Društvena odgovornost blogera

            Postoje razni vidovi odgovornosti. Moralna, materijalna, politička, društvena, klasna, porodična....  A verovatno po vrstama odgovornosti postoje i ljudi: moralni, materijalni, društveni.... Valjda?! Naravno treba znati odgovornost i primeniti i to na ciljanu grupu. Posebno je nezgodno ako si odgovoran na više strana, ili još gore, ako si odgovoran na sve strane. Ti ljudi koji su odgovorni na sve strane nose ogroman teret na plećima (ili plećkama - nisam siguran) i sve vreme svog mandata odgovornosti žive pod pritiskom i prismotrom jer dušmani nikada ne miruju i jedva čekaju da ti izvuku tepih-stazu ispod nogu ili kožnu fotelju ispod dupeta (a ja sam skoro kupio jednu baš dobru u „Ktitoru“ pa mogu da zamislim kako bi to izgledalo). Ne znam sa sigurnošću kada se pojavila zavist kod ljudi, ali pretpostavljam da je postojala i u prvobitnoj zajednici iako u stvari u tom dobu po definiciji ne bi trebalo da postoji jer kakva je to onda prvobitna zajednica u kojoj nisu svi bili jednaki ali.... Ma pusti ti istoričare.... ti sve vole da nakite kao venac iznad vrata mladinog stana u svatovima (mislim ono kad ovi dolaze po nju i onda je kao odvode....). E, ta zavist je kamen spoticanja celog čovečanstva, a možda i šire i duže, jer ona nas koči k’o „Ferodo“ disk pločice na keramičkom disku bez obzira na brzinu kretanja tela, tj. motornog vozila koje se kreće u određenom pravcu za koji svi tvrde da je ispravan i da vodi na pravu stranu. Da nema zavisti mi bi svi živeli srećno i bezbrižno radujući se svakom jutru, „Best“ sladoledu sa belom čokoladom, svežim čvarcima iz „Limanskog dragstora“, odlasku na odmor bez dece, celoj rolni toalet papira u WC-u ili izuvanju novijih cipela bez prisustva drugih lica. Ali, na žalost, nije život prolazak kroz „Kuću strave“ u „Diznilendu“, ma koliko bi mi to potajno želeli, pa da jednom prođemo kroz nju i mirni smo. U stvarnom životu mi svakih dva-tri sata moramo da protutnjamo kruz nju i bez obzira što su nam likovi poznati svaki put se isprepadamo. Baš zbog svega toga je neki dilindov odmah nakon te prvobitne zajednice ili možda čak još i njoj, smislio tu vrlo nezgodnu i izrazito dosadnu stvar koja se zove odgovornost.

            Stalno moraš da odgovaraš za nešto. Još od malih nogu. Dok sam ja bio mali, svaki drugi dan sam se sa pola puta do škole vraćao da vidim jesam li ugasio ringlu na šporetu. Od onda sam se navukao straha od ringli pa sada ne smem ni da priđem šporetu. Išao sam i na psiho terapiju, pokazivali su mi fotografije raznih šporeta, sedeo sam u onim krugovima od nas desetak u kome su manje-više svi bili alkosi ili narkosi pa pričamo svoje probleme i onda nam kao bude lakše, suočavao sam se sa svojim strahom tako što sam dok žena kuva virio u kuhinju, ali ništa ne pomaže. Uvuklo se pod kožu i zalepilo. I stalno mislim.... Zašto se tako nisam uplašio frižidera majku mu?! Ali nisam. Čak i ovaj strah od šporeta savladam na par minuta da bih stigao do njega (frižidera). Zato te odgovornosti i jesu gadna stvar za humano čovekovo ljudsko biće razuma. Ali ne možeš da ih se otreseš i to je problem, a tako bi bilo lepo bez njih. E sad.... da bih izlečio svoje strahove od odgovornosti morao sam da se suočim sa njima i hrabro pohrvem i oborim ih sa oba ramena na pod. Ali to ne može odjednom. Terapija kreće postepeno, od najmanjih odgovornosti ka najvećim. Zato su mi na početku, još u ranim tridesetim, rekli da bi bilo dobro da imam prvo jedno, zatim dva, i na kraju čak i ti deteta ali nikako obrnuto. To je za početak. Jedva sam ja to nekako izgurao i fizički a o psihološkom delu da i ne govorim. Šta sve ona meni nisu radila.... Od prvog do poslednjeg.... Video sam ja još na početku da terapija neće biti ni malo laka, ali.... trpeo sam. Sve u cilju poboljšanja sopstvenog i opšte društvenog zdravlja koje se sad po novom zove i „zdravlje nacije“ ili.... „nacionalističko zdravlje“.... ili tako nekako. Sve u svemu, nakon nekoliko nizova sa više godina u nizu, prebrodim ja taj prvi stepenik. Doduše on i dalje traje, ali kažu da to i jeste svrha terapeutskog tretmana lečenja terapijom. Svrha je, kažu, da to traje stalno. Pa znaju valjda ljudi. Učili su samo to.

