Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 25. август 2013.

Novosadski komšija


            Već dugi niz godina, a moja generacija još od rane mladosti, ima u komšiluku čoveka koga ogroman broj ljudi smatra pravim genijem stihova, a samo jedan mali broj mu ne prišiva baš lepe epitete. Komšija?... Pa... komšija si na pijaci i to bilo kojoj u gradu, marketu ma gde da se nalazi, buregdžinici ili pekari, frizeraju i svugde gde se sreću „komšije“ iz celog grada. Zato sam i ja napisao da nam je komšija.... iako nikada nisam živeo blizu dela grada u kome on živi, i mada sumnjam da je to bilo kome važno. Ne znam ni sam kako, ali pre nekoliko dana sam, slučajno misleći na njega, pustio pesmu koju dugo nisam čuo... na računaru.... onako bez veze. Slušajući stihove te pesme koju je napisao pre čak 30 godina, mnogo, mnogo pre ovog društva što liči na kapitalizam a u kome se batrgamo k’o Bandar kad ga otreseš od obalu jer si mu jedva izvadio udicu iz usta. Još u ono vreme kada je i posle Tita bio Tito i kada nas nisu morile nikakve velike brige. I tek sada sam shvatio koliko je, ili video unapred, ili i tada video ono što niko drugi nije. Možda neki i jesu, ali nisu rekli... Ne naglo, selajčki i primitivno, nego onako... lagano provučeno kroz pesmu, i to pitku... pevljivu.... koja može da se odzviždi. Iako pripadam generaciji koja je odrasla uz rok muziku, sa kojom on baš i nije imao nekih dodirnih tačaka, mi smo ga, uz veoma mali broj izuzetaka, smatrali ne samo ravnopravnim tadašnjem rok i pop miljeu već i pomalo iznad svih njih. Bio je i ostao nešto posebno.... sa malim padovima i velikim usponima.... nekad samo na trenutak dosadan, ali već sledeći put bravurozan, genijalan, simpatičan, lucidan, diskretno direktan, blago namćorast, pametno duhovit, pomalo uvijen i jako emotivan. Iz njegovih stihova mirišu pomešani mirisi nostalgije, sete, memle iz starih vojvođanskih kuća - nabijača, zapaljene suve palacke, ustajalost iz starih teških ormana od orahovine, blago pomućena svežina sa starih visokih kreveta sa nebrojenim prekrivačima iz soba koje stoje netaknute već... decenijama. Mirišu i sve mane, ljubavi, mržnje, sujete i surovosti ovih krajeva koji su nekada bili jedna, bar mi se čini, srećna zemlja.


            Slušajući pesmu u kojoj je životinjski svet mutnih reka u potpunosti izjednačio sa ljudskim, još jednom sam samog sebe uhvatio da taj čovek kao da govori umesto mene... ili nas.... samo da ima neograničenu moć upravljanja rečima. Ja je nemam. Bar takvu ne. Niko ih ne može složiti u idealan red bolje od njega. Od svake reči mogla bi se napisati cela pesma, a od svakog stiha knjiga... poezije ili... manja novela... svejedno je. A njegova cela pesma? Cela pesma je kao jedan veliki roman, ili... fenomenalan film. Dugačak, ali interesantan, bez ijedne scene viška, od koga se usediš, ali ga i dalje netremice gledaš.. Film o celom jednom životu.. Kao Bertolučijev „Dvadeseti vek“, ili.... ma, glupo je da filmove upoređujem s tim. Zameriće mi neko. I jasno je svakome da se takav rodiš. Ne uči se to ni u jednoj školi, niti će takva škola biti ikada napravljena. To je dar od Boga koji je on nesebično podelio s nama. Da, znam.... znam da će mnogi reći da baš i nije neki prijatelj, da mu žena švrlja i vrlja, da je sebičan, da baš i nije dobronameran kada je Novi Sad u pitanju, da su njegova deca iskoristila očevo ime.... i još više prezime, da ovde laje na druge a tamo na nas.... reći će. Ali.... i da je sve to tačno, mada, iskreno, mislim da je sve po malo preterano, kakve to ima veze sa onim što on najbolje radi.... piše pesme? Probao sam tekstove njegovih pesama da čitam kao poeziju.... na „suvo“.... bez muzike, i dobio brdo pesama na kojima bi mu zavideli veliki srpski pesnici od prve polovine devetnaestog veka pa do danas. Čak i oni savremeni.... kao Miroslav Mika Antić, ako je on savremeni pesnik jer, na žalost, nije među živima već više od 27 godina, bi verovatno bili po malo ljubomorni na stihove napisane rukom našeg „komšije“. Doduše.... i Mika nam je bio komšija.... i to u pravom smislu te reči.


