Kada su mi pre nekoliko godina rekli da je počela SEKA, tj Svetska ekonomska kriza, ja sam bio ubeđen da me
zajebavaju. Jer šta može da prouzrokuje krizu danas kad skoro svugde ima svega
i svačega, a i ljudi vole to nešto sve i svašta. Kako može da nastane kriza ni
iz čega? Onako.... zasedne veće sigurnosti UN, odbor za ekonomiju, i uvede
krizu praktično dekretom.... „Od 01.01.2009. počinje kriza koja se ima
primenjivati u svim zemljama članicama UN, pa i onima koji to nisu (jer i onako
ona ne poznaje granice), a čiji rok trajanja će odrediti isto ovo veće jer će
se po pitanju toga sastajati jednom u šest meseci“. Ja sam imao utisak da je
tako i počelo. Od tog dana.... doduše kod nas, po običaju, sa godinu dana
zakašnjenja, svi kao da su se kao u nekom filmu zamrzli u mestu. Sve misliš....
kada bi nekog žvajznuo macolom od 10 kila da bi se raspao k’o gipsani kip
(recimo oni lavovi ili labudovi za ograde i fino uređene bašte.... u Draginju
kod Šapca.... na primer). Svi su se ukopali kao magare kada neće da krene pa ga
gazda vuče a ono jadniče klizi po prašini k’o da je na sličugama a ne kopitama.
Mada.... nas niko neće ni da povuče. Stoje i gledaju kako voda nadolazi i
preplavljuje sve a mi ne znamo da plivamo. I boli ih uvo za sve nas. Dobro....
možda bi i mene tako bolelo uvo za njih kada bih bio na njihovom mestu....
Mislim.... mestu svih onih guzonja pored kojih ovo prolazi kao ciganska čerga,
a oni je gledaju prezrivo i s gađenjem. Samo.... jebiga.... i ja sam u toj
čergi. Ona ide, vuče se kao izmoreni pas koji se u rano jutro vraća iz kucanja,
a mi u njoj nismo u stanju da bar malo povučemo kola brže. Uvalili nam ta stara
ciganska kola sa različitim točkovima i nekim ragama koja jedva i sama hodaju pa mi
džabe bacamo kamenje na njih i voštimo ih kamdžijom. Neće brže i gotovo.
Od tada ja intezivno razmišljam ko je to nama zakuvao? Ko se od starih i prevejanih džukaca aktivirao, kao stari
zastavnik koji se vrati u četu a trebalo bi da je u penziji? Vratio se skoro iz
mrtvih i odmah pregradio reku i to tako da do nas dolazi svega par kapi vode
dnevno, a nas mnogo stoji na pojilu i čeka! I to uzaludno! Nekome sve ovo mora
da odgovara, jer što bi se inače desilo? Tako.... samo od sebe? Ne bih se ja na
to „zakačio“. Uvek mora da postoji neko ko je pokretač i generator. Mislio
sam.... da nije onaj „preplanuli“ Obama, jer se sve poklopilo sa njegovim
dolaskom.... ali sam to brzo odbacio.... Pa taj ne zna sam ni pertle da veže. A
i cipele su mu neke izronđane.... video sam na internetu.... čak imaju i rupu
na đonu. E, i to mi je neki predsednik.... pa ovaj naš stari, što sad više nije
predsednik, je za njega pravi meteroseksualac.... ma šta da mu je to. Posle sam
mislio.... da nije onaj ludi Rus previše popustio kajase pa krenulo sve u....
Tamo moraš stalno držati zategnute kajase do kraja ma koliko da se svetina
buni. Kamo sreće da se i kod nas probudi neki takav kočijaš, pa nam malo
pritegne dizgine.... Mnogo smo se uspalili.... Ali.... nismo mi izazivači te
svetske krize pa onda ne bi dobili ništa taman da nam sve zube povade vukući ka
sebi te kajase u nameri da nas zaustave. Nismo mi ti divlji konji vrani koji
mogu tako da.... dobro.... divlji jesmo, ali vrani.... nikada. Zato nas nisu
nikad ni uprezali ni u čeze ni u taljige, već samo u ova ciganska rastočena
laskola.
