Provodadžisanje juče, danas ili sutra

           -„Ako se ne udaš do 25-te gotovo je.“

Te reči još uvek čujem u glavi. Izgovorene od strane naših iskusnih roditelja koji su prošli i naučili život i sve o njemu u kompletu, pa su nesebično želeli da nam na neki neobičan i nemušti način to znanje prenesu. Nije vredelo. Odbijalo se to od nas tada kao u hokeju pak-pločica od ograde. Kao što se i naša iskustva, kojima samo traćimo vreme i sebi svojoj deci odbijaju od njih. Mada nikada neću razumeti zašto oni to ne prihvataju kada mi, za razliku od naših roditelja, zaista znamo mnogo više i od naših roditelja, a i od naše dece. To je bar jasno svakom dobronamernom roditelju ili detetu. Mi smo ta među (džins) generacija koja zna više od svojih roditelja koji su rasli u jedno drugo jednolično i suvoparno vreme, i koji su nas učili kako se kiseli dobar kupus, kako se ispred zgrade u tepsiji na blokovima i vatri peče vrhunska paprika, kako se pre podne radi u preduzeću a popodne štipne neki dinar, kako se za 29.novembar kupi svinjče i kod nekog prijatelja u obližnjem selu „obradi“ pa nam to daje jeftinu hranu u vidu švargli, džigernjača, hurki i krvavica za narednih šest meseci, kako se u jesen krompir - kada je najjeftiniji posipa „Tuberajtom“ da ne proklija i ostale mudrosti koje posežu još iz iskonskih vremena a koje mi nikada nismo ozbiljno učili. Verovatno zato što smo to već znali! Za razliku od svoje dece koja su mlada i zelena k’o pačije govno i ne znaju ništa. Ili skoro ništa.

             Mada, s godinama, polako shvatamo da je u nekim njihovim savetima bilo i nešto više od uputstava za stavljanje zimnice ili preživljavanja u nekim surovim uslovima. Ta prosta seljačka izreka sa početka ove priče je možda pravi primer za to jer ma koliko da deluje besmislena i kruta, jer bitno skraćuje mladost koja udajom ili ženidbom polako nestaje ma koliko se mi tome opirali, ona je u stvarnom životu surovo realna. Ne pomažu tu ništa svi oni stihovi „For ever jang“ koje smo apsorbovali iz gomile pesama, jer su bili čisto uljuljkivanje u svojoj tvrdoglavosti da ne prihvatimo ništa što sami nismo smislili, a uz obavezno odbacivanje bilo čega što nam pričaju oni koji su „rasli u posleratnoj sirotinji za koju mi nikada nećemo saznati“. Za mene kao muškarca, ta granica od 25 preko glave preturenih godina nije bila baš tako niska. Dodalo bi se tu još dve - tri godine i to bi bilo to. Ali za ženskinje - 25 i ni mesec više. Pa zar sa toliko da se uvuku u kuhinju iz koje će im kasnije samo dupe, koje će povećavati volumen, viriti i da se zarobe sitnom dečurlijom za koju će posle toga isključivo da žive i, kao što to i dolikuje pravoj majci, sve podretiti njima a u potpunosti zapostaviti sebe i svoj integritet. Teške li sudbe. Pa koja  da pristane na to?!

            I mnoge su odbacile tu prevaziđenu mudrost i nastavile da žive kao pre toga, a za udaju.... ima vremena! Ima, kada bi život mogao kao na starom magnetofonu da se vrati unazad na mesto za koje će tek za 10 ili 20 godina shvatiti da je bilo pravo mesto za početak nečeg drugog. Nečeg u čemu prihvataš da nisi centar univerzuma, da moraš da deliš s još nekim nešto što pre nisi delio, da moraš da se budiš pored nekog ko je sinoć uz prigušeno svetlo sobne lampe bio mnogo lepši, da nekom s kim ćeš provesti godine smrde noge, čak i prdi a i to što prdne smrdi. Samo, oni koji su nam rekli da to što smrdi - smrdi manje s 25 nego s 40 su izgleda ipak znali neku „tajnu života“ koja je nama bila poprilično nelogična. Nismo ni hteli da čujemo za nju. I to je mnoge od nas koštalo duge i pritiskajuće samoće iz koje se sa svakom Novom godinom sve teže izvlačilo. Nekima smo hteli da pripomognemo provodadžišući ih kao „mlade“ devojke ili momke u nekim ranim 40-tim. Osmišljavali smo „sudare“ za njih, na početku takve da izgledaju sasvim slučajni i da mi „nemamo pojma“ kako se to desilo jer ih je naturanje takvih režiranih susreta vređalo. Smatrali su još uvek, iako dovoljno matori da znaju da će žaba teško prerasti u princa ili princezu, da možda negde u svetu postoji neko ko ..... pa sad, dobro, sigurno da postoji negde.... samo ko će da ga iskopa i pronađe i pored komprimovanja celog sveta u jedno MP3 selo koje staje na jedan omanji hard disk.