            Da li ne vidimo, ili nećemo da vidimo, da su napolju, a napolju je sve što je izvan ove osakaćene zemlje, ljudi poput njega prave mega zvezde. Nose sunčane naočare i u deset uveče, pokušavaju da, kao, izbegavaju novinare, prave skandale kojima navrću medije na sebe, u retkim intervjuima uvek kažu nešto zbog čega posle svi toroču još par meseci, voze skupa kola, paparace izbegavaju ustvari nadajući se da će što duže biti meta njihovih objektiva i uopšte uzev.... prave su „zvezde“. Dobro.... i kod nas je „takvih“ sve više, ali.... ne možemo promeniti sve budale ovog sveta. Naš komšija živi u ulici Jovana Cvijića, kroz koju prolazim i ne obraćajući pažnju da li je komšija tu ili nije, ne zanima me koji auto vozi.... ni on ni žena ni deca, nikada ne vidim ni novinare ni paparace (ko li je samo smislio tu reč) ispred njegove kuće, ponekada ga vidim negde u gradu i uvek skoro da mu se javim sa „zdra’o Đole“ .... pa komšija je jebote, nikada nisam imao želju da „poznajem Đoleta lično.... dolazio je kod mene kući gomilu puta“.... i uopšte uzev, stvarno je običan novosadski komšija koji ne živi u mojoj ulici.... nego pedesetak ulica dalje. I još uvek ne shvatam zašto je i čime navukao na sebe mržnju tolikih ljudi? „Dođoši“ ga mrze jer je „mJeštan’“, Novosađani jer je „kvaran“, muškarčine jer je njanja, sirotinja jer ima para, bogati jer nema dovoljno para, muzičari jer je bolji, žene jer živi s „onom oštrokonđom“, a ovi novi klinci jer „drombulja neke bezvezne baladice“. Svi su našli razlog. Upoređuju ga sa Oliverom Dragojevićem, Džibonijem,  Goranom Karanom.... Vladom Georgijevim.... A malo ko hoće da prizna da on uopšte nije za poređenje, da je jedinstven, da piše najlepše stihove, da jednostavnom muzikom pogađa pravo u grudi, da dok slušaš njegove pesme uvek imaš osećaj kao da si popio koju, da ga izvan ove bivše zemlje ne razumeju ali da ga mi savršeno razumemo i da kako god da se osećaš njegova pesma ti nikada neće zasmetati. Ja priznajem. Priznajem, i priznajem još mnogo toga što nisam ni znao ni mogao da napišem. Neće vam ni trebati.... znate sve.... Pustite „Miholjsko leto“, uživajte i.... poželite komšiji dobro zdravlje i bistru glavu.... nije on još završio svoje.  




недеља, 18. август 2013.

