Rat je prošao kroz Pančevačku

            Nekada.... davno, dosta davno, na periferiji ovog grada za koji smo vezani lancima debljim od onoga na sidru broda „Kvin Meri“, igrala se jedna grupa dečaka ili bolje rečeno dečaraca, sve ono što su se tada obično  igrali dečarci. Pravili smo kolibe... otprilike na mestu na kome je sada moja kuća. Valjda sam još kao dete okolčio svoj plac i ostavio ga da miruje, da kapitalizuje sve ono što sam naučio dok se nisam opet tu vratio - na to malo parče  detinjstva. A nikada nisam ni otišao daleko. Valjda plašeći se da ga neko ne zauzme. Tu u blizini je bilo i naše zimovalište. Gomila bara i kanala koja se zimi pretvarala u pravu ikebanu klizališta kao stvorenih za nas. Doduše, svoja iskustva u odmeravanju debljine leda smo nekoliko godina plaćali prekorima i čuđenjem naših roditelja gde se to u sred zime može pokvasiti do pojasa, i zašto smo baš mi te budale koje su upale u vodu dok je okolo sneg do kolena. Sve dok, naravno, tu tehniku u proceni debljine leda nismo doveli do savršenstva. Ali tada se već kretalo dalje... ka.... nekim devojčicama i .... nekom novom svetu koji nas je privlačio kao veliki, ogromni usisivač iako smo mu se dosta oprali, ali.... bili smo nemoćni. Bilo nas je petorica. Petorica skoro nerazdvojnih drugara. Trebalo je da prođe još 15 godina da saznamo da su dvojica bili Srbi, da je jedan bio Mađar, jedan Hrvat a jedan.... pola-pola.... nešto između Srbina i Mađara. Ma koga je to tada interesovalo. Veći.... mnogo veći problem je bio podeliti se na dve ekipe za male goliće. Bilo nas je uvek manjka jer pet nije deljivo sa dva a nama je to baš nekako teško padalo. Neko je obično sedeo na travi dok su četvorica igrala i čekao na svoj red.

            Ponekad, kada smo imali više slobodnog vremena i kada se našoj stalnoj izložbenoj postavci pridruživalo još par dečaraca iz bližeg ili daljeg komšiluka išli smo na Bikaru. Bila je to velika ledina između „TAM“ servisa i industrijske zone na kojoj je sada velika ranžirna stanica. Bili su tu i pravi golovi od 7 metara sa metalnim stativama koje su napravili tada veliki, veliki momci koji su radili u „TAM“ servisu. Napravili su ih za razonodu od pola sata za koju je žrtvovano vreme predviđeno za doručak. Nisu bili toliko posesivni i škrti da bi im zasmetalo što neki novi klinci kreću da cakaju loptu na njihovom terenu. Na početku sezone, u martu i aprilu, igralo se čak i u lakim dečijim čizmama koje su malo probile termin. Pa šta?! Ako su mogli ovi momci iz „TAM“ servisa u crnim radničkim cipelama sa debelim đonom i ripnama kao na bageru, što ne bi mogli i mi u čizmicama koje su za te cipelendre bile kao lake patike za tenis. A kasnije su, u talasima, stizale kopačke. Za neki rođendan ili kraj školske godine. Izbor sužen - „Adidas“ ili „Puma“. Ja sam dobio „Puma“. I posle tog doba još dugo, baš dugo sam ih čuvao i znao u svakom trenutku gde su, a onda su iznenada nestale i .... nikada ih više nisam video. Šteta. Da su sada tu mogle su mi zamirisati na visoku travu koja je bila svuda oko tog terena, prepuna čičaka koji su nas uvek iskompromitovali kada bi roditeljima pričali da smo, kao,  bili... tu blizu.... na ulici i .... igrali klikere... i da nam nije jasno kako ih nismo čuli kada su nas zvali da dođemo kući. A toliki silni čičci na nama? Ma nemamo pojma!? To i meni moja deca sada govore.... a ja.... prećutim jer.... znam.... znam da su i naši roditelji.... ma gde proleti svo ovo vreme?

