Postoji li mogućnost izbora?

            Mogućnost izbora u životu čoveka je nešto što ga po definiciji čini čovekom. Tako smo učili, još nekada davno, na časovima marksizma ili socijologije, i čak upravo to ustanovili kao jednu od premisa čovekovog bivstvovanja. Učili smo to rutinski, onako kako nam je gradivo izlagano, uz neka objašnjenja od strane profesora na koje nismo obraćali pažnju jer to je najčešće bio deo koji je otaljavan uz što veću brzinu prolaska kroz njega. Nismo se, ili smo to činili veoma retko, zapitali šta je to o čemu ti ljudi pričaju i da li i oni sami veruju u to kao jedino moguće  objašnjenje. Bilo je to tada udaljeno od nas stotinama svetlosnih godina, i zaista smo u to vreme više razmišljali o okolnim galaksijama nego o nečemu, za nas tada potpuno apstraktnom, u čemu nema ničeg zabavnog, ničeg privlačnog niti za nas interesantnog. Ili smo samo govorili da je tako?! Govorili da bi izbegli razotkrivanje sopstvenih misli koje su same sebe bombardovale kao čestice atoma, a koje u najvećem broju slučajeva nismo znali ni da objanimo ni da opišemo. Samo ponekad bi stidljivo nekoga od nas samih upitali da li i on ima ideje o tome kako je čovek postao, kako razmišlja, da li kod čoveka postoji samo taj hemijsko-fizički proces ili je u pitanju nešto više i komplikovanije od toga. Ne retko, bili smo bliski i misticizmu i svemu onome što je on, kao tada vrlo privlačna mračna strana nudio iako je uvek bio zabranjena teorija i od strane dijalektičkog materijalizma na kojem se zasnivalo sve što nam je kroz nauku i misao prezentovano ali i od strane crkve kojoj tada nismo pridavali značaj, ili smo i to krili jer je i to važilo za nešto krajnje dekadentno ili čak primitivno. U tekstovima nekih pesama smo tražili neke stihove koji su vukli ka toj nekoj mističnoj ili tajanstvenoj strani čovekovog života, i često ih i pronalazili i tamo gda ih nikada nije ni bilo. Verovatno zato što je neko ko je imao odvažnosti da te pesme u svojoj glavi „postavi na noge“ i ko je sve to i pokrenuo kao epidemiju koja se širila velikom progresijom bio za nas ipak neka „veličina“. A tada je bilo malo onih još odvažnijih koji bi svemu postavili i antitezu i sve to otvoreno nazvali nečijom bujnom maštom. Verovatno zato što smo i svi mi imali neke svoje misli, ali ih niko nije tako lako otkrivao nego se radije i sam prepuštao struji. Lakše je.

            Mada, daleko od toga da nismo bili misleća bića već samo zombiji koji su se kretali za maticom. Bio je izazov izaći sa nečim drugačijim, novim i originalnim i u matici napraviti virove koji su je bušili skroz do dna i skoro svi smo to u nekom dobu mladosti uradili. Onaj ko to nije probao smatran je bezličnim, krhkim, skoro providnim i već tada predodređenim za nekoga ko će biti nošen samo tuđim idejama ceo život. Ali upravo je život, kao pravi dokaz svih teorema, postulata i zakonitosti često demantovao to uvreženo mišljenje jedne generacije klinaca koja je u tom uzrastu često mislila da istorija počinje s njom, ali na žalost, da se s njom i završava. Ili je sve to tipično upravo za sve generacije, pa je samim tim dokaz da se u čovečanstvu suštinski ništa ne menja i da se svi već vekovima pitamo iste stvari ali niko ne sme da ih otvoreno rasprostre po stolu? Možemo li da biramo? Da li zaista mora da postoji mogućnost izbora ili to samo naš ego, napujdan kao razjareni vučjak, veruje u to? Da li smo nešto zaista odabrali mi ili smo vođeni da se odlučimo za to. Da li smo svoje prve igračke u ranom detinjstvu birali ili smo samo nastavili da biramo slične onima koje smo dobili po rođenju dok još nismo imali nikakvu svest? A kako uopšte možemo znati da ni svest nismo imali i da zajedno s nama nije stigla odande odakle smo i mi došli? Ako uopšte znamo odakle smo došli? Očito je da ako malo bolje razmislimo shvatamo da ništa o sebi ne znamo, sem da možda nabrojimo svoje pretke. Ali ni njih nismo birali. Oni su nam dati takvi kakvi jesu i, sem priče i predanja, mi ni o njima skoro ništa ne znamo. Ako nismo birali pretke, onda svakako nismo izabrali ni gde ćemo se roditi. Ni u kojoj zemlji, ni u kom narodu, ni na kom kontinentu. Nismo izabrali ni svoju narav, ni visinu, ni oblik nosa ili brade. Pa da li onda i u životu možemo bilo šta da izaberemo ili odlučimo a da to nije još davno predodređeno. Jer ako su određene ove najvažnije stvari, šta je onda ostalo da se bira? Boja košulje? Oblik pantalona? Cipele? Šta u tome vredi izbor ako nemaš ukusa, a to ti je dato, zar ne? Možeš malo da naučiš o slaganju boja pri oblačenju, ali za pravi, zaista dobar stajling ti je potrebam ukus. Doduše, neki od nas sami misle da imaju taj, od Boga dat dar, pa izgledaju kao.... šta ja znam.... predsednici fudbalskih klubova u ovom našem gradu u koji su stigli.... recimo.... na studije. 