Roditeljska sećanja


            Bio sam veoma mali. Tek da sećanje može da me odnese da vidim tu sliku. Nekako... uvek od gore... Bože oprosti, kao u stanju kliničke smrti. I, nisam sasvim siguran, ali ipak bih se zakleo da je to bilo i da nisam sanjao, niti nečiju priču pretočio u svoj život. Vraćali smo se te jesenje večeri... negde iz pravca Novog Naselja, koga tada nije verovatno bilo ni na idejnim skicama... ali, iz tog pravca, ubeđen sam. Ćaletovim muškim „Rog“ biciklom, svetlo plave boje... da li je onda bilo „metalik“ boje... ne, ipak mislim da nije. Sedeo sam u metalnoj korpi za decu koja je bila pričvrćena za korman... šrafovima, naravno,... tada još nije bilo ovih što se samo stave i skinu za par sekundi. Tada se za svaku, pa i najmanju operaciju u životu, moralo nešto raditi. Bili smo pre toga u nekoj kafani na Satelitu, ali kojoj... to nikada neću saznati. Trebalo je biciklom preći preko gomile koloseka tada još stare teretne železničke ranžirne stanice. Pregurati bicikl preko bezbroj šina, u mrklom mraku, sa klincem od četiri... ili možda pet godina u sedištu za decu. Trebalo bi tu da se potrudi i pribran i trezan čovek a kamoli.... ćale se baš dobro „uradio“, što bi se reklo današnjim žargonom, ali sasvim legalnim opojnim sredstvom... rakijom lozovačom. Mogao sam da osetim njegovu brigu i nesigurnost u sopstvene pokrete. Mrkla noć, manevarska lokomotiva para jesenji vazduh svojom sirenom kao list novina a ti se pijan provlačiš biciklom između vagona, koloseka i pragova. U mraku nesvesno šutaš kamenje sa pruge koje udara od šine stvarajući bezbroj varnica, kao da je kremen. Još uvek mogu da ih vidim. Sećam se, iako je bio mrak, železničara u uniformi kako stoji na pragu jednog vagona, dok se jednom rukom drži za gvozdenu ogradu a drugom maše crvenom zastavicom. Gleda u nas ali ne reaguje. Kao da nismo tu. Prelaz preko svih tih šina je bio uobičajena stvar... kao što će biti i za mene... samo pet ili šest godina kasnije.


            Prošli smo sve šine i izbili na malu usku stazu u travi do koje je već dopiralo ulično svetlo iz ulice koja je bila tu... blizu... Ali nas je od nje delio kanal prepun trske, palacki koje ćemo kasnije toliko ceniti, i na dnu nešto vode, tako dobro kamuflirane tepihom od drezge da se ni najmanji odsjaj nije mogao videti. Alkohol i umor su ga slomili, posrnuo je, i... Koliko li je samo trajao pad u taj ambis... čini mi se... pola detinjstva, valjda. U vodi smo. Pipam drezgu rukama kao da bih se igrao a znam da smo duboko zaglibili i da to nije igra. Tata psuje, bori se da izvuče i mene i bicikl. Klize mu noge po mokroj travi i stalno ponovo padamo u vodu čiji je odsjaj sada vidljiv, čini mi se, i sa Meseca. Ja i dalje sedim u korpi jer ne mogu da se izvučem. Moj otac, potpuno iracionalno, bezbroj puta pokušava da izvuče i mene i bicikl i iznova pada. I onda, u jednom trenutku smo gore na toj maloj stazi, kao da nas je neka nevidljiva sila uhvatila i podigla gore. Uplašeni, mokri, blatnjavi, zgrčeni. Ne plačem. Ćutim. Tata vadi cigare s namerom da upali jednu ali sve je mokro i sve se raspada u njegovim rukama. Čujem kako ubrzano diše i kao da guta vazduh. Sedimo na hladnoj mokroj travi... mokroj više od novembarske rose nego od nas samih. Kako su nam se oči navikle na mrak, vidimo skoro kao po danu. Sve, i kanal i vodu i stazu od crne šljake nabijene kao beton. Ne gledamo se. Zurimo ka svetlima bandera koje su samo tridesetak metara od nas. Ali preko ne možemo. Kanal je i dalje tu, veliki, veći nego ikada. Mora se okolo... sve do kasarne i onda... Sećam se, gurao je bicikl i mene na njemu kao da nije popio ni kap. U kanalu je bilo više vode nego u kanti, kojom obično trezne kauboje u starim vestern filmovima koje smo tada gledali. Izašli smo.   


