Jeftina snaga dece

             Gde je kraj čovekovim željama? Da li uopšte imaju kraj? U kom trenutku bi znali da kažemo:

  - Dosta, Ne treba mi više!

Da li postoji taj trenutak? Skoro svako za sebe misli da postoji - sve dok do njega ne dođe! A onda većina produži dalje, u nedogled. Da li je naša svest toliko nelojalna svom sopstvenom telu i životu pa ih stalno vara i tera u novi iskorak iz samoga sebe?! Ili je to prokletstvo s kojim smo platili nagodbu sa đavolom koji nam je svašta obećao samo da uvećamo sopstvenu gordost, iskrivljeni ponos ili taštinu?! Da li ikada mislimo šta žele drugi ljudi? Svi redom, bez nekog posebnog odabira. Komšija, sestra od tetke, neko s kim si davno bio na moru, stari školski drug ili žena za kasom u marketu koju i ne poznaješ. Kako bi bilo kada bi mogao da prodreš u sve te svesti i samo na trenutak udješ u njih, pogledaš svet njihovim očima, mislima i logikom i onda se vratiš u svoju bezbednu lobanju gde ti niko ništa ne može.

Saznao bi mnogo stvari. Da li su tvoje želje koliko - toliko normalne, ili su izvitoperene ili čak bolesne i morbidne kao što često pomisliš, jer drugi ljudi niti žele niti mogu da ti otkriju svoje misli. Kako da ti ispričaju nešto što promiče skoro brzinom svetlosti ili možda i brže od nje. Verovatno brže jer samo jednom misli možeš otići do neke zvezde, koja je možda nečije sunce, a koja je od nas udaljena stotinama svetlosnih godina. Ipak će biti da je ona stara narodna pitalica: „Šta je najbrže“? – „Misli“! potpuno istinita. Ali ono što bi tu bilo najinteresantnije jeste da saznaš koliko su želje ljudi ovozemaljske, realne ili normalne, pa da ih uporediš sa svojim željama ili željama ljudi bliskim tebi. Željama svoje, ali i druge dece. Dečija mašta je prava džungla. Teško prohodna, zamršena i nedostupna ali u isto vreme vrlo čvrsto isprepletena, povezana jakim lijanama i puzavicama koje sve te dečije misli drže čvrsto na gomili i samo ponekada, spuštajući se niz neku od lijana, sklizne neka misao, želja i pitanje od koga se posle češeš par sati i razmišljaš da li je moguće da nešto tako, kao iz kamiona u punoj brzini, ispadne iz jednog deteta od 12 godina. 

A onda do tebe, putem ovog monitora koji je na dobrom putu da nam polako ukine i poslednje trzaje slobode i samostalnosti, stignu slike neke druge dece iz nekih drugih krajeva ove planete za koje nisi ni znao. I čak se pitaš da li su ta deca sa iste ove zemaljske lopte ili možda sa neke druge do koje i mislima treba putovati par sati. Ne možeš tek tako da prihvatiš da oni žive na par sati leta avionom a ne leta mislima. Da žive u istoriji koju si ti samo učio i koja se za tebe završila još u vreme tvoga čukundede ili još pre toga. Odgovarao si tu lekciju u školi. I osnovnoj i srednjoj. Počeci kapitalizma i primitivne mašine koje seju smrt i kidaju delove tela onima koji na njima rade. Bez milosti i bilo kakvog reda. Svima. Odraslim ljudima, mladićima i devojkama, ali i deci od jedva deset godina koja su tada, u toj davnoj istoriji, morala da rade. Zašto? Pa nismo tada pridavali puno značaja tome. Naučili smo tu lekciju, ko je odgovarao - odgovarao je, a ko je preskočen još brže je zaboravio jer to je ipak samo istorija. Nekada interesantna i tako lepljiva, a nekada suvoparna, dosadna i čini ti se preteška i prepuna datuma koji sa izuzetnom lakoćom beže iz tvoje glave i ne vraćaju se. Ali svi ti datumi su svakako, ostali negde daleko iza nas. To si tada mislio! Kao i svaki drugi klinac koji je posle škole, s torbom preko ramena, žurio kući da se konačno oslobodi tog tereta, presvuče se i .... gde je kraj tvojoj mašti kada počne bezbrižno igranje sa društvom iz ulice pod pokroviteljstvom anđela čuvara iznad dečijih glava. 

