Godinama me već iscrpljuje ova
svetska kriza koja se raširila k’o ova moda sa onim gaćama što na dupetu imaju
samo jedno uzdužno kanapče koje je vezano za drugo - poprečno kanapče. Mada ne
mogu da ne priznam da ne znam da kroj nije interesantan, pa ma šta ja da pod
ovim mislim. Moram tako, jer ovo čitaju i deca i komšije i rodbina.... A kakva
su vremena ne bih se čudio i da moja keva čita blog al’ da mi ništa ne govori
sve dok jednom ne dograbi neki potanji bagremov kolac pa me oplete s njim u
nadi da će bar malo nadoknaditi ono za šta sama kaže da je propustila pre
jedno.... čet’eres godina. Zato ja i kad pišem novi post svaki put napišem dva
reda, pa onda odmah jedan i po obrišem. Shvatim da sam neukusan, neumesan i
premas’an, trgnem se k’o da sam pridremao a moja žena kao slučajno do daske pojača
njenu omiljenu pesmu od Dr Igija, i ispravim stvar dok još nije objavljena jer
kad jednom ode u etar.... ili na internet.... gotovo je. Nego.... da se vratim
na krizu. Kriza svega.... Identiteta, mišljenja, poštenja, integriteta,
humanosti, osećanja, morala.... mada.... mene najviše brine kriza kvalitetnog
papira. Onog papira što ga dajemo u samoposluzi, na benzinskoj pumpi, hotelu
(ili motelu ako je pored nekog puta), restoranu, prodavnici.... a koji je
ubačen od strane lihvara, zelenaša i mešetara da poremeti ono lepo vreme
razmene dobara kada si k’o gospodin čovek mogao da trampiš štampač „Epson R265“
za bežični telefon „Brondi“ uz doplatu od jedne memorijske kartice od 2 MB, ili
pojačalo „Soni“ za „Tehniks“ risiver - pa kako kome šta zapadne. A znao sam od
samog početka da će jednom tog papira (što ga zovu novac) ponestati i.... šta
sad?! Došla kriza! I šta sad prodavati ili menjati jedno za drugo?! I onda se
setim! Proizvodnja!
Na pamet mi je pametno pala ideja da nešto proizvodim.
Proizvodnja je majka ekonomije.... ili obrnuto.... nema veze.... Dabome. Početi
proizvoditi nešto i to odmah dok se i drugi nisu setili da to rade. Šta
proizvoditi? Proizvode - pa to je bar jasno. Ili bar nešto što liči na to....
pa dok kupci shvate.... ja već imam pet miliona Evra gotovine u kešu i.... da
me svet vidi. Ali šta proizvoditi, a da baš i ne bude kao pravi proizvod a da
može da se proda kao proizvod? I dok sam o tome razmišljao put me nanese ispred
radnje jednog drugara koji prodaje kompjutere i još svašta nešto od tih
andrmolja koje idu uz njih a od koga sam već kupio nekoliko kompjutera s kojima
nisam imao problema. Sem što je na jednom crkla neka.... ploča.... valjda
matična....mislim da je tako rekao.... srećom nije bila skupa.... oko 300 Evra.
I na još jednom kompjuteru su crkle neke dve.... valjda kartice.... to su kao
neke male karte.... i one nisu bile skupe.... 200 ili 250 Evra.... ne mogu
tačno da se setim. E da.... na jednom što sam kupio deci je crkao čoper, hladnjak i neki rezač. Kad sam čuo da je
rikn’o „čoper“ već sam u glavi imao neki manji motocikl koji može da stane
unutra.... srećom nije.... tako oni (ti što rade s kompjuterima) nazivaju trafo
sa ventilatorom i prekidačem. Ni to nije bilo skupo, a rekoše mi i da sam dobio
original „Čiftek“, što mi baš i nije ulilo poverenje jer me više asociralo na samostalne prevoznike manjih
tereta u lokalu koji svoju delatnost obavljaju specijalnim vozilima - trokolicama. Ali sve u svemu dobro sam ja i
prošao s tim kompjuterima.
