broja zamalja počele su da se vrte priče od kojih su svi bežali i okretali glavu. I.... ništa! A Johan je sa jedinicom KFOR-a , kao ranjeni kurjak lutao Kosovom. Tražio je nešto a da ni sam nije znao šta. A onda, naišao je na skoro nestvarnu sliku. Seosko groblje i sahrana. Jauk i lelek. Crnina. Prilazeći ljudima, odmah je prepoznao dečaka koji je uplakan stajao kraj groba. Bio je to onaj dečak iz onog dvorišta koje je toliko sanjao. Sa fotografije je prepoznao i ženu koja je sahranjivana. Dečakova majka. Obesila se nakon što su je četiri nepoznata muškarca silovala skoro celu noć. Njen muž, dečakov otac, nestao je pre dve godine, i od tada se ne zna ništa o njemu. Samo se nagađa da je otet zbog trgovine ljudskim organima. I njega je prepoznao sa fotografije. Zvao se Jovan. Dečak više nije imao nikoga sem strica. Čak i psi koji su u snu lajali na Johana su pobijeni. Svi u tom zaseoku su bili mrtvi. Trebalo je da prođe još puno vremena, bezbroj dolazaka i toliko suza u Johanovim očima da bi se ostvarilo ono što je poželeo čim je prvi put ugledao dečaka. Da ga usvoji. Za čudo, dečak se ni malo nije protivio iako bi Johan po godinama mogao da mu bude deda. I on je od prvog trenutka kada je ugledao Johana video nešto što drugi nisu. Najveća prepreka je bio dečakov stric. Imao je uslov. Veoma težak. Tražio je ne samo da se dečak ne može nikada pokrstiti, promeniti ni ime ni prezime, nego i to da Johan pređe u pravoslavnu veru. Nije se dvoumio ni trenutka. Rođen i kršten kao evangelista Johan je odmah nazvao svog sveštenika i saopštio mu svoju odluku. Nekoliko meseci kasnije, krstio se u jednom kosovskom manastiru i uzeo novo ime. Jovan. Od tada, sa dečakom živi na pola puta između Nemačke i Kosova jer, kako sam kaže, i on je negde tu.... na pola puta.   

  Poveden mejlom koji sam dobio od prijatelja o knjizi "Srpsko srce Johanovo" Veselina Dželetovića.