Štrand.... ovih dana....
Egzit tek što
nije.... Postavlja se ograda po sredini Štranda.... žičana, presvučena zelenim
platnom. Tek da odvoji kampere koji su pristigli, a i dalje pristižu sa svih
strana sveta, od nas domorodaca. Kako oni pristižu ograda sa sve više pomera na
istok i nama, domaćim indijancima, oduzima parče po parče našeg rezervata na
koji smo pristali i stavili otisak palca umesto potpisa. Nema veze.... kad nam
pukne film, stavićemo mi ratničke boje i satrti te bledolike u zemlju, ili ih
bar vratiti odakle su došli (ovi Englezi su belji od najbledolikijeg bledolikog
kojeg je ikada i jedan indijanac sreo). Kao stari iskusni ratnik posmatram sa
uzvišice (terasa restorana) kako vri u logoru belaca. Razapinju šatore.... neke
nove.... savremene.... čini mi se k’o da se sami postavljaju. Nisu to oni što
smo mi nekada nosili na kampovanje (neke.... ’81.). Oni naši su se sklapali duže
nego što su Sijuksi pravili vigvam. Padali su nam bar tri puta. Kočića sa
kanapima je bilo više nego oko cirkuske šatre, i opet kad smo ih sastavili
stajali su k’o onaj Mejpl američki žele, ili što bi sada moja deca rekla;
opušteno - k’o babina sisa. Vidiš ti šta ti je tehnika. Ma ti belci će
zavladati svetom, vidim ja. Posmatram i obzerviram analizirajući .... (ili mu
to dođe isto). Pričaju raznim nerazumljivim jezicima koji me podsećaju na
jezike nekih afričko-južnoameričkih plemena. Ali svi se razumeju međusobno
majku im primitivnu.... Kao da su u istu školu u džungli išli?! Pokušavam da pohvatam
nešto, ali slabo mi ide.... Ja sam učio ruski.... jezik koji ima dušu.... a ne
ove njihove neartikulisane glasove. Eee, da je živ Čajkovski.... ili beše
Dostojevski?!..... pa da im pročita par desetina strana iz onog Rata i mira....
stajali bi oni kao zblenuti i fascinirano slušali, kao mi Titov govor nakon
usvojenih amandmana na ustav iz ’74. A ovako.... ne znaš šta je gore.... dal’
oni ili njihov „Vilidž“, kako ga zovu.
Mada.... ta njihova privremena
naseobina pored naše reke nije toliko ni strašna koliko je neprirodna. Nigde nema ni jedan štrik zategnut između šatora na
kome se suše gaće.... pa jebote, mi na moru u kampovima nismo ni išli nazad u
svoj šator bez dvoje-troje maznutih čistih gaća sa štrikova na drugom kraju
kampa, a ovi.... kao da nose mašine za pranje i sušenje.... ili ko zna....
možda bi.... kada bi se više približio možda bi se samo lagano, kao list
papira, spustio kao da su mi stavili hloroform na usta i u trenutku izgubio
svest od miomirisa. Ali iz daljine deluje.... uredno.... Mada su šatore
postavljali tako planski da se ni do jednog ne može doći hodajući k’o čovek,
nego svi hodaju kao da pljačkaju neki dijamant koji je zaštićen desetinama
laserskih zraka koje treba eskivirati. Takvi im valjda običaji.... šta ćeš?!
Odatle valjda vuče korenje i ono takmičenje u kretenskom hodanju iz „Monti
Pajtonovaca“. U daljoj analizi posmatrane obzervacije primetio sam da svi nose
neke svetlo-drečeće zelene narukvice sa onim.... bar kodom valjda.... kao da su
svi pre dolaska u „Vilidž“ bili u „Idei“, „Merkatoru“ ili nekoj drugoj
okupaciono-subverzivnoj prodavnici koja radi na štetu srpskog naroda.... i
drugih ravnopravnih manjina.... To im je sigurno umesto mikročipova.... što da
ih stavljaju pod kožu kad mogu i ovako.... Mada su me malo podsetili na slike
iz nekih dokumentarnih filmova iz perioda od pre drugog svetskog rata.... i
tada su nekima stavljali trake.... samo žute.... I oni su hteli da ih lakše
raspoznaju.... I posle kažu, da se istorija ne ponavlja....