            Drugi stepen je bio da otvorim firmu, da je vodim i da od nje živim. E sad, razumeo sam da treba da otvorim firmu, ali kako da od nje živim, to mi nije bilo jasno! Pa nije firma krava pa da je muzem, pravim sir i kajmak i prodajem mleko. Odmah mi je delovalo vrlo frustrirajuće i napeto. Kako s ovim da se izborim? A kažu mi da ako to savladam već sam prešao pola puta. Do čega? Do slobode? Ama kakva sloboda kad s tim firmama radi ko šta hoće. Ta privatnička bagra je kao Fantom. Samo se oni snalaze u ovoj njihovoj džungli prevaranata, lopova, secikesa, pilićara i iskompleksiranih kretena koji po ceo dan sede u kafanama, a ovi malo otmeniji u kafićima, da bi predveče otišli do tih svojih firmi, pokupili kintu i zatim nastavili da se zevzeče u ugostiteljskim objektima drugog tipa, tj. onim što služe hranu i piće a često imaju i neku niklovanu šipku.... otprilike ø 60.... a za čega će im ona.... jebem li ga ako znam. Da l’ kasnije naveče kad već izlude od alkohola igraju ledene vije ili se uz nju penju pa ko prvi pipne plafon.... ni sam ne znam. Ono što sam shvatio već na početku je da meni baš ne leži taj milje jer niti volim kafane, ni restorane, ni restoransku hranu a uz šipku ili konopac nisam mogao da se ponem ni u srednjoj školi i uvek sam zbog toga imao 4 iz fizičkog a kamoli da se sad u ovim najlepšim godinama pentračim uz nju. Bar da nije od prohroma, da je od nečeg hrapavijeg pa i nekako, ali ovako.... klizi kao slanina na šini. Teško, veoma teško sam se uklopio u tu dosadnu kolotečinu privatničkog života u kome ti je sve unapred predodređeno, ništa ne radiš i samo se nadlaguješ s kolegama ko ima više para. Jedino.... opet ta odgovornost.... Mada.... i nije to tako strašno kao što izgleda. To oni sami kroz svoje priče i šuketanja stalno naduvavaju. Porez, taksa, kurs, inspekcija, ministarstvo, devalvacija,  fiskalizacija, privatizacija, malverzacija, implementacija, kategorizacija, konfiskacija, valorizacija.... Sve sam morao da naučim. I sada, ujutru kad ustanem, ja ponovim u glavi sve još jednom jer ponavljanje je majka mudrosti. Ne znam onda zašto su ovi koji baš i nisu bili neki u školi ponavljali razrede?! Šta je tu bilo loše?! Ma ko će sve znati. Ne treba se ni opterećivati raznim bespotrebnim stvarima.

