Kolonizacija - Vizionarstvo u humanizam 2

            Humanost i pomaganje siromašnijem je vrlina koja se uvek isplati i mnogostruko vraća ali je to teško sprovesti u stvarnost u ovoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu (čini mi se da sam to već čuo negde....)     Dok sam preko misli prebacivao Španiju i njene odlučne korake u budućnost, slučajno sam spomenuo i Englesku. A tek šta su sve oni uradili za ravnopravnost u svetu u kojoj se sada bezbrižno ljuljuškamo! Ma.... da radimo svi za njih sledećih 50 godina ne možemo im se odužiti, toliko su toga dobrog uradili. Teško je i setiti se svih zemalja koje su bukvalno podigli iz mrtvih. Nosili su u te jadne i tek pronađene i zaostale zemlje toliko da su im brodovi par puta zbog pretovaranja nestajali, jer sigurno nisu mogli poneti tu težinu i potonuli su. Prosto je neverovatno koliko hrabrosti, požrtvovanja, odricanja i nesebičnosti su oni kao nacija, iako dosta razuđena, imali kada je pomoć siromašnim zemljama u pitanju. Recimo.... Indija. Napraviti tamo toliko prelepih zgrada i sve ih savršeno urediti, a vrlo često i ukrasiti vrlo skupim dragocenostima koje su sve donošene iz Engleske je zaista neverovatno. Ne može se reći da je Indijancima.... ili Indijcima.... šta li su, bilo baš svejedno. Nekada ih je bilo prosto sramota zbog svih stvari koje dobijaju i kojima Englezi kupuju svoju budućnost, pa su se nekoliko puta i pobunili protiv tolikog dovlačenja raznog bogatstva u njihovu zemlju. Ali to ni malo nije pokolebalo ovu veliku  evropsku naciju u njenim željama i nastojanjima da se bogatstvo što pravilnije rasporedi po svetu, jer su znali da od toga zavisi i njihova i naša budućnost. I upravo zato se nisu zadržali samo u Indiji. Naprotiv, gledali su da to budu zemlje koje se nalaze na različitim krajevima sveta da bi tas na vagi bio uvek na pravom mestu. Cela Severna Amerika, od koje su posle nastale čak dve velike države, SAD i Kanada, ali i nekoliko manjih zemalja južnije zbog čega su dolazili u sukob sa Špancima i Portugalcima koji nisu želeli da im iko pomaže u njihovoj misiji koju su sebi zacrtali slično kao i što naš čovek ne dozvaljava da mu se plati piće u kafani. Ali lako je drčiti se u kafani! Spakuj ti pa ponesi nekom drugom, prijatelju moj, a nemoj samo sedeti i plaćati turu za turom.

Australija je, moglo bi se reći, jedan pomalo kilav eksperiment. Tamo su odmah nakon što su je otkrili odvezli praktično sve naučnike, umetnike i najumnije ljude pa su u Engleskoj ostali neko vreme samo lopovi koji su u zapretili da unište srce Velike Britanije. Za to vreme ovi najpametniji ljudi carstva su na tom velikom ostrvu skoro poludeli od nekih ogromnih zečeva koji su skakali i po pet metara u dalj i tim skakanjem se kretali veoma vešto, pa ih je bilo veoma teško uloviti, a nije bilo ničega drugog da se jede. Džabe ti zlato, srebro i sve dragocenosti koje si poneo.... ne možeš njih jesti. Malo kasnije su naišli na neke divljake koji su tamo živeli i oni su im dali neke zakrivljene štapove kojima su lovili sve i svašta pa su i mudri Englezi to veoma brzo shvatili i počeli i sami da koriste to veoma opasno oružje. Ali, veoma brzo nakon dolaska Engleza ovi primitivni ljudi su shvatili da ne mogu da prihvate sve te stvari koje su im nuđene pa su se povukli u osamu u najnepristupačnije delove Australije. Šteta! Sigurno bi se dobro uklopili u progresivni način života koji im se nudio kao na tacni. Zaista šteta. Za to vreme u Engleskoj su se nekako izborili sa onom gomilom lopova i nitkova i krenuli još dalje. Afrika.... tamo nije bilo baš ničega dok britanski brodovi nisu pristali uz njenu obalu. Čak ni voća i povrća.... ništa! A ljudi.... milioni! Taman kada su se Englezi zabrinuli, šta će s tolikim ljudima.... kako ih nahraniti, obući, školovati, zaposliti, oni su sami, uvedevši ozbiljnost situacije, počeli masovno da izvršavaju samoubistva da bi drugi njihovi sunarodnici mogli da žive normalno. A neki drugi su uzimali Engleske brodove i njima odlazili u Ameriku da svojim radom pomognu i koliko god mogu bar na neki način uzvrate dobrotu koja im je pružena. Najužasnije priče su se mogle čuti od Engleza koji su se vratili u domovinu. Ne zna se koje su bile gore; one o stotinama hiljada ili milionima ljudi koji su se ubili za dobrobit svojih sunarodnika ili one o prosto ludačkom instiktu tih primitivnih ljudi da se ukrcaju na brod i krenu put Amerike. Ali sve je to ovaj hrabri narod koji živi na tom prebogatom ostrvu na domak Evrope izdržao. Jer čemu sve to bogatstvo ako ga nećeš podeliti sa drugima da bi kasnije imali svi. Kakva dalekovidost.... kakvo vizionarstvo. 

