Priča iz Ribnjaka ili... Tako je suđeno !

            Pre dvadeset i .... dosta godina, jedan naš drugar je imao kafanu u Ribnjaku.... Donjem! Mislim na naselje, ako naselje može biti tih par kuća, prekoputa Štranda. Naravno, pod uslovom da je taj put Dunav, odnosno njegov veliki i široki zavoj ka petrovaradinskoj tvrđavi. Iako relativno blizu grada bila je to uglavnom zabit. Posebno ovaj deo koji je bio na samom početku puta na koji se ulazilo ispod same tvrđave. Kada je bio visok vodostaj do kafane se moglo samo čamcem ili u dubokim pecaroškim čizmama. Mada.... zaista bi glupo bilo devojku voditi u restoran gazeći po mutnoj dunavskoj vodi u čizmama do pojasa i pri tome razmišljati da li si još uvek na putu ili polako ulaziš u maticu reke. Srećom, Dunav je za to vreme dok smo mi bili „domaćini“ u tom restoranu, samo jednom pokazao to svoje grubo lice. Mnogo, mnogo više puta je davao lice kakvo samo Dunav može da pokaže. Široko, sjajno.... skoro blještavo, umirujuće i toplo. Toplo i leti i zimi. Leti od sunca koje je sem u ranim jutarnjim satima ceo dan svu svoju snagu usmeravala na tu padinu koja zaranja u Dunav, a zimi.... zimi smo je grejali mi.... u kaminu na sredini kafane.... i svojim sopstvenim telima kojima tada ama baš nikada nije bilo hladno. Prvi sneg je obično donosio problem jer je do izlaska na glavni put vodila blaga ali dugačka uzbrdica koja je manje vešte vozače znala da „zabaci“ i nasuče ih kao brod u plićaku. Oštećenja na kolima nisu bila nikakva pa to i nije predstavljalo problem, a i bilo je često interesantno videti molećivo lice nekog mangupa koji samo par minuta ranije izašao sa „strašnom ribom“ kako se vraća u restoran vapeći za pomoć. Obično nije pitao šta košta.... samo da ga izvučemo.... jer.... on i dotična „strašna riba“, koja je ostala u kolima dok on ne dovede „Bernardince“ (nas), nisu bili u baš najlegalnijim.... ili bolje rečeno - ne dovoljno etičkim odnosima. Izlazili smo svima u susret.... a što i ne bi. To je poznata muška solidarnost, ma šta o njoj žene mislile.

            A taj Ribnjak je baš nekako bio namćorast sam za sebe. Neverovatno ali.... ako te ikada akumulator na kolima izda - to je bilo tamo, ako se negde zaglaviš - zaglaviš se tamo, ako te neko zakači dok si parkiran - zakači te tamo. Ja sam u to vreme bio vlasnik jedne „Talbot Simke“ koja je svakako bila problematična, jer možete da zamislite auto koji su zajedno napravili Amerikanci i Francuzi?!? Ali za razliku od ostalih nesrećnika tamo je bila prava kraljica.... verna i na nivou zadatka. Koliko li je kola izvukla do puta za Trandžament.... ko bi vodio takvu statistiku?! Ali „namćorasto“ mesto je imalo i svoje druge tamnije strane. Bar jednom nedeljno događala bi se tuča kao u pravoj seoskoj kafani. U tom metežu smo gledali da se sklonimo a i da momčine uzavrele krvi nekako usmerimo ka napolje.... čistije je, a i imaju više mesta da se razmašu. Tuče su izbijale većinom zbog žena. A zbog čega bi inače?! Često je tu neki muž sa dobrim detektivskim njuhom našao „ženicu“ kako se smeška kolegi s posla.... ali u jedan posle ponoći.... i.... eto ti sranja. Mi smo tada imali 22 ili 23 pa nam svi ti odnosi „odraslih“ i nisu uvek bili najjasniji.... A posle smo odrasli.... ali je kafana u Ribnjaku nestala.... još odavno. I baš tu, u toj kafani sam se zarekao da kada se oženim nikada neću dozvoliti ženi da ide na proslavu recimo.... 25 godina mature.... Ali dobro.... na mnoge stvari smo se zaricali, pa kasnije.... ublažavali kriterijume. Interesantna je to priča.

