Mezimci na četiri točka a da nisu Varburg

            Kada sam pre pet godina kupovao kola, i k’o muva na... med se zalepio za Krajzler 300C, koji mi je izgledao vrlo specifično, elegantno, lepo, prefinjeno i čak pomalo oholo, svi su u kući skočili na mene kao zolje na... med, da sam potpuni kreten. Deca su govorila da se neće voziti samnom, ili ako se i budu vozila da će držati kese na glavi. Od malena sito i besno! Govorili su da neću moći da ih vozim u školu jer će ih biti sramota, a putovanju negde „preko grane“ nisu mogla ni da zamisle. A tek žena?! Krv mi je popila na slamčicu. Te šta će ti takav auto, te za koga ti treba?!, te kol’ko to troši, koliko košta, kako se vozi.... Ubila me u pojam. Ali, moja tvrdoglavost je naširoko poznata. Onako zaljubljen (u kola naravno), nisam mogao biti skrenut s puta koji sam sebi zacrtao, pa kud puklo da puklo. A jedino gde je moglo da pukne je po džepu. Mom, čijem bi drugom. Dok sam tražio auto po Nemačkoj, moja žena je smišljeno vodila subverzivne akcije protiv mene. Svaki put kad bi trebali da zovemo nekog Švabu za kola, ona bi nestala negde iz kuće i namerno me ostavljala da s njima pričam na „ofrlj“ englesko-nemačkom na kom bi uvodni deo bio na engleskom a stručni na nemačkom. To je zato što ni ja ni Švabe na engleskom ne znamo da kažemo ništa od opreme za kola... sem možda „reinsenzora“ ali to zaista nije problem ni na nemačkom. Da je trebalo, puštao bih im ja preko telefona vodu sa tuša, kao kišu, a zvuk brisača bih dočarao onomatopejom. U svakom slučaju, i pored njenog stalnog podrivanja mog mega-prijekta „Krajzler 300C - 2008“ snašao sam se i sam i nekako uspeo da nađem mezimca koji mi odgovara. Čak sam se sa Švabom dosta lepo ispričao... telefonom, naravno. E, a onda je došao operativni deo projekta, odnosno, odlazak u N(J)emačku po kola. S obzirom da su nam tada trebale vize za Euniju, shvatio sam da ću po kola morati da idem sa rođenom ženom, jer niko od drugara i prijatelja nije imao tu šarenu nalepnicu u pasošu. Unapred sam se radovao putovanju za koje sam znao da će biti "božanstveno". Odavde ona i ja sami sve do nekog malog mesta Bil (Bühl), na francusko-nemačkoj granici i to u delu iza Švarcvalda, što je u Nemačkoj otprilike kao Zaječar u Srbiji. Divno! Kako nam je samo bilo lepo! Mada, kada smo se vraćali, svako u svojim kolima i nije bilo tako strašno.