A te trake su bile dosta korisne
onim goničima robova na samoj plaži koji borave na onim metalnim platformicama
koje posećaju na lovačke čeke i non-stop duvaju u one svoje pištaljke, a posle
svakog piska pokazuju prstima kao Nemci u konclogorima.... „Du, Du, Du....
und.... Du.... Raus“! Oni su ove jadnike sa tim trakama oko ruke stalno vraćali
nazad kad god su se približili onom lancu što vezuje one crvene plutajuće bove,
a oni, jadnici, su se onda u onom plićaku valjali kao Nilski konji u nekoj
brljugi, i iz lepog plavog Dunava em izlazili prljaviji nego što su ušli, em su
nama mutili vodu pa smo i mi imali osećaj da se kupamo u nekom majdanu iz kog
bageri još uvek vade šljunak. Ćutao sam sve dok jedan od tih duvača nije i meni
pisnuo.... a onda sam mu rekao da će moći da zviždi samo kada mu se bude
prdelo, jer ću mu pištaljku nabiti u dupe i još je sa strane dobro zadihtovati
sirovom gumom da ništa od gasova ne izađe neiskorišćeno. Jes’, tada je sjašio s
mene al’ sa ovih obeleženih nije, i nastavio je da duva u pištaljku i time
direktno utiče na duševni mir svih nas sve dok mu nekih šest- sedam macana koji
su igrali picigen na dvadesetak metara od obale, nije obećalo kupanje sa
neplanskim ronjenjem ako samo još jednom uhvati pištaljku u ruke. Tada su i ovi
zatočenici konc logora „Štrand 2“ nekako prešli preko bova i malko se šmuljnuli
u normalnu dunavsku vodu. Pa neka.... neka vidi evropska sirotinja kako izgleda
jedna biserno čista reka u državi
koja malo više vodi računa o ekologiji nego što su oni u svojim plemenima na to
navikli.
I taman kad sam pomislio da oni i
nisu tako loši, čak i da su slični nama, odjednom je počelo nešto da tutnji kao
kad ovi naš džiberi stave one velike zvučnike u kola pa stanu na semaforu pored
tebe dok basovi iz njihovih kola pomeraju lim na vratima tvojih, a ti bez
uspeha pojačavaš svoj drkavi „Blapunkt“ ne bi li im kontrirao. Eeee, kupiću i
ja jednog dana to sranje i ugraditi u kola pa kad im riternujem sa „Bila mama
Kukunka“ ili onom od Miše Kovača.... „Ostala si uvijek ista“, neće se više
kurčiti po gradu. Elem.... kad je počelo ovo tutnjanje na Štrandu bio sam skroz
zbunjen.... pa ne može se ući kolima na Štrand?! E, to sam samo mislio! Može, i
te kako.... Ušao neki zvizgov sa nekim ruskim „ZIL“ džipom iscrtanim relamama
za gomilu onih energetskih pića, bez kojih realno i ne možeš da slušaš ovo
tutnjanje, postavio se ispod mosta, izneo ogromne zvučnike napolje i odvrnuo
drmusanje do kraja. Jebote.... Čaše su podrhtavale u svim kafićima, a vibracije
ozbiljno pretile potpornim stubovima mosta kao da po njemu čitav bataljon....
ma šta bataljon.... čitav garnizon cepa najoštriji strojevi korak od koga muda
otpadaju (a što smo na obuci naučili verno služeći domovini u JNA). Iz džipa je
virio neki krelac sa nekom poluirokez frizurom i slušalicama na ušima koje je
još i pridržavao rukama (jebem li ga ako znam zašto) i mlatio glavom gore dole
k’o cigansko kljuse na uzbrdici. Bio je u totalnom zanosu. Takvom da je
izgledao kao da će svaki čas da ejakulira po onim nesrećnicima ispred džipa
iako su i oni bili skoro na vrhuncu, samo su oni glavu vrteli nekako više levo
desno. Probao sam da ga gađam kamenčićima shvativši da bi odatle pre dovikao
nekog u Subotici nego njega, ali on u tom stanju ne bi osetio ni da sam ga
blebnuo kamenom za kupus po leđima a ne kamenčićima od 6-7 cm, a sve u nameri
da mu kažem da ako ikako može smanji malko to tutnjanje, jer, čini mi se, kao
da i je i meni posle nekog vremena glava počela da se mrda mrda gore-dole dok sam
slušao tu.... muziku.... ili šta li je.... Pošto sam shvatio da spasa nema,
pokupio sam ovo dvoje mlađe dece koji su bili sa mnom i pravac kuća.... Ja
živim bar 5 km vazdušne linije od tog njihovog logora, pa sam žudno krenuo u
svoju pitomu divljinu. Dođem kući, parkiram se i čim sam otvorio vrata od kola
čujem isto tutnjanje, samo malo blaže. E jebiga! Pitam ženu dokle traje taj
njihov duhovni festival.... kaže do 15. jula. Ništa onda.... perite noge,
zarvarajte prozore, spuštajte roletne, stavite sir u uši i ne mičite se. Ovo je
gore od onog pomračenja sunca na kraju 20. veka koje smo jedva preživeli i to
takođe zahvaljujući roletnama.... pa valjda ćemo i ovo opšte ludilo. I što li
se uopšte zove „Izlaz“, da mi je znati.... Izlaz iz čega?! Valjda iz sopstvenih
misli. A posle nekog vremena verovatno i iz tela. I to zauvek.
Нема коментара:
Постави коментар