ORA jer se mora!

            Pre par meseci na TV je išla serija „Plavi voz“ o vremenu koje nam je, kao bricom zasecano, ostalo duboko urezano u svest, i koje nikakvim sredstvom ne možemo izbrisati jer.... verovatno smo ipak skoro svi, neko manje a neko više, voleli „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. A zašto i ne bi. Da li je to nostalgija, koja u ovim godinama zna da bude u zabrinjavajućoj fazi, ili.... možda previše subjektivna interpretacija objektivne stvarnosti, ili ipak ispravno sećanje jedne, ili bolje rečeno desetine generacija.... teško je utvrditi nekom ozbiljnom naučnom metodom, ako se danas uopšte može pričati o naučnim metodama utvrđivanja bilo čega, pa makar to bila i obična zubobolja. U svakom slučaju, teško možemo poreći da je ona, tada naizgled haotična država, bila primer dobre organizovanosti kako same administracije, tako i državnog aparata. Jer, kako je jednom lupio onaj drug Lenjin:  „Često imamo privid da u društvima u kojima nam se spolja čini da vlada savršeni red u stvari vlada haos, a da u onim zemljama za koje bi se reklo da ih razdire javašluk i pometnja sve u stvari funkcioniše u skoro idealnoj harmoniji“.... pa možda se nije ni prevario iako to samo po sebi deluje glupo i nelogično. Eh, .... a za koliko smo stvari iz Marksizma i Socijologije tvrdili da su logične koliko i većina mišljenja pacijenata iz Kovina, pa smo ih ipak učili.... doduše osećajući se po malo baš kao i ti pacijenti. Ali ipak je preovladavalo mišljenje da živimo u društvu koje se ničim ne može razbiti ni spolja ni iznutra, da smo unutar granica naše domovine ušuškani k’o tele pored krave u štali i da nema razloga za brigu o bilo čemu.... strašno ozbiljnom. Često smo kao klinci bili sasvim opijeni svojom zemljom, posebno dok smo u bioskopu „Zvezda“ kao žurnal gledali uspehe petogodišnjih planova ili rezultate mnogih radnih akcija. Uzalud su meni dva ujaka pričala kako su po njih jednog sabajle ranog jutra 1953. došla tri lika u braon kožnim mantilima i rekli im nežno ali snažno: „Spremajta se, imate pet minuta vremena, ideta na dobrovoljnu radnu akciju“, sa koje su se „dobrovoljno“ vratili pet meseci kasnije. Uvek sam bio po malo ljut na njih što se baš i nisu pokazali kao svesni omladinci.

            Da bih bar malo ispravio taj nizak rejting porodice, a povučen snimcima iz onih žurnala iz bioskopa „Zvezda“ koje sam spominjao, odlučio sam da i ja dobrovoljno pripomognem voljenoj zemlji. U odlučnoj nameri su mi se odmah pridružila i dvojica nerazdvojnih drugara iz zgrade. Uzalud mi je ćale govorio da sam budala koja će ići da radi džabe umesto da sa mnogo manje rada zaradi sebi za štošta nešto što mi je uvek falilo. Uostalom, ćale mi je bio najsumnjiviji element u celoj porodici i često sam uviđao da on baš i nije iskreno poštovao sve tekovine revolucije koja je krvavo izvojevana nekih 35 godina ranije, ali nikada nisam smogao dovoljno snage da zajedno sa nadležnim organima ONO i DSZ ispitamo njegovu odanost ciljevima za koje smo se tada svi, ili skoro svi, borili. A trebao sam! Dobro... škola se plaća.... Ali nema veze.... „gde ja stadoh ti produži“ pevušio sam u glavi misleći na Janka (oca) kao crnu ovcu u porodici. Međutim, od vremena kada su moji ujaci „dobrovoljno“ išli na akcije što-šta se promenilo. Akcije su u međuvremenu postale zaista toliko dobrovoljne da je bilo i  viška zainteresovanih za njih jer se celom zemljom širila priča da se tamo najlakše „prodire“ do određenih delova ženskog tela, za koje su muškarci tada bili zainteresovani (rekao bih, nažalost, mnogo više nego sad), pa se vršila određena selekcija na podobne i manje podobne, a to je značilo da ćemo biti stavljeni na određenu probu na kojoj će se komisijski utvrdi da li smo dovoljno zreli za jednu tako odgovornu dužnost kakva je logoraš-akcijaš. Pa.... dobro sad.... ako mora.... mi smo spremni. Mada ne znamo za čega, ali.... spremni smo. Ubrzo smo saznali šta je to na čemu ćemo se prekaliti. Trebalo je tri dana da budemo statisti na snimanju filma „Veliki transport“ i to za scene koje će biti snimane kod Manastira Krušedol na Fruškoj Gori. Aaaa kalenja?!.... pomislili smo, pa kakav je to problem?! Pa to je čak i ekstra interesantno. Ima da se provedemo ludački, a možda nas neko.... recimo drug Bulajić primeti.... pa postanemo slučajni partneri.... šta ja znam.... možda Dragani Varagić koja je igrala baš u tom filmu. Baš zbog svega toga, lepo smo se mi istuširali, odsekli nokte dok su bili raskiseljeni od vode, nadezodorisali tada aktuelnim „8x4“ dezodoransom i krenuli ka zbornom mestu odakle su nas gradskim busevima u više tura prebacivali do manastira. Ali u busu je koeficijent iskorišćenja korisne nosivosti bio toliki da je eliminisao sve uticaje kupanja i dezodoransa s kojim smo se tretirali, a mi rezervni nismo poneli, pa smo kod manastira izašli poprilično ošmuljani junskom vrućinom te.... ako se ne varam ’80. ili ’81. godine.Pamtim to jer znam da se taj „Transport“ snimao duže od serije „Gradić Pejton“ koji se prikazivao skoro celo moje detinjstvo i mladost.

