Ovih poslednjih dana.... ili bolje
rečeno godina.... sam u solidnoj
besparici. Solidna ne znači da solidno imam već da solidno nemam. A ko ima,
jel’ da? Pa.... ima i ko ima.... nije da nema. No, to mi nije od pomoći jer ti
što imaju mi neće dati, jer onda oni ne bi imali. Logično zar ne? Pa sam zato smišljao
i premišljao o raznim stvarima kojima bih se mogao baviti da dopunjavam kućni
bužet koji je isti kao i državni.... ili nešto gori od toga. Padale su mi na
pamet razne stvari ali sam od mnogih odustao jer je za bavljenje tim poslovima
koji su mi prvi pali na pamet zaprećena višegodišnja.... bolje rečeno
višedecenijska kazna zatvora, što se narodnim jezikom kaže „mardelj“, a
poznavajući tu „instituciju sistema“ nije mi se išlo na takvu vrstu stručnog
usavršavanja u ovim godinama. Veoma se rano ustaje.... doduše rano se i
leže.... TV ne možeš da gledaš kad ti hoćeš, WC je čučavac a mene bole kolena,
a i mobilni telefoni su zabranjeni.... sem za neke. I dok sam tako razmišljao
kakav se zločin isplati u ovoj zemlji, preko novosadskog radija „021“ se začulo
„es vird bekant gegeben“, iliti na našem „daje se na znanje“ (što znaju svi
poštovaoci lika i dela Branka Bauera ili „studenta koji nije zapalio žito“)....
Dakle.... davalo se na znanje da je gradonačelnik (mada neki pišu i izgovaraju kradonačelnik - što je gramatički
neispravno) raspisao nagradu od 20
hiljada evra za informaciju o svakom odborniku.... valjda neke gradske
skupštine.... a koji je pripadnik ili bivših „Dveri“ ili bivši pripadnik
tih.... „Dveri“, ili ako je iz „Es Pe O“ ili neke „Romske demokratske
partije“.... i još 50 hiljada evra
ako nekoga od njih dovedem kod njega na večeru.... ili ručak.... jebem li ga?!
Nešto je tu meni bilo nejasno, pa se
nisam baš udubljivao u problematiku a i ko će te budale iz vlasti pohvatati s
njihovim pričama koje se uvek razilaze od zdravog razuma. Ali.... sat
kasnije.... opet vesti i opet isto. Kažu da se, doduše tajno.... ali kako je to
tajno ako je na radiju?! nudi baš toliko para.... da dovedeš nekog od tih
zvrndova kod našeg (novosadskog!!) gradonačelnika. Jedino što je ovde
objašnjeno detaljnije da izgleda ne idu na ručak, nego na izlet na Frušku goru
u neki hotel gde će ih čuvati milicija da ih neko ne bi napao. Valjda?
Jebote.... 70 hiljada evrića ako
uhvatim nekoga od tih.... odbornika, poslanika ili šta li su.... i dovedem ih
kod onog dugajlije pored čije slike su u poslednjih par dana lepili nalepnice
„gotov je“.... ili je taj na slici ličio na njega.... a zakleo bih se da ga još
od nekuda poznajem. Ne znam odakle, ali viđao sam ga sigurno. Mislim tog sa
slike. Pomislio sam ovde ne treba čekati ni trenutak. Lova ne da leži na
asvaltu nego sve poskakuje u želji da je uzmeš. Odmah sam se setio gepeka
svojih kola za koji je jedan moj dobar prijatelj iz Zemuna odmah primetio „....
brate....ovde mogu ’ladno dvojica da stanu“, i pomislio da ako mogu dvojica
Zemunaca da stanu u njega onda će za trojicu ovih Cigana.... pardon.... tih....
Roma iz te Romske partije moj gepek biti bolji od sobe u hotelu „Leopold“ Bate
Kan Kana. Nije bilo vremena za bacanje. Sad.... sad se lova bere.... dok je
vruće. Vreme ističe, kako javlja radijo, u ranim jutarnjim satima 12.
septembra. Pa ko je stig’o stig’o je.