            Jedne tople majske noći zazvonio je telefon u restoranu. Da, da.... imali smo i telefon u toj poluzabiti. S druge strane veze javio se jedan bariton ljubazno se raspitujući da li bi oni mogli u te sitnije sate (oko pola dva) da navrate na piće jer slave 25 godina mature a u restoranu „Medalja“ socrealistički konobari tog doba nisu hteli da ih trpe ni minut duže. „Ma može.... sve može“ je bila naša parola tada. Došli su pola sata kasnije više pijani nego polupijani, razdrljeni, sa ispasanim košuljama i iskrivljenim kravatama, dok je na damama toaleta bila poprilično izgužvana a karmin na mestima gde ga nikada do tada nisam viđao. Nije im trebalo nikakvo zagrevanje. Počeli su odmah, uz našu skromnu muziku, da luduju kao deca. Bilo je tu stvarno svega.... od čvrstih i prirubljenih zagrljaja do nonšalatnog držanja ruke na guzi partnerke dok su se vrteli brže od ringišpila. Često se odlazilo u pošumljeni deo iza restorana i malo kasnije (uz tu količinu pića nije im trebalo dugo) se  vraćalo uz zatezanje košulje na dole i klinačko kikotanje. Sedeo sam u bašti za drvenim stolom i posmatrao sve te ljude, mlađe od mojih roditelja ne više od desetak godina.... i kao da sam uživo boravio u filmu „Jagode u grlu“ snimljenom možda dve-tri godine pre toga. Jebote.... pa taj Karanović (i Grlić) su negde ovo morali videti.... Svu tu raspomamljenost i razularenost nekih.... ozbiljnih ljudi, koji su sada poludeli tri puta gore nego svi Felinijevi likovi zajedno. Da.... psihijatri su u pravu kada tvrde da čoveka kao društveno biće koče samo neke moralne, porodične i pravne norme i ograničenja da ne postane hijena koja će, slineći i iskeženo, krenuti da preotima komade neke lešine i ženku slabijeg od sebe. Use, nase i podase.

            Ipak.... taj Ribnjak kao da ima nešto u sebi. Nešto kao stvoreno za neprilike, kavge, svađe, tuče. Da li je Ribnjak i Nenada Čanka ugurao u tu svoju crnu rupu, razmišljao sam dok sam čitao vesti o njegovoj „maloj čarki“ sa nekim.... Lešanovićem?! Da li je to čarka jednog, inače, uzdržanog, smernog i nadasve ozbiljnog čoveka.... Ili.... ili se on ipak rodio i uvek i bio.... kurčevit, nadrkan, namćorast, osion, besan i sit, licemeran, prepotentan (ne mislim ne erekciju), neiživljen,  agresivan.... a u isto vreme i snishodljiv, dupepresvlaka, žutara, jajara, smrad, ljigavac, pilićar, secikesa i iznad svega lopov i šićardžija. Ma ne.... nema to veze sa Ribnjakom.... to su samo slučajne podudarnosti. Takav je naš Neša. Valjda ga zato narod i voli! Ali eto.... uticaće to možda na reputaciju tog mesta. I Dačinu kafanu. Šteta! Nemate pojma kako je u septembru lep zalazak sunca u Ribnjaku. Ceo Novi Sad na dlanu a iza njega velika crvena kugla koja zaranja u njega negde.... pa baš tu gde ja živim.... ili vrlo blizu. Kome je tu do tuče, pitam se?! Nikom normalnom. Jedino.... nekom....