            Čim smo stigli, naravno, postrojavanje, prebrojavanje, prozivanje i onda čekanje, čekanje, čekanje.... Treba da zadužimo „uniforme“, tj odela koja su kostimografijom bila predviđena za nas.... recimo klince od.... 16 godina. Garderoba predviđena za film je u ogromnom šatoru, a deli je jedan antipatičan lik sličan Ferkonji iz  serije „U Registraturi“ koju je moja keva pratila skoro bez daha valjda baš tih godina.... ili beše nešto ranije?! Odmah sam predosetio da će da me obuče kao dvorsku budalu, samo nisam znao kako će to u zbilji da izgleda. Brzo sam saznao. Moja dva drugara su dobila odela.... relativno normalna.... kao neki siromašniji sloj stanovništva iz tog doba, a ja.... e mene je zapalo da budem predstavnik najvećeg neprijatelja revolucije - srednje građanske klase čija su deca u školu, tačnije gimnaziju, išla u uniformama veoma modernog dizajna.... za 1937. godinu, a te ’80. sam na tom snimanju bio najprimećeniji statista jer sam se potpuno neopaženo mogao priključiti bilo kom putujućem cirkusu. Dobio sam sako, kapu sa oznakom razreda (IV) koja je više ličila na kapu otpravnika vozova tadašnjih JŽ, braon dokolenice koje su meni više bile dobutkice, i na sve to pepito bermude koje su na vrhovima nogavica imale gumu koja je ih je stezala oko tih.... dokolenica. Kravata.... pa kako bi nju mogli preskočiti. Zaista sam bio primećen. Čak se i Zvonko Lepetić, koji je sigurno svašta video na snimanjima, okretao za mnom češkajući se po glavi. Malo je bilo onih koji me nisu zajebavali.... skoro da sam se takvima zahvaljivao u prolazu. E.... šta sve neće mlad čovek istrpeti kad ga „zov divljine“ obuzme.... Možda su oni u „Doli Bel“ vežbali hipnozu i patili se s njom,  ali ovo je, bar za mene, bilo mnogo gore. I još su sve ovo samo kvalifikacije....