            Nikada više to nismo spomenuli. Čak ni u najžešćim svađama i raspravama koje je, kasnije, buntovnička mladost nosila sama po sebi. Bilo je to nešto kao velika porodična tajna. Već odavno, staračka demencija je spustila teške plišane zavese na njegovo pamćenje i ja nikada neću saznati da li je i koliko mislio o toj davnoj novembarskoj noći. Da li ga je bilo stid od mene, ili možda od samoga sebe. Da li je i on to tako duboko urezao u sivu organsku masu kao ja ili je to bila samo jedna malo veća brljotina u moru drugih? Da li svi imaju trenutke o kojima se uvek ćuti i oćuti do kraja života. A onda i ono neizbežno; da li sam ja sa svojom decom skliznuo u neki kanal a da to nisam ni znao? Ja ne pijem, ali nije alkohol preduslov da se upadne u prljavu i mutnu vodu iz koje smo izašli a o kojoj ćemo i mi ćutati do kraja života. A da ih pitam?... Šta da ih pitam? Oni možda čak ne bi ni znali na čega mislim i o čemu je to uopšte... Ili bi ih bio stid da kažu. Kako da mi kažu kada sam ukucao ekser na tabli njihovog života koji će im uvek štrčati a nikada neće moći da ga izvade sami. Trebaću im ja. I oni će, verovatno, takvu stvar da oćute, pa će se isto pitati i za svoju decu. Usrani balkanski krug iz koga nema izlaza. Ili je to možda tako bilo gde u svetu? Jednu stvar sam, ipak, uradio preventivno. Nikada nisam kupio Rogov muški bicikl. Kupio sam Unisov... jedan od poslednjih koji su ’92. izašli iz fabrike.




недеља, 11. август 2013.

Maturska 2013.


            Onomad kada mi je palo na pamet da vam pišem o maturskoj junskoj noći 1983.... nije to bilo baš iz bez veze. Sada je 2013., pa ako znate da računate lako ćete stići do sasvim solidnog jubileja.... 30 godina mature. I prvi susret nakon 30 godina. Ono.... nije da nismo pokušavali i ranije.... najozbiljnije je bilo za 25 godina.... i za dlaku smo se omašili. Sve smo nešto obletali oko tog datuma.... par telefonskih poziva.... raznišljanja na temu gde bi se to moglo „odraditi“ (kakva odvratna reč).... i na kraju ništa. Kad je došao kraj juna shvatili smo da je propala još jedna šansa. E sad, pošto retko ko slavi 26, ili 28 godina mature, nije nam bilo druge nego da čekamo ovu famoznu 2013. I već početkom godine ovaj novosadski deo ekipe, koji se manje-više sreće stalno, je bio ozbiljan inicijator da 30 godina ne promašimo nikako. Posebno drug Bole. Nikada nisam sumnjao u njegove organizacione sposobnosti, ali da će uspeti da sve on organizuje a da sve u stvari uradim ja.... to nisam mogao ni da zamislim. Doduše, ne mogu da mu osporim vizionarske osobine karaktera ličnosti.... čovek je te 1983. imena svih 28 ljudi iz razreda upisao na list sveske A-5 (na kvadratiće) i pohranio ga negde na tamno i suvo mesto i to na sobnoj temperaturi, da bi ga 30 godina kasnije izvukao (i pored pravilnog skladištenja oštećenja su bila vidljiva) i skeniranog mejlom poslao meni.... pa, kao, zajedno ćemo pronaći sve. Tako je i bilo. On je pronašao jednog koji radi u zgradi pored njegove, a ja sam pronašao sve ostale. Ne može se reći da to nismo zajedno uradili. Al’ dobro sad.... važno je učestvovati.... i osmisliti. Moja istraga je bila dosta kreativna.... bar mislim. Koristio sam imenike, poznanike poznanika, taksi udruženja, SUP, a za neke sam već mislio da potegnem i neku privatnu detektivsku agenciju ali sam, uz konsultacije sa ostalima, odustao. Sve u svemu, skupio sam 23 čoveka. Bolje rečeno njihove telefone i preliminarni pristanak. Dvojica su na žalost umrla, ali smo za njih bar saznali gde su, ali za još trojicu.... ništa. Kao da su nestali iz svih mogućih papira koje ova država uredno vodi o nama.