            Na putovanju do te nemačke zabiti imali smo manjih problema s navigacijom, i to iz prostog razloga. U nemačkoj ima 19 Bil-ova. Pa ti sad nađi pravi. A u navigaciji u Pasatu kojim smo išli po kola nije bilo opcije za kucanje poštanskog broja. I.... pored sve tehnike, vratismo se na onu staru: navigaciju-kartu čitaj, seljaka (ljude na benzinskoj pumpi) pitaj. I to kad smo stigli u Karlsrue. Objasni nam čovek da Bil ima i nastavak u imenu (Krais Raštat) i nađosmo ga iz topa iz petog pokušaja. Usput, moja žena je mrko gledala na sva mesta gde u bili radovi na putu, i gde smo svi iz dve trake na auto-putu išli u jednu, a po toj jednoj su žutim linijama bile obeležene saobraćajne trake. Bile su mnogo uže od normalnih i znao sam da muku muči razmišljajući kako će pri povratku tuda proterati Pasata. Zanoćili smo u hotelu u centru Karlsrua.... ili beše Karlsruea.... i pošto je soba bila lepa, a ona voli lepe hotelske sobe, zaboravila je i na put i na saobraćajne trake i pojela sve čokoladice koje su ovi ostavili na krevetu više kao ukras. Možda su se bile ukočile kao one bombone što smo nekad kačili na jelku za Novu godinu. Al’ ništa joj nije bilo. Ima imunitet k’o poslanik u skupštini. Čak smo se malo i prošetali kroz grad. Zamislite užasa.... ne šetam ni po Novom Sadu a morao sam po Kalsrueu. Ma istrpeo bih ja i gore, samo da se dočepam Krajzlera.... ako ima nešto gore od toga.... mislim, šetati sa ženom po Karlsrueu...?! Ali, sve se zaboravi kad se hoće. Sutradan ujutro, čili i veseli platismo račun koji je bio kao da sam spavao sa sedam  najekskluzivnijih kurvi u Nemačkoj uz uključenog crnca koji me lepezom „razlađuje“ dok ja „radim“, i vrlo brzo nađosmo taj Bil, a s njim i kola. Izusmo se za dosta para i pravac - Srbija. Uz dosta muke na onim deonicama sa radovima koje sam već spominjao. Srećom, pri povratku smo u Minhenu odlučili da ne idemo preko Mađarske nego preko Slovenije, pa smo i deo radova na putu izostavili. Ali, ne izdržasmo dalje od Ljubljane, a u Ljubljani... spavanje i skoro sve isto kao u Karlsrueu. Ta spavanja su me ubila više nego da sam doterivao stari ruski tenk T-55. Sutradan smo se jedva dovukli do kuće uz manje komplikacije kroz Hrvatsku gde sam glumio i vozača i uvoznika i špeditera. Ali i to se zaboravi. Mada ja, očigledno, nisam.

            A kada sam doterao Krajzlera, platio carinu i registrovao ga, svi u kući su ga naprasno zavoleli. Bila je to ljubav na prvi pogled. Skoro kao da su se rodili u njemu. Od onda su k’o nokat i meso. Uz to se mojoj ženi svideo automatski menjač pa je gospođa izričito zahtevala da se odma’ proda Astra koju je vozila i nađe manji auto sa automatskim menjačem. To je, otprilike, kao da tražite da kupite Zaporožca u Nemačkoj. Jedva sam iskopao jedan Pežo 206, čiji je vlasnik jedna isto tako fina gospođa iz Luksemburga, ali sam po kola morao da idem u neko manje mesto kod Hano(F)era u Nemačkoj. Srećom, nisam išao s njom.... mislim, sa ženom. I od onda svako voli svoj automatski menjač i uživa u njemu, ali kada treba negde na put.... recimo u „Ikeu“.... daj Sindžo kola. Da se gospođe komodaju do Budimpešte u Krajzleru. Kažem vam, srodili se s njim. I.... ovih dana, u meni se, kao što je i došla želja da ga kupim, naprasno pojavila želja da ga prodam. Ajao kuknjave i plača. Kao da prodajemo neko od dece. Nekoliko dana nisu pričali samnom. Za najstariju, a i najnamćorastiju, ćerku bio sam običan komad nameštaja. Ne postojim. Dan pre nego što smo ga predali čoveku koji ga je kupio, celo veče su sedeli u njemu, puštali muziku sa CD-plejera i maštali da idu na more. Slikali su se za uspomenu iz svih aparata i mobilnih telefona. Ali, stari otac je bio neumoljiv i „oterao“ njihovog mezimca. Život zna da bude baš surov prema njima. A ja sam u njihovim godinama jedva znao za škodu.... Š 100. Eh, kakav je to auto bio. Još je se sećam. A ovi moji... ma zaboraviće na svog mezimca čim kupim neku drugu gomilu limarije. A i treba. Ko se još danas vezuje za stvari? Možda jedino ja.