Brzo sam zapakovao par sendviča ako
ogladnim krstareći gradom, obukao tastov maskirni prsluk koji nosi kada kosi
travu bez obzira na godišnje doba, navukao rukavice za vožnju (koje se obično
drže u kaseti u kolima, ali ja uvek zaboravim da ih tamo stavim propuštajuči na
taj način priliku da oborim s nogu onoga ko otvori kasetu.... posebno ako je
žensko.... pa još zgođušno....) i krenuo u krstarenje gradom skoro kao u filmu
„Vatrene ulice“ koji sam gledao više od deset puta one godine kada sam došao iz
vojaka. Ali čim sam krenuo.... tu već oko sajma.... učinilo mi se da nisam
jedini koji je došao na tu, zaista genijalnu ideju. Neki sa Ladama Nivama su
imali i dodatna svetla na krovu za lov po mraku.... a i Lada je Lada. Shvatio sam da ovo moje američko govno, podignuto od
tla svega par cantimetara, ne može da se vozi ni po travnjaku iza Izvršnog veća
a kamoli da ide u predele u kojima su skriveni ti.... Romi.... Mislim.... tamo
iza Najlona.... pa prema autoputu. Mislim.... oni su mi se učinili kao najlakši
za hvatanje.... bar znam gde da ih tražim. Ko će sad tražiti one iz onog „Es Pe
O“ ili onih..... „Dveri“.... a još su, kažu, i odbegli iz tih....
organizacija.... ili šta li su. Pa kako onda da ih nađem. Nisam ja Tomi Li
Džons u „Saveznim šerifima“ pa da imam svu tu logistiku i tehniku.... i opet je
jedva uhvatio onog tamnoputog (pre će biti pregorelog) Vesli Snajpsa.... jer mu
je onaj Robert D. Džunior ubacivao klipove u točkove sve do pred kraj filma. A
koliko njih bi meni za ove pare ubacivalo klipove.... ma šta klipove.... armaturu
u točkove. Ali nisam se predavao. Vratim se kući i od komšije uzmem njegov Audi
Q7, svestan da su ovi s Nivama i dalje u prednosti jer nije se Švaba proslavio
sa tim uglancanim.... džipom.... ili šta li je već, ali opet je bolji od onog
mog čuda. A i crn je.... u mraku ću biti praktično nevidljiv.... ako budem
vozio sa ratnim svetlima. Eh.... da mi je sad jedan Tam 150 „Specijal“.... ne
bi mi pobegle ni divlje patke iz onog kanala iza moje kuće koji oni ornitolozi
čuvaju k’o Švabe magacin u „Otpisanim“, a kamoli neki.... pripadnici nekih
stranaka.
Kada sam prišao buvljaku zvanom
„Najlon“ (pa ti sad to prevedi nekom novinaru sa BBC), već su stvorile kolone
„lovaca“. Izgleda da su se Cigani.... ti.... Romi.... svima učinili kao
najlakši plen. Ostrvili se svi na njih, ne moš’ prići ni blizu. Vidim ja....
nema tu ’leba.... okrenem auto i preko Kaćkog mosta, pored skretanja za
rafineriju, siđem na zemljanji put i popnem se na dolmu. Jedva me ono nemačko
đubre uzvuklo gore. E, kupiću ja tu Ladu Nivu pa makar stajala 363 od 365 dana
u godini, al’ kad zatreba.... No.... upao sam u sred Romvilidža i to
sam-samcat. Svi ostali su napravili toliku gužvu s druge strane da niko nije
uspeo ni da se približi centru zbivanja.... Nesposobne budale.... Ko im je
kriv.... I čim sam stao, izvirio sam stojeći na trepni Audija, i viknuo:
- Alo bre braćo
Romi.... Ima li među vama neki poslanik?!.... i to vrlo autoritativnim i
pretećim glasom.
- Nema brate,
dece nam, ni jedan!?.... odgovoriše dosta molećivo, mada moram priznati i
uverljivo.
- Kako nema....
pa što svi dolaze ovamo.... na korzo možda?!.... dreknuh opet preteći.
- Ni mi ne znamo
gospodine, svi traže te poslanike, a taki’h ovde nema!?.... zavapili su skoro u
glas.
- Pa kako to,
majku mu.... jel’ moguće da smo toliki slepci da to ne znamo.... rekoh više za
sebe.