            Od profesora, pikirali smo četvoricu. Njih sam, kao što to i dolikuje urednim penzionerima, našao preko imenika i to bez problema. Svi su, naravno, pristali. Neki od „maturanata“ nisu bili najsrećniji što sam pozvao i profesora geografije koji je bio bauk za Zmaj-Jovinu gimnaziju i nas - Saobraćajnu školu, ali meni to nije smetalo. Uostalom, za mene on nikada nije bio bauk. Šta više, poslednjih par godina smo se sretali u šetnji na Bulevaru Evrope pa je on neke susrete iskoristio da me presliša staro gradivo. Ali.... izgleda da je učenik prevazišao učitelja.... ili se, od kada je on u penziji, izgradilo dosta puteva po Evropi, a on to nije baš pomno  pratio pa sam ga malko „obišao“.... uglavnom jer sam tim putevima prošao dok je on penzonerske dane provodio gledajući TV dnevnik i ostale zanimljive emisije RTS.... a praksa je ipak praksa.... jebeš teoriju.... kome to još treba. U svakom slučaju, sve je bilo sređeno, svi su bili pozvani.... jedino.... ostalo je da se odabere kafana  za taj ceremonijal. Tvrđava se odavno pretvorila u nešto, nama sasvim drugo, pa smo tražili neko novo mesto. Izbor je pao na, kao što i dolikuje našoj struci, restoran „Đeram“ koji je odmah do jednog od poznatijih auto-servisa u gradu „Opel Aca“. Restoran k’o stvoren za nas. Na kraju grada.... ako se danas uopšte zna gde je kraj ovog grada.... i na jednoj od najprometnijih saobraćajnica u gradu. Sa gazdom, u stvari gazdinom ženom, smo se dogovorili u tri reči. I gotovo. Dan „De“ je subota, 15. jun ove godine. Zbog profesora, kao starijih ljudi, okupljanje je predviđeno već za pola sedam. A razlaz..... videćemo.... ko zna. U pola sedam, Bole i ja, kao glavni organizatori.... dobro.... kao što sam i rekao.... važno je učestvovati, bili smo na licu mesta spremni, kao pravi domaćini.



            Prvi je banuo naš drugar iz Šajkaša od milja zvani Šaban.... dok je išao u školu stalno je pevušio neke Šabanove pesme.... „Sada kad nismo mi mladi ko nekada, dođi da ostarimooooo zaaajeednoooo“ pa mu je to ostalo.... kao etiketa. On se već dobro „pripremio“.... ili bolje rečeno, totalno se preparirao i pre nego što smo počeli. Doduše, takav štimung mi je najavio i u razgovoru telefonom. Potom, pristigla je ekipa iz Novog Sada.... tu ništa novo nismo saznali jer se redovno viđamo. Od profesora, prvi je stigao Kravić. To se moglo i očekivati. Bio je gospodin i kada nam je predavao, sa 33, a i sada sa 65 godina. Bio je prvi i jedini.... ostali su zaboravili. I pored zvanja telefonom oni su, kao stariji ljudi, ipak odlučili da se na takvu stvar ne ide na brzinu.... pa će doći sledeći put.... E, ako sledeći budemo organizovali kao i ovaj, teško da će oni to dočekati. Onda je Bole primetio neku grupicu ljudi koja stigla kolima.... okrenuo sam se, pogledao... „Ma to su neki matorci“, rekao sam mu. Ali, matorci su se uputili ka nama. A kada su prišli bliže počele su da ih odaju tek po neke crte lica. Dovoljno da shvatiš ko je. Sedi ljudi u „dubljim“ srednjim godinama.... da li je to moja generacija ili su svi padali po desetak puta na godinu?! Ma naši su, samo.... kao da su mi malko stariji od nas.... lažem samoga sebe skoro celo veče. Skupilo nas se 18. Mali podbačaj, ali.... ne može se reći da organizatori nisu dali sve od sebe. A priča.... poslovi, deca, kuća, pare, ratište, stan, žene, otkazi, razvodi, roditelji.... pa čak i unuci. Da, deda je jedan od onih koji izgledaju mlađe od ostalih.... naš novosadski džukac.... a znao sam to i od ranije. Ja sam iz zezanja poneo neku kutiju mirišljavih cigara.... tompusa.... Svi, i oni koji puše i oni koji su ostavili.... baš svi su tražili da „skoknem“ do grada i nađem negde još te mirišljave tvari.... nek ide život. Skoro sat vremena sam se vozao po gradu dok deci nisam pronašao izvor zadovoljstva i doneo ga. Kao da sam išao po „travu“. Već oko 10, neki su se lepo „uradili“ a oni koji su došli „urađeni“ su se skoro sasvim pribrali... i tako su otvorili krug bez kraja koji se vrteo do duboko u noć. Posle večere, tura je stizala turu, jer tako je bilo i dogovoreno - „Ol inkluziv do besvesti“. Meni kao nealkoholičaru to nije značilo ništa, ali mi nije ni trebalo.... mogu i bez toga. Gomila sećanja, slika iz glave, nadglasavanja u priči, polunakezenih usta sa tompusima koje sam jedva našao.... kao slika sa splava u filmu „Jagodeu grlu“.... samo.... tamburaša nije bilo. Nismo ni hteli.... ko će slušati muziku nakon toliko godina. Uostalom.... i na onoj pravoj maturi su nas izbacili zbog njih. Dobro.... teško da bi sada u tome uspela i antiteroristička jedinica žandarmerije, ali.... ipak.... Nešto posle 3, konobar je već nervozno cupkao i pomalo molećivo gledao u mene ne shvatajući da sam ja uspeo da ih skupim ali da sigurno ne mogu i da ih „rasturim“. Ipak, negde blizu 4, društvo je polako ustalo i.... krenulo. Ali duuuugo smo odlazili. Ja sam već mislio da nećemo ni otići. Nekako smo se potrpali u kola i krenuli. Jedan deo ekipe je otišao na produžetke.... ja nisam mogao.... ipak.... ovo je bilo dovoljno za 30 godina mature, a sledeći put.... videćemo.