             I šta još mislimo da smo sami izabrali? Školu? Fakultet? Zanimanje? Pa kako bi to izabrali da nam nije data ta magnetna privlačnost prema nečemu što želimo. A inteligencija? Ona urođena, prirodna, nenadograđena? Ako smo nju dobili rođenjem.... ili začećem.... kako bi život usmeravali bez nje? Ili talenat? Onaj pravi, koji se ne stiče.... talenat za muziku, slikanje, stihove, glumu, pisanje.... Ko je ikada u istoriji čvrsto odlučio da bude umetnik, a da je pri tome bio antitalenat, i postigao nekakav uspeh? Ili možda spomenuti činjenicu da su zemljom hodali milioni ljudi koji jesu imali talenat za mnoge stvari ali ga nikada nisu upotrebili? Pa ako mogućnost izbora postoji, zašto nisu izabrali ono za čega su talentovani? Zato što su morali poslušati roditelje, učitelje ili porodičnu tradiciju?! Ili zato što ih je i sam život odveo na drugu stranu? Ako jeste, gde je tu izbor i šta je tu izabrano? Zato i verujem da je zaista malom broju ljudi, velikih mislilaca, naučnika, umetnika.... data mogućnost izbora, a ako ih je tako malo, zar nije onda i njima predodređeno da budu deo te izabrane grupe jer ih je nešto, kao svetlost na kraju tunela, vodilo upravo tome. Aristotela, Sokrata, Mikelanđela, Da Vinčija, Njutna, Dostojevskog, Teslu.... šta mi zapravo znamo o njima? Gde su rođeni, ko su im bili roditelji, koju su školu završili.... i šta još? Da li znamo o čemu su razmišljali i šta ih je i ka čemu vodilo? Šta mi, koji se toliko ponosimo Teslom, uopšte znamo o njemu sem tih suvih podataka koji su postali već potpuno opori i praktično nepitki, ili.... s druge strane nagađajući, previše željeni i misteriozni. Da li je taj veliki um birao sve u životu ili je, naprotiv, bio vođen ka ostvarenju večitog čovekovog sna, pri čemu su mu se otvarala sva vrata a da nije morao ni da ih dotakne. Zar iko zaista veruje da je on to postigao samo vrednim i marljivim radom, učenjem, čitanjem i slušanjem na predavanjima, pa onda sve to pridodao na svoju inteligenciju i.... eto ti najgenijalnijeg uma savremenog doba?! Biće da tu ima mnogo više od tog jednostavnog materijalističkog poimanja čoveka, života, uma i misli. 

            Ako je bar deo svega ovoga tačan, onda iz toga proizilazi zaključak da čovek malo toga u životu može da bira, a ja bih se čak usudio da kažem - ništa. Zašto onda imamo večitu potrebu da svugde i stalno govorimo kako smo mi sve u životu birali i izabrali, negde možda pogrešili pa onda do kraja života zbog toga patili, ili nasuprot tome, kako je sve što nam se u životu desilo dobro izabrano i kada bi opet mogli da biramo, bez dileme izabrali isto? Verovatno zato što nam je taj potpuno nefilozofski i svakako sebičan način razmišljanja nametnut u školi, kod kuće, na TV.... Svugde ti stavljaju taj teški samar kako si sve u životu sam izabrao. Sve! Školu, posao, ženu.... pa čak i Predsednika Vlade! Mnogi ljudi su ubeđeni da oni biraju vlastodršce koji upravljaju njima samima, pa iz toga sledi da i oni upravljaju samim sobom, što je, ubeđen sam, toliko daleko od realnog života i sleda događaja u nažim životima da je o tome, za bilo kog bar malo mislećeg čoveka, besmisleno i nezrelo čak i govoriti. Sve ovo naravno ne sme biti razlog da se u životu u potpunosti prepustimo i predamo neradu, samouživanju, očajanju, lenjstvovanju, zavidnosti, tugi, letargiji, sebičnosti, bezbrižnosti.... Naprotiv! Protiv svega ovoga se treba do kraja života boriti i upućivati i druge kako da se protiv toga bore. Samo.... ne treba čvrsto sebe ubediti da si ti taj koji menja svet jer si samo ti tako odlučio. Ko zna.... Možda već sutra, negde, bude odlučeno da prestaneš da postojiš.