            Da bi malo umirio nervni sistem, nagovorio sam moja dva drugara da odemo do konaka manastira i potražimo nešto za „smirenje“. Tada su manastiri još uvek bili čista peta kolona (iako nikada nisam saznao ko je bio u one prve četiri), pa se niko nije približavao velikim manastirskom vratima kao da su na njima sve zmije Fruške Gore. Zaista jedna potpuno nadrealna slika: Snima se scena u kojoj političko osvešćeni Srem u okolini manastira dobrovoljno (mogu misliti) skuplja sve što može da bi to poslao partizanima koji su.... isto valjda tu negde, a niko, ali baš niko ne ulazi u manastir koji zauzima centralno mesto u kadru?! Stvarno smo mi u tom socijalizmu bili totalno u.... ovaj.... nekako smo bili čudni. Ali.... ja sam predstavnik predratne srednje građanske klase koja je održavala izuzetno dobre odnose sa crkvom, pa kao takav.... logično.... i treba da uđem u manastir. I uđemo nas trojica u manastirsku portu, javimo se monasima kao što i dolikuje sa „Pomaže Bog“, i oni nas primiše kao Tita u Severnoj Koreji par godina ranije. Izneli su pred nas sve što su imali. Vino.... nikada se nisam posebno razumeo u to rajsko piće ali ovo je bilo.... baš rajsko, pa sir i kajmak, bareni krompir i svašta nešto lepoga čime su iz temelja uzdrmali našu veru u Samoupravni Socijalizam. Ostali smo mi tu dosta vremena i ne primetivši da je napolju neki krelac koji je valjda bio asistent reditelja tražio baš našu grupu. Kada nas je našao malko je vikao, čak spominjao i neke važne drugove „odozgo“ i još mnogo toga. Možeš misliti.... kao da se „Veliki transport“ ne može snimati bez predratnog gimnazijalca i dva siromašna šegrta. I onda smo bezbroj puta šetali pored manastira gore-dole izigravajući silni narod koji se u slobodarskom Sremu okupio oko šačice partizana. A partizane su igrali neki poznati strani glumci za koje ni onda, a proveravao sam ni sada, nikada u životu nisam čuo. Video Veljko da je Ričard Barton igrao Tita u „Sutjesci“ pa i on pozvao neke... inostrane zvezde. Dobro je što nije zvao onog Francuza Alena Nurija, jer samo koju godinu kasnije teško da je i jedan naš film snimljen a da on nije lapio neku dnevnicu. Doduše, pored tih stranaca bili su tu i nezaobilazni Bata Živojinović, koji je od njih bio popularniji i u samom Holivudu, pa onda i Tihomir Arsić, Drago Felba.... ali nigde Dragane Varagić.... kao da je u zemlju propala baš tada kada smo mi učestvovali u predstavi. To baš nije bilo lepo od nje!

            Izdržali smo mi taj probni rad dosta stoički, iako smo stavljani pred još iskušenja. Recimo.... sutradan smo  imali problema sa ishranom ljudstva, jer su uz riblje konzerve koje su delili davali svega jedan otvarač na.... otprilike.... nas 300, pa sam ja koristeći bajonet koji sam dobio od jednog vojnika koji je glumio partizana, samom sebi skoro odsekao prst. Bilo je tu još dosta propusta u organizaciji tog najvećeg filmskog projekta Vojvodine, ali nećemo sada sitničariti oko stvari koje tada nismo ni razumeli, a još manje su nas interesovale. Nas je jedino interesovalo da li smo ušli u taj širi izbor koji će stići do Radne akcije za koju čak nismo znali ni gde će biti. Ma kao da je to važno.... biće riba k’o pleve, a zbog toga smo.... dobro i zbog opšteg napretka zemlje, kao i širenja Bratstva i Jedinstva (iskreno u drugom planu) i odlučili da se podvrgnemo toj manjoj lobotomiji mozga. Međutim, još u toku „testiranja“, odnosno statiranja, smo imali utisak da drugovi nisu baš najzadovoljniji našim učinkom ali ni osvešćenošću svesnih omladinaca kakvi bi trebali da budemo. Da li zbog odlaska u manastir ili zbog čestih uzdisaja teskobe svaki put kad je onaj asistent pozivao da se krene sa šetnjom koja je trajala u nedogled.... ne znam.... ali nešto nam je govorilo da mi te ribe sa Radne akcije izgleda nećemo ni videti a kamoli.... igrati Masne fote sa njima. Urođeni instikt lovaca nas nije prevario. Odbijeni smo bez nekog konkretnog objašnjenja. Ali za divno čudo nismo zbog toga bili nešto posebno utučeni. Šta više, kao da smo osetili olakšanje zbog toga. Uostalom, ići ćemo na more.... pa.... nikad se ne zna. A i izgleda da je jednom i moj ćale bio u pravu. Ako i jeste, onda je bio tad, a posle toga.... ne verujem.