I taman kada sam krenuo da uđem kod njega u radnju, eto
ti njega na vratima sa salvom pogrdnih reči, na koje ja kao fino vaspitano dete
nisam navikao, upućenih meni i to zato što nisam odmah ušao, pa da sednemo k’o
ljudi, popijemo po jednu, ispušimo koji duvan cigara, i ispijuckamo kafu. Jedva
sam uspeo da ga podsetim da ni on ni ja niti pijemo, niti pušimo a tek kafu ne
pijemo.... godinama, i da nam se život sjeb’o dibidus jer sve smo to nekada
upotrebljavali i uživali.... a vidi nas danas?!.... zdravi a usrani! I ko nas
je uopšte ubedio da se svega toga odreknemo i zašto?! I dok smo sedeli i
pijuckali čaj od „Majkinog lista“ koji je dobar za lenja creva i probleme sa
zatvorom (ali ne onim izrečenim od strane suda nego ovim.... vezanim za stolicu....)
izložio sam mu u kratkim crtama svoju zamisao o proizvodnji nečega.... I dok
sam mu izlagao svoje zamisli, prostruji mi kroz glavu da on stalno prodaje neke
„softverčiće“ kako ih je sam nazivao, pa sam mu to odmah i spomenuo uz pitanje
- jel’ se to proizvodi ili ih on samo preprodaje. Rekao mi je i da ih pravi ali
i da preprodaje nečije već napravljene. Morao sam da ga ispipavam kako on to
pravi, odakle mu mašine za proizvodnju, kako izgledaju ti softveri i ko ih i za
čega kupuje. Teška priča.... Pre bi pripadnici Vermahta iz partizanskog kurira
izvukli podatak gde mu je borbena jedinica i koliko ljudi broji nego što bih ja
od njega saznao nešto konkretizovano a po pitanju proizvodnje tih softvera. Jedino
što mi je rekao da to nije nikakav problem i da ih je vrlo lako praviti. E...
puno si mi rekao.... To sam i ja mogao odprilike da predpostavim.... Vidim
ja.... dok sam ne uradiš - nema ’leba.
Kod kuće sam se bacio na
pretraživanje. Novine, enciklopedije, internet, pa onda neki časopisi sa čudnim
imenima: „Mikro“, „Jabuka“, „Omega“, „Vidi“.... E, sve sam video i svašta
saznao. Pišu ljudi da od svih proizvoda što se u svetu naprave, jedna petina su
softveri i da od njihove proizvodnje i prodaje živi 500 miliona ljudi.
Verovatno živi, ali da nešto radi.... to teško. Video sam ja to kako oni i rade
i proizvode. Kao što ja sedim za kompjuterom i mrsomudrujem, tako i oni sede i
svi nešto prave i svi jedni drugima pokazuju šta su napravili, pa ovi što
gledaju svaki put razrogače oči i budu zadivljeni onim što su kao ovi napravili
i onda se svi vrate za svoj kompjuter i nastavljaju grozničavo da tipkaju po
tastaturi kao da igraju „Tetris“ na najvećoj brzini. Ma sve je to lepo ali....
gde je produkt njihovog rada?! Kažu u kompjuteru! A mogu da ga stave i na disk!
A kad ga stave - ništa se sem diska ne vidi?! Pa šta si onda napravio?! „Za
onoga ko zna sve je unutra“ - kratko odgovaraju praveći od svega još veću
zagonetku i naravno izdižući sebe na štit kao Tandarabriksa, a što je još gore
uvek se nađu neke budale da taj štit nosaju gde stignu. Danas kada neko hoće da
te otkači na tvoje kliše pitanje čime se bavi - samo kaže: „Ja sam
softveraš“.... a ti kažeš: „Aaaa, e baš lepo!“ i nastaviš neku levu konverzaciju
kao da to nije ništa posebno a sve vreme se misliš: „Šta li je mislio s onim
„softveraš“ da mi je znati?!“ A znaš da bi ti bilo lakše da je rek’o da je
histolog.... ili mikrobiolog.... ili etimolog.... bar bi kod kuće saznao šta
radi. Ja sam ukucao „softveraš“ na Guglu i dobijo neku gomilu do pojasa golih
džibera koji su kao otkačeni i opušteni i kao đuskaju uz neki ogavni rejv....