Ali nisu Englezi jedini koji su shvatili značaj širenja mnogih bogatstava koje su njihove zemlje posedovale. Zbog toga je na otvorenom moru ponekada, mada veoma, veoma retko jer ipak su to pametni i napredni narodi, dolazilo do male ljutnje ili čak sitnijih čarki jer svi su hteli da budu oni ti koji će pomoći nekoj udaljenoj i siromašnoj zemlji. Išli su i nosili sve što god su imali i Belgijanci i Holanđani što u Srednju, što u Južnu Afriku. Holanđani su sve svoje dijamante koje su pronašli u dijamantima prebogatoj Holandiji odneli u Južnu Afriku. I ne samo dijamante. Praktično sve što su mogli. I dugo, zaista dugo, ostali i pomagali narodu Južne Afrike. Sve do pre dvadesetak godina. Poznat je slučaj jednog crnca iz Južne Afrike koji je skoro 28 godina proveo na jednom malom ostrvu moleći se za večni spas Holandije. Dolazili su i drugi povremeno da se mole s njim, na dve, tri ili pet godina, ali on je bio najuporniji i istrajao u svojoj osami iako je čak i Holandska Kraljica dolazila lično da ga moli da se vrati svakodnevnom životu. Zaista je mnogo primera među stanovništvom tih siromašnih zemalja koji su na razne načine pokušali da se na neki način oduže za sve što im je pruženo. U Indiji je bilo mnogo takvih ljudi, ali najznačajniji je verovatno jedan dobroćudni čičica koji je ceo život krišom vraćao na brodove sve ono što bi bilo doneto u njegovu zemlju. Pozivao je svoje sunarodnike da ne uzimaju više ništa od Engleza, jer je shvatio da se neće nikada moći iskupiti za sve što im je poklonjeno. Velike ideje su tada gradile velika dela. Toliko velika da ih verovatno nećemo nikada u celini sagledati. 