            A on je bio virtuoz sa loptom. Igrao se s njom kao starac koji unuku pokazuje čigru. Daleko najbolji od nas petorice. Bio je lud za fudbalom. Ne znam kako je kasnije ikada našao ozbiljnu devojku, jer on se zaista najbolje i najduže zabavljao s loptom. Svi su ga želeli na svojoj strani. U školi, u ulici, na Radničkom.... Još kao klinac je zaigrao za žuto-plave petliće sa Detelinare. A kasnije... Vojvodina.... Naše druženje skoro da se sasvim ugasilo kada sam zavoleo i neke druge stvari i krenuo u život sa nekim drugim klincima i nekim drugim željama koje te odvuku na drugu stranu kao na železničkoj skretnici.... koliko god da voz ide brzo, kada dođe do skretnice ne produži istim kolosekom. Nama su u izlozima pogled vukle male crvene tkanine na kojima je belim slovima pisalo „Levis“, tenis patike „Danlop“, naočare „Rej Ban“.... ili.... to kako su sve te stvari tako dobro stajale jednoj .... da.... teško i imena mogu da se setim. A njemu.... trenerice, kopačke, dresovi, štucne.... ali.... sigurno je i on susretao neki pogled koji ga je uporno tražio. Da, sigurno jeste.... U stvari znam da jeste i da su se zauvek poklopili. Prolazile su godine i naši susreti su sve više postajali slučajni. Na onoj skretnici neki železničar je, ne sluteći ništa, potpuno pocepao jedno drugarstvo na dva.... ili.... bolje reći na.... pet koloseka. Pet sličnih koloseka koji su išli u skoro istom pravcu ali se više nikada nisu spojili ni ukrstili. Samo su se ponekad slučajno približili toliko da se moglo videti koliko im se šine sijaju i da, ne daj Bože, nisu počele već da rđaju. Ni danas ne mogu da se setim da li smo ikada za sve te godine seli negde da popijemo piće, da porazgovaramo o nekim potpuno prirodnim a toliko glupim stvarima. Stvarno ne mogu.

            Ali.... nikada neću zaboraviti taj dan, to sunčano rano jutro početkom 1992. u kasarni „Majevica“ u Novom Sadu. Išao je prema meni na štakama, ali mi se činilo tako lako kao da ih nema i kao da je na travi fudbalskog terena.... Ja sam išao da razdužim uniformu posle.... Još iz daljine se nasmejao njegovim potpuno klinačkim osmehom koji se nije promenio još od Bikare i propadanja kroz led na našem klizalištu. Kosa i dalje izrazito plava i potpuno ravna sa skoro dečijim retkim šiškama kao na starom velikom plastičnom češlju. Samo tri meseca ranije stigla je do mene vest.... da je ranjen u obe noge, praktično izrešetan, i da možda više neće nikada prohodati. Tada, nakon toliko godina u kojima nije bilo važno ko je Srbin a ko Mađar, ko je Hrvat a ko Slovak.... Eto jedan Mađar je mobilisan i odveden u rat za „našu stvar“. I.... eto, baš jedan Mađar je ranjen u obe noge za „našu stvar“.... Fudbal.... kakve on ima veze s tim.... to je samo prošlost. Sada je najvažnija „naša stvar“. Ali šta jedan Mađar ima sa „našom stvari“? Da li je to i njegova stvar ili samo „naša“? Gledao sam u njega a nisam bio siguran da li je to stvarnost.... Možda ja to ipak sanjam.... Kako je moguće da je moj drugar ranjen u ratu?! U kom ratu?! Pa zar je počeo rat?! Ma to je nemoguće.... to se dešava tamo negde na Bliskom istoku.... Iraku ili.... Iranu.... ili još dalje.... u Vijetnamu možda. Otkud rat kod nas?! Moram da se probudim.... moram što pre da se probudim i prekinem ovu moru.... Ali i ako se probudim neću zaboraviti ono što sam i ja tamo video. Pričao mi je kako je.... čini mi se da i sada jasno čujem njegov glas, tu prepoznatljivu boju, govor iz kojeg niko nije mogao ni da nasluti da je Mađar.... bez pogrešnog akcenta, bez i jedne greške u izgovoru. Samo ga je ime u vojnoj knjižici moglo odati.... samo ime i ništa više. Ležao je ranjen jedan dan i dve noći.... užasno duge noći, u oklopnom transporteru. Zaustavili su mu krvarenje i previli ga.... oko njega su tela 4 ili 5 mrtvih vojnika a transporter je zatvoren.... ne zna gde se nalazi.... odjekuju detonacije.... viče, doziva bilo koga ko može da ga čuje. Niko ga ne čuje dve noći i jedan dan! Strašno je hladno.... užasno hladno.... samo slaba svetlost koja kao sablja probada mrak na nekoliko mesta mu govori da li je noć ili dan. Oko njega su mrtvi ljudi koji su do juče sedeli s njim i kidali ceo hleb na komade da bi lakše pojeli paštetu.... „Gavrilović“ paštetu..... gde se ono beše pravi ta pašteta? Ma jebeš paštetu.... mani sad paštetu.... gde je on.... gde se nalazi? U mraku transportera prepoznaje dva od pet mrtvih lica.... Koliko puta za dan i dve noći.... za tih 36 sati čovek može da pomisli na smrt?! Da pomisliš na nešto što leži pored tebe. 36 sati! Koliko je to sekundi?! A u svakoj pomisliš samo na to što leži tu pored tebe. Smrt. Tako blizu. Samo što te ne dotakne. A onda glasovi.... Čiji su majko moja?! A onda svetlost.... neko otvara vrata.... strah mu je paralisao čak i pokrete očiju.... dobro je.... naši su.... 

