Uvek sam slušao priče o dobrim i
lošim godinama. Ja kao da nikada nisam imao taj utisak. Ili bar to nisam osećao
na taj način. Sve dok nisu stigle i neke godine blizu pedesetih, i dok nisam
počeo da to neko nataloženo vreme polako prelistavam kao organski spomenar
smešten u tom najmoćnijem računaru na svetu - našoj glavi. Listajući taj veliki
dnevnik, neke od godina koje su mi se izvlačile same od sebe i ispadale kao
istrgnuti listovi iz sveske po nekoliko puta su mi prolazile kroz oči sa svim
slikama koje su u sebi nosile i shvatio sam da su ipak bile drugačije. Da li lepše ili ružnije.... ali svakako su štrčale.
Obično po broju događaja koji su se desili, što meni, što drugima, ali tako da
je to ostalo duboko urezano u..... valjda neki površinski sloj mozga kako tvrde
stručnjaci, mada.... ja bih rekao da je to negde mnogo, mnogo dublje. I iz ove
vremenske daljine gledano, mada nemam utisak da je ta daljina tako velika, sve
te godine koje su dublje upisane, kao da imaju neki svoj logičan sled. Možda
čak i matematički. Ne bih bio u stanju da to na neki naučno-prihvatljiv način
sada i elaboriram postavljanjem nekih tablica, grafikona ili sinusoida koje
povezuju neke tačke u našim životima jer bih time samo ogolio svu lepotu koju
svaka ta mala životna misterija krije. Uz sve to, ne bih ni pokušao da tražim
dokaz da je život logički sled određenih nizova brojeva koji se poklapaju i
seku u određenim tačkama jer mi je to matematičko-logički-statističko poimanje
života strano. Pre sam skloniji nekim sudbinskim smernicama koje nas vuku ka
nekom mestu i ljudima, ma koliko to neko smatrao previše izromansiranim
pogledom na život.
I uz svo to prelistavanje životnog
spomenara često mi ispada ta..... čini mi se osamdeseta. Pokušavajući da se setim svih nekih interesantnih
događanja za mene, više puta sam nailazio na nju. Posebno na leto te godine.
Nekad mi se učini da tog leta kao da nisam pravio pauze u tom nekom.... da li
je to mladalačko ili još uvek dečije ludovanje?! Evo sada..... iz tog spomenara
mi kao bager dok gura zemlju nadolaze slike iz jednog malog mesta u Bosni.....
30-tak kilometara od Banja luke, u pitomoj ravnici koja se ni po čemu ne
rezlikuje od ove u kojoj sam rođen. Jedino je raspored kuća drugačiji.... nema
šorova.... a na njima ni nekih klupica oko kojih se u neko vreme skupljaju babe
i dede, a nekada..... kao da se poštuje još uvek nenapisani raspored, i neki
klinci od..... šesnaest ili nešto više godina. Klupica nema, ali zato kao
neobeleženo mesto okupljanja postoje neka raskršća uskih asvaltiranih puteva
koji prave čitav lavirint po celoj toj ravnici koju je nakada davno neko nazvao
Lijevče Polje. Taj koji mu je dao ime je samo preslikao u reči izgled te
geografske lokacije, tog dela Panonske nizije koji se kao levak uvlači preko
administartivne granice Bosne. Ono što mene, kao Panonca sa 300 km dalje
lokacije, veže i za ovaj deo te velike ravnice jeste poreklo. Ovde su mi rođeni
roditelji. I zato su me svako leto po bar desetak dana dovodili tu, na ta ista
raskršća puteva, gde su se i oni skupljali u neko drugo vreme i uz neke druge
priče. Doduše.... ni putevi nisu bili asvaltirani, ali.... bili su na istom
mestu.... nisu se pomerili ni za metar.
I baš na takvoj jednoj raskrsnici,
koja je nastala spajanjem malog lokalnog puta i nasipa koji je još Marija
Terezija napravila da s proleća ublaži udar podivljalog Vrbasa kada se sa
planinskih visova južno od Banja Luke sruči na pitomu ravnicu kroz koju lenjo
teče do susreta sa Savom, skupila se gomila.... mladića i devojaka....ili....
dečaka i devojčica.... kako se ko osećao. Isto onako kako se to radi.... od ko
zna kada. Od vajkada. Skupila se ekipa sa svih meridjana i uporednika pa se
takmiči u klinačkom nadmudrivanju i hvalisanju. Uz domaće, iz sela, tu su
klinci i iz Beograda, Minhena, Zagreba, Banja Luke, Vukovara, Štokholma, Novog
Sada, Zenice.... sa svih strana sveta
na koje su krenuli njihovi roditelji još nekih.... kasnih pedesetih godina
dvadesetog veka. I evo.... dvadesetak godina kasnije njihova deca se kao lososi
vraćaju na mesto rođenja svojih roditelja. Svašta se tu moglo čuti. Bilo je tu
priča za koje, sada, ni sam ne znam kako smo ih uopšte mogli slušati, ali u to
doba, i sa tim raspuštenim mislima.... što da ne? Bio je tog leta tu i jedan
drugar, dve godine stariji od mene, takođe iz Novog Sada, iz kuće Mihajlović.....
iste one kuće iz koje je bio i strah i trepet za sve golmane sveta, ako je
izvodio slobodan udarac blizu šesnaesterca.... Siniša Mihajlović. Siniša je bio
ipak bio dosta mlađi od nas pa se, u to vreme, nije puno ni lepio za nas. Ali
zato smo nas dvojica Novosađana, Sinišin brat od strica Dule, i ja bili kao
stvoren tandem da razbijemo klasične i već pomalo dosadne odlaske na igranke po
okolnim selima na kojima su lokalni bendovi svirali sve i svašta.... od Azre i
Čorbe do Zdravka Čolića i Dubrovačkih Trubadura.... naravno uz obavezno „Užičko
kolo“ (obično veoma dobro odsvirano) pred svaku pauzu, ali i za kraj svirke....
tamo negde oko ponoći ili nešto kasnije.