            A onda „završni udarac“ odnosno poslednja stepenica. Još to i zdrav sam k’o konj. Kao najveći stepen suočavanja sa odgovornostima zatraženo je od mene da otvorim blog. Sledio sam se kad sam čuo. ’Ajd’ nekako sve ovo dao sada.... deca.... pa to i nije ispalo tako strašno.... šta više sad rastu i sama i ne moramo već neko duže vreme da ih hranimo, jedino da 10-15 puta dnevno pospremimo za njima, ali to je lako.... Zatim, i na tu firmu sam se nekako navik’o, mada teško jer sam se satrao sedeći po raznim kafanama sa raznim folirantima a sve mlateći praznu slamu i plevu, ali blog....?! E to je previše. Toliki teret nisam bio spreman da ponesem na svojim slabašnim leđima. Ali.... tu me uhvati žena sa svojim raznim krvničkim razmišljanjima.... Da bežim od odgovornosti ceo svoj život (i to jadni), da se plašim suočavanja sa raznim vrlo važnim faktorima u našoj voljenoj zemlji, da nemam hrabrosti i želje da bilo šta promenim a da se danas to jedino može na blogu.... ili Tviteru.... Ma uhvatila me kao anakonda malog i dobroćudnog dabra i stezala tako da čuješ sopstvene kosti kako pucaju. Izbegavao sam to godinama i na kraju pristao - otvorio sam blog i sada sam konačno u poslednjoj fazi uspona ka savladavanju straha od odgovornosti jer ako ovo prebrodim ja sam slobodan čovek i uz to, takoreći, sposoban da vodim ako ne državu a ono bar neku manju pokrajinu ili jedan veći grad. Kad bih se ofarbao u plavo i žutom fasadnom bojom istačkao po licu i leđima mogao bih da zamenim Đilasa u Beogradu a da to niko i ne primeti. I sada od kada sam i ja bloger od kolega blogera prikupljam savete kako se nositi sa svim tim nedaćama koje vođenje bloga zahteva. Jer pisati na blogu ti je kao ići ulicom skroz go. Svi te vide, svi čitaju ono što napišeš i što je najgore imaš neverovatan uticaj na sve: politiku, ekonomiju, kulturu, zdravstvo, ribarstvo, lov, carinu, školski program, umetničko klizanje, zakonodavstvo, voćarstvo, proces pridruživanja EU, pčelarstvo, proces bežanja od EU, seksualne slobode, seksualne frustracije koje dovode do prevremene ejakulacije.... ma i na najsitniji i najtajniji (što bi na engleskom bilo isto) segmenat zdanja koje zovu država ili društvo. Ako iskritikuješ predsenika - svi počnu da prihvataju te kritike pa čak i on sam lično, ako napišeš nešto za FK „Vojvodina“ njegov direktor promeni način oblačenja, ako ukažeš na nešto u spoljnoj politici, da je previše kruta, oficijelna i konzervativna, onaj mali Vukoje odmah reaguje i na sledeći bilateralni susret ode u crvenoj trenerci i sa sportskim okvirom za naočari, ako spomeneš selo u bilo kom kontekstu, a Zaharije to pročita, za njim i tobom krenu skoro svi poljoprivrednici i to u čitavom regionu.... Sve u svemu vrlo, vrlo odgovorna funkcija - bloger.

            Ne znam ni sam zašto sam se uopšte upuštao u to umesto da idem na pecanje, sa komšijama kosim travu, idem u pozorište, zagrćem paradajz u bašti, ženi pravim nove šeme za štrikanje i opšte uzev bavim se stvarima koje će me opustiti i učiniti život prijatnijim umesto.... ali šta vredi.... čovek želi da ima uticaj i da ga prenese na što veći broj ljudi koji bi ga čuli (ili pročitali). Nisam siguran u sopstvenu istrajnost i snagu i koliko ću još moći da izdržim sa ovim teretom na leđima jer ova količina odgovornosti lomi čoveka kao karatista čamovu dasku. Mada.... kada čovek oseti kolika je moć koja ide uz svu ovu odgovornost koju ima prosečan bloger.... ili tviteraš.... oseti se nekako važnim, nekim ko je neko i nešto a ne samo običan građanin svog rodnog sela i shvati da upravo on menja stvari svugde oko sebe jer njegovo mišljenje postaje standard koji drugi moraju da pokušaju da prate pa samim tim sve kreće u pravcu kojim bi on želeo da krene. Velika je naša odgovornost u ovom društvu. Najveća od svih za koje znam. Jedino ne znam.... kad ću i kako skroz da ozdravim?!