Razmišljajući tako, otišao sam ja i
do Kine, Indokine i Indije, al’ džaba.... mislim.... išao sam u mislima, a ne i
zapravo. Nema ni tamo ništa. Bar se meni tako čini. Šta će njima kriza? Od sve bede koja ih je napala još i krizu da
pokreću. Pa kod njih živi pola čovečanstva.... pojeli su sve rezerve pirinča za
sledeći desetogodišnji plan, a i sve ih manje umire od ujeda otrovnih
životinja, jer pre oni stignu da ujedu životinju nego ona njih. Kerovi i mačke
se mogu naći samo u zološkom vrtu gde su pod neprestanom stražom, a pacovi su
ređi nego Pande. Uostalom, ko zna da li je do njih kriza uopšte i doprla. Pa
oni na carini vraćaju sve živo nazad pa što ne bi i krizu. Oni mogu samo da
izvezu, a nikako da uvezu, ma šta da je u pitanju. O afričkim zemaljama je
besmisleno i govoriti a Južna Amerika ionako ima svoje interne krize koje u
naletima od po deset-dvadeset godina dolaze samo kod njih i na njima specifičan
način. Australija.... ma daj.... ne vredi ni razmišljati. Pa dobro.... ko
ostaje?! Ispucao sam sve svoje znanje iz geografije, a tu i nisam bio tako
tanak, i nisam našao nikoga.
A onda sam odjednom shvatio. Pa mi! Ipak
smo to bili mi. Mi smo stvorili krizu! Mislim.... mi u Srbiji. To je toliko očigledno da je prosto neverovatno kako mi
je to promaklo. To je toliko tipično za nas da izgleda kao ubistvo načinjeno od
strane neke obaveštajne službe koja obavezno ostavlja i potpis u vidu načina
egzekucije. Zašto mi? Pa to je bar jasno.... niko ne podnosi krizu tako dobro
kao mi. U stvari, ona nikada nije ni prestajala kod nas, samo je imala
talase.... manje ili veće. I onda se neko setio.... zašto ne ubaciti to seme
svugde?! Nama ne smeta, dobro se snalazimo u njoj.... možda čak i bolje kada je
žešća nego kad malo popusti. Uz sve to život je kudikamo interesantniji kada je
tako.... malo napeto.... a ne kao u Nemačkoj ili, ne daj Bože, Finskoj. S druge
strane, navlačimo sve ostale na led po kome samo mi znamo da se kližemo, dok
oni u isto vreme izgledaju kao slonovi i žirafe na tom istom ledu, a gde ćeš
veće sreće od toga. Kriza u Grčkoj, kriza u Italiji, pa u Španiji, Portugaliji,
Francuskoj.... aaa mamicu vam?! Da vidite i vi kako je to gledati TV dnevnik
svako veče, a ne neko jodlovanje u Austriji.... ili žderanje piva i kobasica u
Nemačkoj. Ili možda neku novu verziju „Igara bez granica“. Eeee, prošlo je to
vreme gospodo. Sa zebnjom ćete iščekivati TV Dnevnik da vidite da li je i kada
će kriza proći! Pa kad počne špica TV dnevnika sve će neki trnci da vam prođu
od debelog mesa ka potiljku, a onda će s prednje strane da se vrate nazad.
Jebiga.... tako se mi radujemo još od ’91. Čim na ekranu vidim one bele tačkice
što se spajaju u svetlo plavi globus napravim pozu „aport“ k’o lovački pas.
Stisnem daljinski u desnoj ruci i lagano se nagnem ka napred. To je kao neka
vrsta fetiša. Čuo sam i za slučajeve orgazma dok ide špica. Posebno kod
starijih.... u šta bih sada mogao i sebe ubrojati.... mada ja lično nikada
nisam otišao tako daleko.... bar ne za vreme Dnevnika. Sada ćete i vi da
isprobate stanje tog blaženstva. Još kad bi mogli i ove naše urednike i spikere
da vam pošaljemo.... pa ovde bi nastao pravi karneval.... skoro kao u Riu (De
Žaneiru). Skoro, jer ne znam gde bi mi skupili samo deset riba da liče na one u
Brazilu. Mada.... kad sam spomenuo Brazil.... Pa da.... eto rešenja da se i mi
izvučemo iz krize a svi ostali ostanu u njoj. Preselimo se u Brazil. Tamo nema krize, nas osam miliona bi se dosta lako prošvercovalo
pored njih tolikih, a ribe.... ma ova plastična hirurgija čini čuda.... rešili
bi mi i to. Uostalom nisu baš takvi akrepi.
Нема коментара:
Постави коментар