Godišnjica.... prva!

            Pre par dana nakupila se cela godina ovih mojih mrsomuđenja, pa sam mislio da, kao u nekim TV serijama, napravim neku vrstu isečaka iz nekih najuspelijih postova (epizoda) koje sam napisao. Bacio sam se na čitanje i shvatio da je izbor boljih postova isto što i pronalazak sprave zvane Perpetum mobile, jer svi postovi (njih čak 61) su mi kao deca Cigan(in)u.... Sve ih meša, idu mu na živce, svakom nešto fali i svi su dosadni.  Kako da se odlučim koji je malo bolji od nekog drugog ako ne mogu da se odlučim ni koji je malo gori od nekog drugog?! A još kada se sve to pročita u vordu, kako sam ja to sačuvao, deluje kao zbirka konfuznih i nerazumljivih pripovedaka jednog uvrnutog i umišljenog slepca koji pre podne mrzi samoga seba a posle podne ceo svet. Zato sam brzo odustao od citiranja samoga sebe.... em nije ništa pametno, em nije ni umesno.... Mislim, nije umesno veličati svoj lik i delo, a posebno ne kroz samo to delo - nastavak 62. ili prolog. To bi valjda drugi trebalo da pišu, odnosno da veličaju moj lik i delo. Jeste, ali onda sam se setio, prateći statistiku na blogu, da moj jadni blog prati manje ljudi nego 24. reprizu „Srećnih ljudi“ na RTS-u. Dobro.... možda malo više od toga, ali svakako ne dovoljno. Pitao sam ženu da li bi ona napisala neki hvalospev vezan za ovu moju značajnu obljetnicu ili me bar spomenula na svom štrikaće-tkačko-vezerskom blogu.... a ona me samo prezrivo pogledala. Ništa nije rekla.... a nije ni morala.... ionako sam sve znao. Da sam naduvani, prepotentni, zajedljivi i isfolirani skot kome uz sve to još i smrde noge. Ne znam odakle joj to.... ja nikada ništa ne osetim. Baš nikad.

            Onda sam zvao neke drugare koji su se izjasnili da čitaju ove moje budalaštine da li bi oni napisali neku lepu reč.... i o blogu i o meni. Svi su počeli nešto da izvrdavaju.... nisu oni za to.... nikada nisu pisali kritike.... ne znaju šta bi napisali.... Predlagao sam im čak da ja napišem sve te kritike (pozitivne naravno) a da ih oni samo objave u komentarima.... Poslao bih im mejlom ceo tekst.... mislim onaj koji bih ja voleo da pročitam o samom sebi.... ne vredi, niko neće. Razmišljao sam i da dam oglas na „Kupindu“ - Napisati što više pozitivnih kritika za jednogodišnji rad vrednog blogera.... plaćam 10€ po komentaru.... Ne znam.... malko me sramota.... možda je malo 10€ ?! A ja nemam više da dam.... pa pisao sam već da nas je ova kriza satrla k’o krava svežu balegu. I kako onda uveličati ovaj značajni datum u mojoj istoriji?! Možda da skupim komšije i neke prijatelje na jednu skromnu „zakusku“ koja bi se sastojala od jagnjetine ispod sača (dva cela jagnjeta u komadima), 30-tak litara vina koje bi na „dođem ti“ uzeo od ortaka (Vuča - za one koji ga ne znaju.... divan jedan čovek.... uskogrud fizički, ali duhovno.... k’o Dikan,  stari srpski junak), pa desetak litara raznih rakija i na kraju desetak najlona Koka kole i ostalih šećernih vodica. Kisele vode već imam brdo.... ne moram ni da kupujem. Uz svo to društvo morao bih zvati i nekog dramosera sa maramom oko vrata, a možda i više njih, da intelektualno zagledani u nebo severoistočno od mog dvorišta, odnosno baš u pravcu produžetka ove nove obilaznice oko grada, prozbore koju u smislu mojih sjajnih literarnih radova ostvarenih u toku minule godine za koju se svašta može reći sem da je bila dobra. Da.... to bi bilo kao neki omaž svim ovim mojim pisanijima.

            Svakako je to jedini način, jer neko drugi se neće setiti. A i što bi?! Pa ni ja o drugima ne pišem baš hvalospeve.... naprotiv.... skoro svi mi pomalo idu na živce. Zato sam na kraju svoje blog strane i napisao da smo svi mi u stvari foliranti koji pišu kao nešto pametno, a da u stvari lupetamo i kenjamo skroz bez veze i da u isto vreme niko ničije drugačije mišljenje nije uzeo ni u razmatranje a kamoli ga prihvatio.... sem nekih dupepresvlaka koji iza svakog nečijeg objavljenog posta, kao da je 1945. godina, pišu „tako je“, „svaka ti čast“, „kako si to samo genijalno sročio“, „svaka ti je ka’ Njegoševa“, „pogodio si baš u srž problema“ i sve tako nešto.... Sve čekam kad će početi da pišu i parole po zidovima?! Zajeban narod.... skroz na skroz. Prosto se posle ove godišnjice pitam zašto ja ovo uopšte radim?! Mislim.... zašto pišem ovaj moj blog?! Misliće ljudi da se osećam kao da sam.... šta ja znam.... Teofil Pančić.... pa pišem nedeljne kolumne.... ali jako zajebane i jako dubokoumne. Čitaš ih i diviš im se, a uopšte ne znaš šta je čovek napisao i o čemu se zapravo radi u toj gomili slova. A imam sve više utisak da je baš to i suština.... pišeš, mrsomudiš, pametuješ, petljaš, pa onda malo ne možeš da se ispetljaš, pa daviš li daviš i na kraju kao napišeš poentu.... dubokoumnu, naravno! Zato i razmišljam da li da stanem i prd.... pustim gasove ili da nastavim bez zaustavljanja?! Mislim, u pisanju. Pa.... ništa.... ako sledeće nedelje vidite da je izašao novi broj posta na kiosku „Mrsomud“ znači da se nisam zaustavljao.... čak ni na kratko, a ako ga nema.... znači da sam odustao. Jer.... kao da mi pomalo nestaje inspiracije. Ili mi se to samo čini?! Verovatno mi se samo čini jer u ovoj zemlji budala na različitim mestima, što geografski, što po hijerarhiji, što po lokalnim tačkama dodira, teško da čovek muže da se stisne i ne kaže baš ništa! A znajući sebe.... nisam ja toliko izdržljiv i sklon ćutanju. Mada.... sve se menja....