Naime još jedan stariji član
porodice Mihajlović, sada već pokojni, u celom kraju poznat po nadimku „Štuka“
je posedovao, za nas tada ludačku mašinu - motor češke proizvodnje „Java ČZ 350“, od milja zvanu „Čeza“. I
Dule i ja smo se nameračili da tog leta lebdimo „Čezom“ u krugu od, plus-minus
50 kilometara. Jedina prepreka je bila da Duletovog strica Štuku ubedimo da smo
mi kadri da se borimo sa tom „zverinom“. Vozačku dozvolu nismo imali ni fotokopiranu....
pa čak ni ličnu kartu. Ali.... za divno čudo, Štuka, onako prostodušan i dobar
kakvim ga je Bog dao, nije rekao ni reč.... čak ni gorivo, koje se tada sipalo
na bonove, nije bilo problem. Imao je Štuka nekoliko kanistera - da se nađe....
i sve smo dobili kao na tacni. Samo sedi i.... gas. A obećali smo mu da ćemo se
voziti samo tu po selu.... nigde na javni put.... ni slučajno.... Ma znao je on
da lažemo, samo.... srce nekad bude veće i od grudnog koša, pa.... kao da
iskipi napolje. Eh, da je znao gde smo sve stigli i kuda smo prošli.... od
Bosanske Gradiške do Banja Luke, od Laktaša do Srbca, od Kozare do Motajice.....
ma ni ne sećam se više.... čini mi se kao da smo i u Zagrebu bili. A nismo,
znam. A „Čeza“? Išla je k’o metak ispaljen iz tandžare „M-48“. Bili smo viđani
na raznim stranama i u raznim mestima tih
4 ili 5 dana koliko smo „posedovali“ ljutu mašinu. I odlično smo se borili s
njom. Dobro.... bilo je „manjih i lakših“ padova ali.... kada imaš 16 ili 17 -
svet je tvoj, i.... malčice izguljena noga nije mogla biti prepreka za produžetak
avanture. A trajala je baš toliko - 4 ili 5 dana. A onda smo „Čezu“ vratili
nazad. Pošto je svet uvek bio mali, pa i tada, Štuka je saznao za dosta naših
ludorija (ili možda bolje.... ludovanja), i sve za čega smo mislili da će biti večita
tajna ipak je malo procurilo. A Štuka.... onako dobar kakav je bio, više zbog
drugih nego zbog nas, nam je nabacio: „Jebiga momci, ne ide to tako.... đe je
povjerenje među drugarima?“ I kada danas razmišljam o tome.... stvarno.... ko
je bio luđi.... on ili mi?! Da li danas iko može i sme dvojici klinaca, od 16 i
18 godina, da da motor na par dana da se malo „vozikaju s njim“? Da li su ta
vremena bila toliko drugačija i lepša da su mogla da dopuste i propuste i takve
ludosti ili su samo nama tako izgledala?! Ali da nije bilo te ludosti....
ili.... želje, volje, ljubavi, razumevanja, srčanosti, hrabrosti.... čega bih
se sada sa setom sećao i.... o čemu bih danas pisao?! O raspustu tokom kojeg
sam brao cveće u babinoj bašti a onda, kao bik Ferdinand iz neprevaziđenog
crtaća, čupkao latice cveta i lagano ih bacao u bunar?! Da.... bio bi to
poprilično „uzbudljiv i nezaboravan“ raspust, ali meni su draži ovi koje sam
„preletao“ na ipak malo drugačiji način. Bolje sam ih zapamtio.
Inače.... te 1980. godine umro je Drug Tito i ispraćen uz do tada
najveći skup svetskih državnika, Olimpijske igre u Moskvi su bojkotovane od
strane SAD, pojavio se novi Audi 100 Kvatro i nova Korveta, u bioskopima smo
gledali „Petak 13.“, „Maglu“, „Isijavanje“, „Razjareni bik“, „Braću Bluz“, „Koto tamo peva“, „Petrijin venac“ i „Majstori,majstori“, najslušaniji album je
bio „Zid“ grupe „Pink Flojd“, u Tbilisiju je održan prvi rok koncert u SSSR, u
Londonu su terooristi zauzeli Iransku ambasadu ali ih je pet dana kasnije SAS besprekornom
akcijom „iselio“ zauvek, počeo je sa radom CNN, izbio je Iračko - Iranski
sukob, počela je proizvodnja „Juga 45“, u Poljskoj je „Solidarnost“ postala
najjača organizacija toj u zemlji, ubijen je Džon Lenon..... a ja.... ja sam
bio na moru i vozio Čezu po bosanskoj ravnici. Skoro pet dana.
Нема коментара:
Постави коментар