Sećam se još uvek izgleda te kafane. Zidovi bez mnogo detalja, stolice presvučene crvenim plišom, prohromski šank po jusu, orkestar od četiri člana, od toga jedan majstor za cimbalom. Veoma debeo, zajapuren, čini se kao da teško diše. Uniforma koju nose - crne pantalone, bela košulja i crveni tanki prsluk je za njega posebno šivena. Crveni prsluci i cimbalo su tu da daju pravu notu mađarskog orkestra. Sviraju veoma dobro, uvežbano ali i ne previše interesantno - tek da ne bude rutinski. Izlog kafane „Piroš čizma“ na Grbavici skoro sav u staklu oivičenom crnim metalnim ramom sa aluminijumskim lajsnama. I nije u nekom skladu sa drvenim enterijerom koji preovladava. Stakla koja su zamagljena od hladnoće na dosta mesta su obeležena nečijim umetničkim impresijama ili samo običnim potpisima duhovitijih prolaznika. Napolju sneg, ali ne tako veliki da bi se gurao cipelama dok se hoda, niti da bi pravio velike nevolje vozačima automobila koji ipak retko prođu ulicom. Sneg baš onoliki kakav treba da bi podvukao crtu za zimsku idilu.
U kafani, jedini gosti su manje društvo mladića i devojaka od dvadeset i .... nešto. 13. januar.... mislim 1986. Društvo klinaca u kome ima jedna Mađarica i jedan Mađar a za ostale nisam siguran jer do tada se nismo raspoznavali po imenima koja se dele na srpska ili hrvatska. Nije nas bilo više od desetak. Čekali smo Srpsku Novu Godinu. Poprilično opušteni i samouvereni, bez nekog vidljivog grča što slavimo nešto što tada i nije bilo baš preporučljivo slaviti. A kakvu bi mi mladost od dvadeset i .... tri imali kada ne bi radili ono što se ne sme. „Ko sa dvadeset i nešto nije bio anarhista ili komunista taj nije imao srca, a ko sa četrdeset i nešto nije postao konzervativac taj nema razuma“ rekao je Vinston Čerčil. Dobro sad, ovo sa komunistima je bilo u njegovo vreme možda slično anarhiji i buntu, a tada, te 1986. ni malo jer su neki, slični tom opisu i imenu, vladali i tom zemljom koju smo zvali naša. Čekati Srpsku Novu Godinu u mađarskom nacionalnom restoranu blizu centra grada, u sastavu u kome smo mi tada bili, je za nas predstavljalo neku vrstu podviga, iskušenja sopstvenog autoriteta nad samim sobom.
U to vreme, je za Srpsku Novu Godinu milicija imala dosta posla. Ne, nije tu bilo nekih velikih incidenata ni muštranja po gradu, ali je redovna praksa bila da uđu u lokale odmah nakon ponoći i zamole društva da se raziđu kud koji. Bez pretnji, sile i neke strogosti u glasu čak i kada su nailazili na veoma slab otpor nekih koji su malo više nalili u sebe pa im je ta čudotvorna formula davala kuraži. Verovatno je neko i prespavao na tvrdoj klupi jedne od hladnih ćelija gradskog SUP, koje nikada nisu bile ni grejane upravo zato da bi se „prijatne“ noći u njima što duže pamtile. Ali to se obično dešavalo u poznatim gradskim i prigradskim restoranima, ali slaviti Srpsku Novu Godinu u mađarskom restoranu, uz specifične zvuke mađarske muzike kojoj je upravo cimbalo davao tu nacionalnu odrednicu, kao truba Šumadiji ili sirtaki Grčkoj, je po nama, bila izuzetno pronicljiva ideja. Ko će doći u mađarski restoran da „fajrontira“ nečiju proslavu Nove Godine koja je uz to bila i Srpska. To koliko je ona billa stvarno srpska, a koliko jedna matematička igra naručenih kalendara od strane jednog imperatora i jednog poglavara najveće hrišćanske crkve, znao sam i tada, ali bez obzira - tada je to bio fazon. „Čekali smo Srpsku Novu Godinu!“ Bilo je to kao poklič Sijuksa pre nego što se stušte sa nekog brega na konjički vod Plavih bluza u toku rešavanja „indijanskog pitanja“ u najstarijoj demokratiji sveta, za koje, manje više, svi znamo kako je rešeno (srećom po nas belci su pobedili).
Veče je teklo kao sanke po snegu koji je napolju još po malo „ispadao“, društvo potpuno raskravljeno ali ni malo raskalašno ni razuzdano. Muzika se posle 10 sati raspalila kao potpala od puno malih čamovih letvica koja zahvati i upali i najtvrđe i najvlažnije drvo koje se na nju stavi. Saznali smo da se na cimbalu (ili uz njega) može svirati i „Oj Vojvodo Sinđeliću“ ili „Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala“ i još što šta. Sve što je nedostajalo dopunjavala je naša mladost svojim velikim srcem samo biološki odraslih dečaka i devojčica. Gomila smeha i na sasvim glupe i bezvezne stvari, sećanje nekih „matoraca“ na detinjstvo koje tek što je ostalo iza njih, neki skriveni pogled ili slučajni dodir, naslonjena devojačka glava na nečije „drugarsko“ rame, previše vina da bi ostali bistri a kada se mlad um samo malo pomuti on zna da bude i goropadan i ranjiv i zavidan i pakostan.... Ali ništa nije pomutilo naš doček to veče. Sem milicije, ali tek negde oko dva sata posle ponoći. Prolazili pa videli svetlo.
-„Zakasnili ste“ rekoh im.
-„Mi smo baš krenuli“ uspeh da poentiram!
Nasmejali su se i rekli nam da ostanemo još, i da će i oni popiti jednu.... za Srpsku Novu Godinu.
Dugo već ne slavim ni ne obeležavam Srpsku Novu Godinu. Još od onog vremena kada je to prestalo da bude neko skriveno, poluromantično i toplo veče u kome su emocije brižljivo skrivane i pakovane u rečenice koje smo samo mi razumeli i znali. Od onda od kada je to postala skoro histerija razuzdane gomile koja još uvek ne zna šta slavi, ali se dokazuje „poznavanjem“ raznih datuma svoje junačke prošlosti. Gomile koja za Božić ispred crkve peva Cecine pesme ali i dalje ne zna „Oče Naš“, koja se krsti i kada treba i kada ne treba, koja u crkvu ide samo polupijana na Uskršnje jutrenje i koja je još uvek mamurna i boli je glava od novije srpske istorije. Nema tu šta da se slavi. Crkvena Nova godina počinje 14.septembra, a 14.(ili 1.po julijanskom kalendaru) januara je praznik i crveno slovo - Obrezanje Gospoda Isusa Hrista i Sveti Vasilije Veliki.
Нема коментара:
Постави коментар