недеља, 04. август 2013.

Maturska 1983.


            „Život baš i nije uvek Bog zna šta“, rekao bi naš najpoznatiji sugrađanin (ako gradonačelnik bude ovo čitao, to se sigurno ne odnosi na njega.... naprotiv), ali takav je kakav je . Drugi nemamo. A u tom životu ima nekih stvari koje se događaju samo jednom bez obzira koliko da je uzbudljiv ili monoton. Jedna od tih neponovljivih stvari je i matura. Mislim na onu normalnu maturu, posle srednje škole a ne ove sad, takozvane, „male mature“, posle osmog onovne, a bojim se da će se brzo uvesti i „mini matura“.... ona posle četvrtog osnovne. Doduše, gledajući neke idiotske američke emisije na kablovskoj u kojima malu decu oblače i šminkaju kao odrasle, pa još i idu na takmičenja s njima..... Bože oprosti, k’o s kerovima.... zaista je pitanje vremena kada će naša Srbadija početi sa bledim imitacijama istih. Još samo da se otkrije meki „potpuno neškodljivi silikon napravljen specijalno za decu“.... i biće nakaza na pretek. Mislim, ima ih sada.... i to previše.... ali bar su odrasli ljudi.... a njihovoj o pameti ne bih. Elem, pošto mi kao generacija nismo imali dve-tri mature nego samo tu jednu, trudili smo se da nam bude, ili da bar izgleda, veome svečano. Devojke su šile haljine a mi, u najvećem broju slučajeva po prvi put oblačili odelo. Ono što smo oblačili drugi put (za „ludi kamen“ i sl.) je obično svima preselo a i brzo smo ga „prerasli“.... bar po gabaritima. Zato ga ja za taj, drugi slučaj nisam ni nosio. U stvari, ja taj slučaj još uvek nisam ni imao. A moram da priznam da odelo nisam imao ni za maturu. Mi još onda kao da smo bili „šezdesetosmaši“ pa se kleli u ono; "nikad odelo, kravata, tašna i stalni posao".... mada smo se vrlo brzo odrekli te „kletve“. Dobro.... nije odelo bilo to što je činilo maturu. Nju je činila mladost, veliko srce kao kod Orka-kita koje je tuklo stalno na 120 otkucaja (a pritom nikome nije dijagnostifikovana tahikardija), savršeno bistre misli, radost u grudima, ceo svet u očima i.... mala doza nadmenosti i foliranja.... valja se.... zbog uroka. Nekoliko bedževa raznih veličina kao simbol pripadnosti ovima ili onima u muzici, filmu ili umetnosti i eto ti kompletne ličnosti spremne za „ispit zrelosti“. Da.... i nezaobilazni maturski pano, za nas postavljen u izlogu hotela „Vojvodina“.... tačno naspram pomalo namrgođenog Miletića.



