More, more... Što li te nema u
Srbiji. A oduvek smo te voleli više od planina, reka i jezera. Dok smo bili u
onoj velikoj zajedničkoj državi imali smo te, a danas.... fališ nam. Ovi naši
političari izgradiše sve ove silne koridore.... 9, 10, 11, 12.... u raznim
pravcima, ali ka moru.... ni jedan. I ’aj ti sad kreni negde da se ošmuljaš u
slanoj vodi a da to nije u kadi sa ubačenom soli iz Tuzle. Kada leti idem u
Crnu.... baš Crnu Goru, dok ne stignem do tamo prestane me volja i da jedem a
kamoli da se kupam. I svake godine kada se vraćam kući i sa vrha onog brda koje
od Risna vodi ka Grahovu bacim pogled na „Našu Nevestu Jadrana“ pomislim: „Eee,
vala neću se ja u tu vodu više kvasiti pa makar....“ Ali ja sam poznat kao čovek
koji nije od reči. Još ako mi žena pomalo utiče na odluke - sklon sam naglim promenama. Šta ćeš, niko
nije savršen.... ja doduše jesam blizu toga, ali ipak.... Nekako kada obrnem,
okrenem, ispravim pa zavrnem, uvek se vraćam Crnoj Gori još od 1990. To je ona
godina u kojoj je demokratija, a s njom i sve građanske slobode i prava, upala
u tadašnju autokratsku i zacibzarenu SFRJ k’o stari mačor u prazno bure u kome
je mirno spavao poljski miš koji je pretstavljao ozbiljnu pretnju za sve mačke
iz visokog društva. Ne znam zašto ali to parče svetskog mora (u Crnu Goru) je jedino koje nekako osećam kao svoje i u kome nemam ni malo
osećaja da sam stranac. Možda zato što sam po gomili karakternih osobina istovetan sa domicijelnim stanovništvom? Mislim.... imamo skoro isti odnos
prema mnogim bitnim i nebitnim stvarima u životu. Recimo.... prema radu (koji
je načisto uništio čoveka), pa zatim prema ženama kao nežnijim bićima kojima
rado prepuštamo da umesto nas vode razne poslove koji ne uništavaju čoveka (u kuhinji,
kupatilu, ostavi, podrumu, po dvorištu....), pa onda istančan i privlačan
osećaj prema svim ugostiteljskim objektima bez obzira na njihov geografski položaj,
pa zatim prema isticanju svog učinka u raznim lokalnim ali i svetskim
događajima, kao i u dobrom poznavanju političkih, muzičkih, filmskih,
umetničkih i ostalih prilika širom ove male plave planete koja je postala selo
lepše od Pariza. I kada sve elemente te komplikovane slagalice napravljene za
decu uzrasta do pet godina sastaviš - ne postoji lepša i pitomija destinacija
za odmor za porodicu našeg kalibra i ukupne najveće dozvoljene težine što po
kilaži što po prohtevima. Zato na kraju uvek i odemo tamo. Skoro ka’ u zavičaj.
Istražujući po malo svoje poreklo, pronašao sam da moja
porodica (po ćaćinoj strani naravno.... mada.... i po majčinoj nije bitno
drugačije) potiče neđ(gd)e iz Crne Gore ili Stare Hercegovine (a okle’ bi
drugo?!) i da je u okolinu Banja Luke (Lijevče Polje) stigla u XVIII v(ij)eku i
skrasila se u toj pitomoj ravnici, odnosno jezičku panonske nizije koji se na
tom mestu preko reke Save uvlači u tertoriju Bosne (ili.... Republike Srpske -
kako ko voli neka sam podesi tekst). Sredinom XX veka jedan mali deo porodice
(dva člana) je stigao u Novi Sad. E sad.... zašto kao 99,9% ostalog poštenog sv(ij)eta iz rejona Crne Gore i
Hercegovine nisu išli direktno u Vojvodinu nego im je trebalo skoro 300 godina
i oko 500 km više da bi stigli na isto odredište.... a šta ja znam.... uv(ij)ek
smo imali istraživačkog i avanturističkog duha.... pa valjda zato. A i malo smo
uvek bili mimo sveta.... ili svet mimo nas - to nikada nismo uspeli da utvrdimo
tačno jer smo mi uv(ij)ek tvrdili jedno a ovaj pokvareni sv(ij)et drugo. To je kao
ono o kokoški i jajetu - ko će ga znati?! Elem.... ono što sam čuo od dosta
ljudi je to da se podaci o poreklu moje porodice mogu naći u Gracu (Austrija -
jedna manja zemlja u blizini Slovenije), jer se tamo navodno nalaze Carski
fermani na kojima su ondašnje ogavne (k’o i danas) birokrate zabeležile sve što
su saznale o stanovništvu na teritoriji koju su 1878. anektirali jer niko drugi
nije hteo da je uzme, pa.... oni se sažalili i.... eto tako.... A koliko sam
puta prošao blizu te varoši, a nikada da navrnem i malo zabodem nos u te
knjižurine i utvrdim ono što se već manje ili više zna. Valjda ću jednom
skupiti hrabrosti da se sudarim sa istinom ma kakva da je?! Jedino ako ti
Austrougari nisu isfabrikovali čitavu jednu paralelnu istoriju, u nameri da nas
omalovažavnjem potcenjivački dezavuišu i kao narod i kao jedinke. Mada.... ti
su pedantni k’o Slovenci.... ne verejem ja da bi oni to tek tako.... A i kada
su oni imali takav stav prema nama?! Pa bar se to uvek jasno znalo. Mi smo
oduvek bili poštovani respektnim pijetetom od strane svih komšija i komšijskih
država.