Setio sam se i Francuske koja je kao deo koji će pomagati svim i svačim izabrala skoro celu Severnu Afriku, Indokinu, Indoneziju i još neke male zemaljčice u Srednjoj Americi. Francuzi imaju posebno važnu  ulogu u ovom procesu izjednačavanja koji je trajao vekovima. Naime, shvativši da ovi primitivni narodi nemaju sistematizovan proces čuvanja nekih svojih spomenika, primitivnih skulptura, relikvija i svega ostalog što nema nikakvu vrednost, ali ih je ipak trebalo sačuvati za sledeće naraštaje i generacije koje će živeti u blagostanju,  Francuska je preuzela na sebe veoma odgovornu i nezahvalnu ulogu. Veliki francuski narod je odlučio da u svojim poznatim francuskim lađama, za koje i mi vrlo dobro znamo, iz Francuske nose zlato i ostalo što će pomoći tim jadnim narodima, a da u povratku ponesu sve te bezvredne znamenitosti i da ih čuvaju u Francuskoj sve dok budu imali snage i novca da to čine. Činili su oni to i mnogim drugim narodima, pa čak i nekim evropskim kao što su Grčka, Rumunija, Bugarska, Italija.... i time zaista sebe upisali kao naciju koja je spremna da za kulturnu baštinu žrtvuje sve. U tome su, i pored velikih materijalnih izdataka, istrajali do danas, pa se u Parizu i drugim francuskim gradovima sve mlađe generacije iz tih nekada siromašnih zemalja, koje sada žive i bolje nego sami Francuzi, mogu podsetiti kako su živeli i šta su stvarali njihovi siromašni preci. Taj gest Francuske neće biti zaboravljen nikada. Pa onda Portugalija. Dosta mala zemlja ali sa puno, puno prirodnih bogatstava koje je razdelila po celom svetu, mada je najviše odnela u Brazil, a poznata je i po tome što je prva shvatila važnost šumskog bogatstva pa je uz reku Amazon, i pored opasnosti od svirepih pirana koje su najviše volele Portugalce, posadila milione i milione stabala raznog drveća. Ono se do danas pretvorilo u najveću džunglu na svetu koja usisava ugljen-dioksid iz skoro celog sveta a sve nas hrani ogromnim količinama kiseonika što znači da mi Portugaliji dugujemo ono najdragocenije - život.

Na možemo a da ne spomenemo one koji baš i nisu bili daroviti, ili su delili tamo gde već ima svega i svačega. Recimo Italija. Oni su bezecovali Etiopiju i to na vrlo kratko vreme. Čak su i u Albaniji nešto delili. E pa braćo Italijani, niste se baš pokazali. A možda najgora od svih je Nemačka. Ili možda Nemci nisu stigli tako brzo da naprave brodove, čamce i lađe pa su izvisili i nisu uspeli da nađu svoje parčence zemlje za dobra dela?! Tražili su oni nešto malo po Africi, ali dosta je to traljavo išlo. Doduše, oni su jedna od retkih zemalja u Evropi koja baš i nije imala, a nema ni sada šta da ponese toj sirotinji po svetu jer je zaista bez ikakvih prirodnih bogatstava. Skoro kao i Rusija. Valjda je zato i počinjala te neke manje sukobe sa drugim zemljama Evrope, posebno u 20. veku. Definitivno su bili isfrustrirani činjenicom da ne mogu skoro nikome da pomognu i sigurno im nije bilo svejedno da gledaju kako druge zemlje nose i dele po celom svetu a oni.... ma nije to lako. Treba ih razumeti. Ali.... bilo pa prošlo. Činjenica je da su sve to započeli Španci i zato im svaka čast. Sigurno je da njima pripada oreol. Setite se samo svih onih veličanstvenih građevina koje su izgradili onim divljacima.... Majama.... Inkama.... Astecima.... Preneti sav taj građevinski materijal iz Španije, osmisliti i isprojektovati sve to, povesti toliki broj ljudi koji to može da uradi.... zaista veliki podvig! Ali ako je narod vredan, ako zna i hoće da učini.... može se. Oni su dokaz da se može. I šta tu možemo mi uskogrudi, samoživi, lenji, mali i nikakvi narodi koji smo navikli da otmemo sve, da istrgnemo iz tuđih ruku pa onda nosimo kući jer drugačije ne bi ni imali, da kroz čitavu svoju istoriju prisvajamo samo tuđi znoj i muku, da pljačkamo ono što su velike Evropske nacije nesebično nosile drugima.... Ništa! Na žalost ništa! Daleko je to od nas hiljadama kilometara.... i verovatno zato mi i nismo za Evropu. Nas bi trebalo nekim ogromnim svemirskim bagerom iskopati odavde i preneti u celosti na neko pusto i usamljeno mesto, a da na našem mestu ostane rupa. Vremenom bi u tu rupu ušla voda i stvorilo bi se jedno veliko i lepo jezero. Pa.... bar bi tako Evropa imala neke koristi od nas. I to je nešto.