ili tako nešto, ali i uz vrlo ozbiljnu koreografiju koja se sastoji uglavnom od
pokreta kojima instruktori plivanja pokazuju deci kako treba da izgledaju
njihovi prvi zamasi u vodi.
Analizirajući sve gore navedeno,
došao sam do zaključka da je taj „softver“ zaista dobra stvar za proizvodnju
koja u stvari i nije proizvodnja jer se ne zna ni ko ga sve proizvodi, ni
koliko ga proizvodi, pa ni da li ge je proizveo sad ili ti pokazuje neki od preklane,
i da bi to u stvari bio moj posao iz sanjanih snova koje sanjam noću dok u snu
spavam dubokim snom. Ali.... U isto vreme ne znam kako da se i ja infiltriram,
inkorporiram i implementiram u te softveraše i da me oni prihvate kao bratu
brata brat a ne da budem neki snishodljivi i ljigavi padobranac koji im se sručio u nedeljnu supu
koja se zbog bistrine krčka od 7 ujutru ali ne sme ni po koju cenu da proključa
nego se drži na toj nekoj temperaturi pasterizacije od oko 70 stepeni. I posle
kažu da naš stari svet nije ništa znao. Jes’, mora biti da ih je Luj Paster
naučio kako se kuva nedeljna supa. Mnogo su mi se smučili ti Evropljani koji su
za sebe pobrali sve lovorike a nama.... liander.... pa ti skuvaj čaj od njega
ako smeš. Međutim, kada sam malo bolje
razmislio.... pa vidi.... ko kaže da baš ti foliranti nisu izgeneresali ovu
krizu koja je iz temelja uzdrmala temelje cele svetske ekonomije (kako sam ovo
lepo rekao.... baš lepo!). Prodaju softver za brdo para, drugi kupe to za malo
veće brdo para pa ga prodaju za još veće brdo i tako do.... besveseti.... ili
dok ga oni prvi što su ga prodali ne kupe ponovo a da i ne znaju koliko su ga
platili a i koji će im uopšte. A softver niko nije ni raspakovao a kamoli
video. I tako oni vrte te lažnjake od softvera sa virtuelnim parama za koje im banke
daju garancije na osnovu nekih nekretnina koje su u stvari neke kolibe za lov
aligatora u Luizijani.... i.... eto ti sranja za sve. I sad da se ja priključim
svemu tome? Bolje ne, jer kakve sam ja sreće prvo će ućorkirati mene i tog
jadnika što lovi aligatore, a on jadnik cele te godine nije uspeo da iskoristi
sve markere koje mu je ponosna US gavermentalna vlada dala. Ne, ni slučajno.
Radije idem s njim (njom) da hvatam aligatore. Analizirao sam i to! Ima tu para, kad
vam kažem. A i interesantnije je.
Драги мој Мрсомуде, изем ти ја тај производ ако не можеш да га метнеш у собу или оденеш о себе! Прдавци магле ја да ти речем. Имамо ми једног таквог у згради, посебна је то сорта људи. Тај нит има другове, другарице, ма ништа. Не излази из куће. Прво се колале приче да је какав вампир, да му смета дневно светло а после се сазнало да је тај твој софтвераш. По васцели дан седи за том куцаћом машином и нешто дрнда. Причало се да је једину природу коју је видео, била она на позадини те машине. Ниси ти за то мој Мрсомуде. Ти си човек авантурист, тако да боље се баци на те алигаторе а ако ти, злу не било, одгризу коју ногу, увек можеш да се бациш на тај софтверашки занат.
ОдговориИзбриши