Blic letovanje osamdeset i.... koje ono beše...?!

Jednog leta davnog, vozili smo drugar i ja putem sivo-plavim, činilo mi se s kraja na kraj sveta. A u stvari išli smo na more. Ovo naše.... mislim.... ono što je bilo naše. Tačnije u Baške Vode. Ali nismo imali nameru da se tamo zadržavamo, jer trebalo je samo da se sretnemo sa dedom mog drugara i saputnika pa da nastavimo na severozapad - u Vodice i Šibenik gde nas je čekala grupa nama sličnih kretena. Organizacija puta je bila opsežna i dugotrajna - oko sat vremena. Tek da uzmemo pare, istuširaamo se i spakujemo kupaće i još par komada običnih gaća. Krenuli smo kasno uveče, oko ponoći, u nameri da se tamo pojavimo ujutru, jer nam tako ne propada dan. A u tim godinama ne prespavati noć vozeći i nakon toga visiti skoro ceo dan na plaži ili u kafiću je bilo kao sada voziti u cugu čak do Zagreba (ali autoputem). Pomalko se stari.... šta ćeš. Za tu priliku smo, od zajedničkog školskog drugara, na zajam uzeli „Keca“ ali ne makar kakvog - bio je to 1300 S, sa motorom od tada ludačkih 70 konja, i prednjim anatomskim sedištima kojima je naslon za glavu bio spojen sa sedištima. Ma ludo burazere, ludo! Motor šušti uz pomalo oholi rezonantni zvuk duplog auspuha. Gluvo doba noći negde na Ravnoj Romaniji uz miris trave koji se ulazeći kroz poluotvorena stakla meša sa mirisom cigareta ali i blagi dodatak izduvnih gasova koji daju pravi osećaj putovanja i neograničene slobode koju osećamo celim telom. Taj osećaj nam daje takvu snagu da bi, čini mi se, mnoge krivine po gudurama istočne Bosne mogli ispraviti tako što bi ceo jedan greben preskočili kao skakavac, pa provozali još par stotina metara pa onda opet ....hooop, novi skok i eto nas par kilometara dalje. Kao Supermen. To je onaj osećaj na koji sam već skoro po malo i zaboravio, jer nam se krila podsecaju redovno pa možemo da poletimo tek po koji metar, kao kokoške koje u stvari nikuda i ne mogu iz dvorišta ili kokošinjca. Uvek neko pazi na njih. Pa.... tako je.... Sada i jesmo pomalo u kokošinjcu. Noć odmiče zajedno sa kilometrima koje smo pregazili uz kratko zaustavljanje u Sarajevu da se kupi.... jal' burek, jal' sirnica.... ma ne mogu tačno da se setim ni kog leta je to bilo a kamoli tog bureka.... ili sirnice. Načinjemo prve delove hercegovačkog krša što nam već pomalo otvara vidike ka moru. 

Da.... zaista i nije potrebna neka administrativno vidljiva granica koja razdvaja Bosnu od Hercegovine. Ona se oseti kao da sa suvog odjednom skočiš u vodu. Za samo jedan kilometar krajolik je sasvim drugačiji. Karakteristična napola sparušena trava zeleno-zlatne boje iz koje nasumično vire kao zubi bele stene, je sve što se može videti dokle god ti to okolne visi dozvoljavaju . I ponovo jedan sasvim drugačiji ali tako lep i specifičan miris uz zvuke zrikavaca koji ti javljaju da si ušao u Hercegovinu. Vojska i Čapljina su mi još sveži u glavi i ne mogu da se odbranim od tih misli a i ne pokušavam nego im se setno prepuštam. Taj miris i zvuk su me potpuno dobili za sebe jer i danas kada sa porodicom idem na more obavezno zaustavim kola negde.... između Gacka i Bileće i.... sve ih izjurim napolje sa: „Ajmo.... pišanje“, a sve u nadi da će i njih taj miris i zvuk zarobiti. Ali.... teško to ide.... plaše se zmija, guštera, paukova.... još malo i.... počeli bi da spominju i leoparde i hijene. Nema veze, svako ima svoju malu tanku notnu žicu na koju se okida.... pronaći ću jednom i njihovu....

Mi nastavljamo svoje putešestvije ovlaš dodirujući Mostar. Ponovo po ko zna koji put prolazim pored tog grada a nisam ni jednom uspeo da svratim i da bar na trenutak prođem tom kaldrmom i pronađem te sokačiće i staze kojima je i Šantić prolazio. A rat, koji se tada nije dao ni naslutiti, će moju želju da vidim Stari most produžiti za čitavih 20 godina jer sam tek 2007. stigao do njega. Nesvesni toga šta propuštamo, nas dvojica stiskamo papučicu gasa sve više i kanjonom Neretve koji mi je još u sećanju od vojničkih dana izbijamo u.... tada zvanično Kardeljevo, ali još uvek poznatije kao Ploče. „Žestoka mašina“ pod nama nam pravi male prepreke u vidu palenja kontrolne lampice za pritisak ulja, koja je po definiciji znak za nešto vrlo, vrlo ozbiljno, ali mi brzo dolazimo do zaključka da „Kec“ troši više ulja nego benzina, pa na skoro svakoj pumpi kupujemo ulje i sipamo ga na početku oprezno i uz kontrolu na meraču, a kasnije rutinski.... otprilike litru na svakih 100 kilometara pređenog puta. Ako se ne varam dosuli smo ukupno oko 15 litara ulja. Motor je iznutra verovatno bio čistiji nego kada je bio nov. Šta ćeš.... Ima se - može se, rekli bi danas. Tek pri povratku, kada smo već mogli nazreti našu ravnicu, smo napravili malo ozbiljniju opservaciju i shvatili da je prelivno crevo oduška ulja savijeno (majstorski: začepljen iberlauf) i da smo jednim potezom ruke mogli izbeći sva ta skretanja na pumpe ali i uštedeti para da ostanemo dva dana duže na moru. Pa dobro, naš drugar čiji je auto će nam biti veoma zahvalan jer smo mu očistili motor i usput.... bar četiri puta zamenili ulje u roku od pet dana. Brižljivo, nema šta. Tako se pozajmljuje auto. Dok voziš, uradiš i servis.