            Mi smo matursko veče slavili na „Đavi“ (za one koji nisu iz Novog Sada, to je ime od milja za Petrovaradinsku tvrđavu), u tada još starom restoranu sa pravih Osam tamburaša Janike Balaša. Pošto su u razredu bili „većinom“ muškarci (od nas 28, 28 su bili muškarci), odvažili smo se i pozvali u goste jedan ceo razred iz ekonomske škole u kome su bile skoro sve devojke.... mislim da je bilo možda 2 muškarca. Sram ga bilo ako je neko pomislio da smo imali bilo kakve namere.... nego.... čisto da budemo malo „prošarani“, a i da nam ne bude toliko dosadno.... a možda ipak nešto i bude.... ko zna?! A matura k’o matura.... bilo je tu svega.... svakakvog brljanja, pijanih već nakon pola sata od „zvaničnog početka manifestacije“, pa onda malo ispovraćanih a kasnije čak i pomalo upišanih. Da smo ostali duže bilo bi i..... Ali nismo ostali baš dugo. Jednu pauzu za tamburaše smo iskoristili da zapevamo neku „našu“, pa kad su se tamburaši odmorili mi nismo hteli da prestanemo s „našom“ a oni su baš bili uporni (valjda im je neko platio za to), da bi na kraju jedan od naših drugara (od ranije poznat organima.... raznim), dreknuo Janiki; „Pa dobro ko ovde peva, ti ili ja?!“, a onda su nas, uz dosta diskretne pretnje pozivanja SUP, zamolili da izađemo, tj da „napustimo objekat“. Smirili smo nekako nekih 5 - 6 najkritičnijih alfa mužjaka i proslavu nastavili u svojoj režiji. Jedan od naših, sada već pokojni, je imao i dobro svirao harmoniku. Ja sam s njim otišao po instrument a druga ekipa u tada jedini dragstor u gradu sa zadatkom da nabavi konzumaciju za ostatak noći. Svako je išao kolima, a pre toga smo već popili.... ohoho.... ali.... takve Bog čuva, a nas je očito sačuvao. Čak je i veći deo devojaka iz ekonomske škole izašao s nama. Tačka okupljanja za nastavak večeri, ili bolje rečeno noći.... veliko osušeno drvo na jednom velikom platou tvrđave, dobro poznatom svim Novosađanima, sa koga se lepo može gledati kako spava naš grad.... ili bar ovaj deo bliže Dunavu.



            ’Armonika se rastegla, zbog sukoba interesa poskidali smo bedževe i nastavili neoficijelni deo mature. Brzo smo se „zabetonirali“ pivom i „Badelovim“ konjakom, ali i još nekim poznatim koktelima većinom „probušenih“ Kokakolom ali i tada dobro poznatim „Jupi“ sokovima od narandže jer u dragstoru tada nisi mogao biti jako probirljiv. I ko zna dokle bi to otišlo i gde bi mi stali, i da li bi uopšte mogli i znali da stanemo, da junske noći nisu tako kratke kao što jesu. Zora nije problem. Ona je deo noći za sve one koji noć smatraju svojom čestom saputnicom. Problem je nastao oko sedam ujutro, kada je već sunce pripeklo, jer jun te godine nije bio kao ove. A kad sunce podgreje sve to s čim smo bušili želudac i mozak, lako može da se odluta u „pejzaže u magli“ i skokove u Dunav direktno s tvrđave.... na glavu ili na noge.... svejedno.... svakako bi se završilo u urgentnom centru.... ili, ne daj Bože, negde gde se ide još kraćom prečicom, pa sam ja kao, verovali ili ne, najprisebniji u tom trenutku, usmerio krdo ka parkingu i gledao da što više njih razvezem kući lično.... a, kao, sutra ćemo doći po druga kola. I, koliko se sećam, nisu se mnogo ni bunili.... dobro.... zavisi kako ko posmatra. Bilo nas je i po sedam ili osam u kolima i još se i harmonika usput vezla.... kao za Ginisa. Potpuno nestvarne slike. Ali duboko urezane u pamćenje. Čini mi se, mogao bih dobar broj grafika odštampati iz glave.... Samo da još čovek smisli kako da slike iz misli reprodukuje na matricu za štampu i eto jedne mature umnožene u hiljade komada. Jedne mature iz jedne davne junske noći 1983. pa da se kao plakate, umesto maturskog panoa, dele po Novom Sadu. Da znaju ljudi.