            Umro je svega par godina nakon našeg susreta. Rak je pojeo sve što je bilo u njemu.... sve ispod njegove kože. Iza njega su tužnih pogleda ostali žena i sinčić. A otac, majka i sestra.... Majka nikada više nije skinula crninu.... Sa groba je neko pokrao cveće odmah nakon sahrane.... Cigančići.... valjda.... Sutradan su zatekli humku bez i jednog cveta.... Kao da su ga ponovo sahranjivali.... Vojska je negirala bilo kakvu vezu između njegove bolesti i ranjavanja. Samo slučajnost.... to je samo slučajnost.... Ma da.... Što bi to imalo bilo kakve veze? Ne zna se od čega rak nastaje ali se sigurno zna da od ranjavanja i svega 36 sati u oklopnom transporteru  ne nastaje. Možda od neke radijacije, zračenja, trovanja.... ali od ranjavanja.... ne, to je namoguće. Pa znaju ljudi.... Učili su to, radili toliko puta na tome.... Rat je jedna potpuno prirodna pojava u ovoj jebenoj zemlji u kojoj svaku generaciju zatruju tačno doziranom količinom mržnje koja se u njih unosi intravenozno.... kao transfuzija.... A u krvi, od davaoca, dobiješ i taj vekovima star ljudski nagon i želju za satiranjem svega. To je za nas toliko prirodna stvar da ne može da izazove bilo kakav poremećaj, i na čega smo već stekli urođeni imunitet. Svi! Srbi, Mađari, Hrvati, Slovaci, Rusini.... Svi! Kažem vam.... znaju ljudi.... izučavali su to bezbrojnim stručnim metodama i dokazali da nam rat ne može ništa! Da smo u tome jači od svih nacija na svetu. Da možemo da izdržimo sve ono što drugi narodi ne mogu i da nam se prepisuje na svakih 30 do 40 godina - zbog vežbe. Posebno ako je u pitanju borba za „našu stvar“. Sve znaju i sve je dokazano i utvrđeno! Jedino.... za sve ovo vreme nisu mogli da objasne.... šta je to „naša stvar“!?   

Svima koji su izgubili deo sebe zbog drugih.