U Kardeljevu razmišljamo da li skrenuti levo i skoknuti do Dubrovnika ili pržiti pravac za Baške Vode, pa onda dalje ka Splitu i Šibeniku. Skok bi iznosio cirka 80 km u jednom pravcu, a treba se i vratiti na istu tačku sa koje bi krenuli. Ma nek’ ide život.... krećemo za Dubrovnik.... pa samo jednom si mlad! Ali, već negde na malo više od pola puta ka biseru Jadrana, lampica za ulje nas opominje da se ne razmećemo znatiželjom previše. Da.... možda je bolje ne bacati vreme na šetnju Stradunom, već ići tamo gde si i namerio. I tako nam je i Dubrovnik, slično kao i Mostar, izmakao i posle toga neću imati priliku da ga vidim naredne dve decenije. Vrlo brzo stižemo u Baške Vode i nakon kraćeg zadržavanja sa dedom i tetkom mog drugara koji su iz daleke i hladne Kanade iz nostalgije za starim vremenima potegli čak dotle, krećemo dalje ka Splitu. U Omišu, jedan bliski susret sa autobusom Splitskog autoprevoza ostavlja ogrebotine po desnoj strani naše ljute mašine, uz veliku mogućnost da se okupamo mnogo ranije nego što smo predvideli. Ne može se reći da nas je to potreslo i destabilizovalo jer smo posle kraćeg zadržavanja zagasirali dalje i dosta brzo stigli u Vodice. Društvu koje smo zatekli na okupu nismo mogli javiti da dolazimo pa je to bilo iznenađenje.... a i nije jer.... zaista je sve lako i jednostavno kad si mlad. Sad.... nije da mi usput nismo razmišljali da ih možda nećemo ni zateći u Vodicama jer su se ili negde premestili ili čak vratili kući.... ali.... ma nema veze.... radićemo već nešto.... pa na moru smo zar ne?!

Spava se u šatorima. Nikada nisam bio ljubitelj guranja kamenčića ispod rebara u toku noći ali mi ovo nije teško palo. Ma.... koliko se i kada uopšte i spavalo?! Spavanje je u toj situaciji bilo čisto gubljenje vremena a mi nismo imali baš puno strpljenja da ga nadoknađujemo, pa smo u nekoliko navrata bili u ozbiljnoj dilemi da li je osam ujuto ili osam uveče. Nije tu pomagao ni položaj sunca, jer ko će sad razmišljati o stranama sveta. Lakše je pitati nekoga. Ako znaš nemački!? Takav nem je tada bio prvi komšiluk! Sve u svemu, vrlo dinamičan i aktivan odmor, ali ne po današnjim standardima. Nekoliko prilika za čarku sa lokalnim galebanima smo izbegli uz iskazivanje poštovanja prema istima. Jebiga.... daleko smo od kuće a i istini za volju (i za divno čudo) nigde nikoga iz Novog Sada.... Pa.... nešto se mora i istrpeti u korist opšteg dobra kao i smanjivanja opasnosti od remećenja javnog reda i mira. Tih četiri-pet dana budalesanja je prošlo, čini mi se, nešto brže nego sam put do tamo. A onda.... povratak. Nešto malo izmenjenom rutom, ali neizostavno preko bosanskih gudura i ovoga puta sa potpuno popunjenim smeštajnim kapacitetima jednog „Keca“. Nas petorica smo se gurali do Novog Sada ali niko nije imao ozbiljne primedbe niti iskazao nameru da napusti vozilo i putovanje nastavi sam. Uz zaustavljanje na jagnjetini u restoranu „Plava voda“ u Travniku ceo transfer je obavljen za nekih devet sati, a dodatno ubrzanje smo dobili nakon „otkrivanja“ famoznog kvara na motoru koji nas je mučio do tad (ako je nas tada uopšte išta moglo mučiti). Još malo vožnje i eto nagrade u vidu pogleda na Novi Sad sa uzvišenja i krivine kod Glavice. Ko zna zašto, ali svi taj pogled doživljavaju kao veoma značajan deo svakog putovanja i nikome ne smeta ni činjenica da taj pogled označava kraj nekog dobrog zezanja, druženja i lutanja. Jer svi džukci se ipak vrate kući zar ne?!

Završilo se jedno kratko letovanje od par dana, ali je meni ostalo urezano kao da sam na tom putu proveo celo leto i kao da sam se zasitio i putovanja i mora. Ali naravno nisam, jer samo mesec dana nakon toga krenuo sam ponovo u istom pravcu, samo sa drugim kolima i u drugom sastavu. Gde?! Pa na more, naravno! A gde bih?!