A šta je sa onima koji još uvek nisu izašli iz istorije na koju si zaboravio već na putu do kuće? Oni koji u njoj još uvek žive a najsvetlija misao im je da izađu iz nje? Da budu obična deca koja bi igrala klikere, žmure, vije, fudbal na male goliće, cica mace, šuge, šantiškole, lastiž, tenis ..... i sve što si i ti mogao kad si bio .... mali! Da li i ta deca iz istorije, koja se za njih još nije završila, imaju te obične dečije želje ili žele još više od toga? Recimo.... novi „Ajfon“, ili novi „Htc“ sa kamerom od 8 MP, ili put u Pariz, ili Tablet od 11 inča, ili vožnju u „Vozu smrti“ u Diznilendu, ili možda „Tošiba“ Lap Top sa 2,90 turbo GHz, ili .... ili možda samo to da im „poslodavci“ daju pola sata za igru, pa makar taj dan i osatli gladni. Samo pola sata! Radiće sutra do kasno u noć samo da sada pola sata igraju žmure i to tu u krugu „fabrike“ u kojoj imaju već pet godina staža koji im teče od njihove osme, ali se sem na dlanovima nigde ne upisuje. Nemaju radne knjižice, nemaju pokazne karte, nemaju đačke knjižice, nemaju lične karte, nemaju zdravstvene knjižice.... Nikada nisu igrali „Vaj siti“, „ Kanter strajk“, „GTA San Andreas“,nikada nisu išli na izlet sa školom, nikada nisu imali bicikl, nikada nisu imali viršle za užinu, nikada nisu obuli patike, nikada nisu bili na raspustu, nikada nisu imali novu majicu sa likom Bob Marlija, nikada nisu bacali petarde za Novu godinu .... Šta li oni žele? Da li bilo šta od ovoga?

Da li su oni kao „Posetioci“ stigli kroz vreme iz 18. veka, ili žive u nekom paralelnom svetu, ili ne žive sa nama na istoj ovoj Zemljinoj kori? Da li su oni robovi koji rade za nas, ali su ih odveli tamo negde daleko da nam ne pokvare ručak kada ih vidimo? Ili su kao u nekom SF filmu odvedeni na neku drugu planetu gde rade za nas a da mi to i ne znamo? Da li znaju ko su, odakle su, ko su im roditelji? Da li znaju da maštaju, da vole, da se smeju, da viču, da plaču? Da li ih boli, ili i ne znaju šta je to bol. Bar duševni. Onaj kada im mama i tata ne kupuju novi mobilni jer su stari izgubili? Ima li većeg bola od toga? Ili onaj kada tata neće da im kupi novi kompjuter, a njihov stari nema dovoljno memorije za igricu koju već svi imaju. Ima li taj tata imalo srca? Kakav je to tata? Ili kada im mama ne da da ostanu duže od jedanaest! Kakva je to uopšte majka? I da li je ikada bila mala? Da li te „posetioce“ razdiru ovakve teške dečije muke? Verovatno ne. Šta ih briga za to? Ko je sa 12 - 13 godina mislio na te gluposti. Pa oni su već odrasli, imaju posao, platu, svoj hleb u rukama! Život je pred njima! Samo da nauče da ga žive i uživaju u njemu. A imaju sve uslove za to. Samo da skupe još pedesetak dolara. A to se zaradi časom - za godinu ili dve. 

Povučen jednim mejlom koji sam pokazao svojoj deci.

Ne znam da li je vredelo.