            A posle prvih snebivanja, kada su videli da svaka godina u samoći postaje duža, i da više nisu duge samo godine već i meseci i nedelje, prestalo je i femkanje. Daj šta daš. Spajali smo tako jednom našu kumu sa jednim drugarom. Oboje su pristali. Mesto susreta jedan od poznatijih restorana u centru grada. Sve je trebalo da prođe mirno, tiho i bez audijencije. Ali mali je ovo grad. Mala je i država i planeta za tako nešto. Saznali su neki njegovi drugari, došli, pa virili prvo kroz prozor šakama zaklanjajući svetlost koja im pravi odbljesak, k’o klinci kada vire u auto da bi videli koliko juri i na koliko je „graviran“. A onda su odlučili da uđu sednu par stolova dalje i posmatraju ishod romanse u povoju. Ali ni to im nije bilo dosta. Zvali su i pojačanje koje je kada je čulo o čemu se radi bilo u trenutku pored njih, kao da su se kao Mister Spok teleportovali iz svojih stanova pravac u istu kafanu. Videvši da se skupila samo njegova strana koja je već posle par čašica polako počela da ga bodri i navija, ali je to na njega ostavilo suprotan efekat, kuma poziva njenu stranu - mene! Upadam u lokal prepun ljudi koje poznajem i mada shvatajući da su ovo dvoje u govnima i da su ih kibiceri skoro skinuli gole u svojim očima, i ja se pridružujem gomili ludaka . A šta bi drugo. Na kraju je i za njih dvoje jedini izlaz bio da nas sve pozovu za svoj sto, u čemu su nam malo i konobari pomogli jer je zbog naše brojnosti trebalo spajati stolove. U kafani sem nas i onako nije bilo žive duše pa se sve lakše podnelo. Završilo se vrlo veselo uz salvu fazona i zezanja, ali osnovni smisao onoga što smo i mi i oni hteli je odavno nestao.

            Moje provodadžisanje je doživelo krah, a njihov susret je izgubio smisao. Možda baš zbog neke ljudske preterane ljubopitljivosti, i želje da se bez imalo stida podvuče ispod kapaka duboko u nečije oči i u nečije srce. Da sve bude javno, vidljivo, pregledno, zabavno, smešno... Možda smo zaustavili jedan vodeni tok, jedan mali potok koji sa drugim većim mogao napraviti rečicu, pa dalje...ko zna? Bili smo javni voajeri na otvorenom „ljubavnom sastanku“ i možda pokvarili romansu u povoju. Ma teško da bi tu bilo nečega, ali... bez silnih kibicera bi im bilo par prijatnije. Razbijači treme su razbili nečiju želju skoro i pre nego što je poželeo. Neko je možda prethodne večeri u glavi vežbao sastavljene govore menjajući njihovu sadržinu svaki put kada bi ga nešto pokolebalo. Vešbao i uvežbao. Ali kada u životu ti govori koje smišljamo noć pre premijere izađu iz nas baš onako kako smo ih zamislili? Retko ili još bolje - nikad! Razišli smo se dosta kasno. Gomila njih je dosta popila pa nekontrolisano, ali ne i zlonamerno postala dosadna. I svi smo se posle kleli da smo imali najbolje namere! Da li smo?!

            I zato, dok još nemate 25 ili ako ste malo probili taj limit, tražite čoveka s kim ćete probati da živite. Barem probajte. Jer „sve je lako, ili bar lakše, kad si mlad....“ Kasnije ćete postati teški, pa sve teži i teži, a mlitave teškaše nije lako prihvatiti a još teže ih je zavoleti. Ne propuštajte dane ionako škrtog života. Lakše je i lepše u dvoje.

Svima onima koji još uvek žele da traže nemoguće.