- Ima njih par
što ih zovu odbornici, ali poslanika.... takvih nema?!.... reče neki koji mi se
činio kao glavni.
- Pa vi ste to
mene našli da zajebavate.... odbornik.... poslanik.... kao da je važno.... te i
tražim!.... viknuo sam.
- ’Ajde izvedite
ih ovamo!.... naredio sam ozbiljno i smrknuto.... i oni pozvaše neke
njihove.... oni svi u odelima s kravatom.... odela zimska a napolju +30°C....
curi znoj sa njih k’o iz „Armalove“ slavine.... Mislim se.... kud ću snjima
tak’im ošmuljanim u komšijin Audi.... neću ga izluftirati do proleća.... a
posle se mislim.... ma za te pare promeniću ceo enterijer ako treba.
- Ulazite unutra
vas trojica!.... rekao sam pokazujući rukom na njih.
- A jel’ u gepek
gospodine?.... upita jedan.
- A?! Ma jok....
sedajte unutra, nemamo sad vremena za scenario iz „Ulica San Franciska“!....
rekao sam, a i žurimo.... čeka vas vaš prijatelj gradonačelnik.... upadaj,
polećemo!!
Čim su seli otvorio
sam sve prozore i šiberdah (to vam je ona rupa na krovu), uključio klimu na
najjače i okačio dva nova mirisa na retrovizor (efekat je i dalje bio minoran)
i zaždio istim putem nazad dok su one budale čekale i svirale jedni drugima oko
Najlon pijace. Nisu ni primetili kada sam im iza leđa ušao u Banditenštrase
(Partizanska ulica), a onda malim bočnim uličicama stigao čak do te njihove
skupštine grada i to odpozadi. A onda pogledah u ovu moju braću Cigane.... a
oni.... uvukli glave u one sakoe, samo im oči vire.... ko da su, Bože me
prosti, giljotirani. Prelomi se nešto u meni, što me čudi jer mane malo šta
lomi, a posebno ne Cigani, uzmem mobilni i okrenem gradonačelnika. Čim se javio
rekao sam mu:
- Doveo sam ti
tri Roma iz Romske partije.... tu sam dole ispred zgrade...
- Pa šta čekaš,
penji se gore s njima.... lova je tu!!.... reče mi on a i to je jedva izgovorio
od ushićenja.
- Ma znaš šta....
jebi se.... ja ih puštam kući.... ili negde drugo.... na neko pametno mesto kog
se setim.
- Šta pričaš....
pa ti si jedini stigao s njima.... bez tebe sam gotov!.... reče u panici.
- Ma gotov si ti
svakako, a ja sam svoj zadatak ispunio.... sećaš se „Ponoćne trke“ sa DeNirom i
Čarlsom Grodinom.... pa i on je svog pritvorenika na kraju pustio.... a i neka
malo i Cigani budu na vlasti, nek probaju, a nama kako bude.... i onako gore ne
može!.... rekoh i prekinuh vezu.
- ’Ajde braćo
Cigani.... vodim vas na piće, a posle.... kud koji mili moji.... a šte će sutra
biti na toj njihovoj sednici.... ma boli me uvo. Oni izvukoše glave iz odela
k’o kornjače i udariše sa hvalospevima k’o ludi....
- Hvala ti brate,
veliki si ti čovek.... većeg nismo sreli očiju mi.... i sve tako.
- Prekinite sa
tim vašim sranjima da se još ne predomislim.... na šta su oni ućutali kao da su
streljani.
PONOĆNA TRKA
Odveo sam ih na
piće, a posle toga na jedno dosta sigurno mesto i krenuo kući. Bez para, sa
audijem koji je i na krovu imao oko 3 cm blata a unutra je mirisalo kao u
čekaonici
doma zdravlja
u Mozambiku. Vozim lagano Bulevarom Evrope i mislim
se.... moraću da potrošim bar tri plava „Bruta“ da „ispeglam“ enterijer. A
možda i više?! A sto puta sam samom sebi obećao da neću ulaziti ni u kakve
poslove koji imaju bilo kakve veze sa politikom.... ali ja najviše volim kad
slažem samog sebe. To mi je kao i da nisam slagao. Niko ne zna.
Нема коментара:
Постави коментар