Međutim, bez obzira na sve, ne mogu
a da se ne sšetim porodičnog stabla nacrtanog na zidu
dnevne sobe kuće u kojoj letujemo već... nekad mi se čini dve decenije, a u
stvarnosti - šest godina.... u Risnu u Crnu
Goru. To nije obično stablo....
ljudi, to je Baobab. I posle kažu zaostali Crnogorci?! Malo morgen.... Oni
svoje por(ij)eklo vode ne decenijama nego vijekovima, pa ti probaj da im
poturiš kukavičije jaje?! Kod Malbašića se ne zna dalje od čukundede, i svaka nova
generacija koja dođe samo stisne „klir histori“ i opet nema nikoga posle
čukundede, kao da je on prvi uzeo to prezime od nekog njemu simpatičnog
komšije. Doduše, postoji neka priča po kojoj su odmah nakon dolaska porodice u
Bosnu, gde je bilo mnogo više Turaka (ne znam što su onda uopšte dolazili),
moji preci postali „glavne baje“, pa su im Turci (ne ovi sa Pinka i Prve nego
pravi) dali i neku vrstu titule koja je bila manja od najmanje turske, ali tada
veća od najveće srpske - „Mali Baša“ i kojom su stekli neki nivo vlasti a da se
ne odreknu Hrišćanstva. To je kasnije preraslo u prezime Malbašić. Sad.... meni
ova priča deluje dosta tanko (da ne kažem mlitavo), mada.... ponekad u sebi
zaista osetim neku potrebu za upravljanjem i rukovođenjem. I ne samo to, nego
čak imam i vizije kako bih upravljao ovom jadnom, izmučenom i izmrcvarenom
zemljom i izveo je na pravi put, a pravi je onaj na koji bih je ja izveo. A to
možda znači da se genetski nemodifikovan
kod preneo sa generacije na generaciju i stigao i do mene, a ja uporno godinama
odbijam da se bavim politikom, a to je možda (ili čak očigledno) pogrešno! Jer
zašto ne bih?! Od lekara se često ispile lekari ili medicinske sestre....ili
bar bolničari, od molera – slikari, ili vajari, a od jorgandžija - trgovci za
Dormeo dušeke i električnu ćebad na Top
Šopu. Pa što onda ne bih i ja mogao biti.... eto.... potpresednik gradske
skupštine i savetnik za utamanjivanje alergijskih korova?! O korovu bar dosta
znam. A što ne znam ja, sigurno zna moja žena. Ona tamani sve. To bi, dok iz onog
Graca ne donesem sve crno na belo, moglo bi da bude prelazno rešenje za moj
politički status, a posle... ljudi smo dogovorili bi se.
Sve ovo me navodi na pomisao da je
porodično poreklo vrlo važna, ako ne i najvažnija
stvar. Kažu ljudi - „Onoliko koliko ti kolena znaš toliko će i tebe
pamtiti“. Dobro.... ja baš i ne čeznem za tim da me pamte i spominju u dvadesetom
kolenu, ali.... do jedno osam-devet.... šta fali?! Pa što da ne? Tolike sam
stvari napravio i organizovao.... Ne zna im se broj! Eto, navešću samo neke
najznačajnije; uspešno sam skupio komšije da stavimo ležeće policajce u ulici i
pored dva glasa protiv, organizovao sam sadnju tri reda Sibirskih brestova iza
kuća a posle i zalivanje istih i to zajedno sa jednim komšijom, što svakako
ukazuje na moju spremnost za saradnju sa svim ljudima bez obzira na versku,
nacionalnu ili rasnu pripadnost (mada je komšija belac i Srbin Pravoslavne
vere, ali i da nije - nema veze.... pa dobro sad.... crnac?!.... ne treba se
odmah zaletati....), kad god su bile neke radne akcije u ulici, kao
predstavnika naše kuće slao sam tasta.... iz poštovanja prema njegovim godinama,
vodio sam svu decu koliko sam mogao da skupim u ulici nekoliko puta na sladoled
ili im ga čak donosio na noge (ruke), više puta sam zvao građevinsku i
komunalnu inspekciju zbog sumnjivih i očito nelegalni radnji u komšiluku čime
sam ditrektno uticao na podizanje građanske (i građevinske) svesti ali i
uređenje životnog prostora, i još mnoge, mnoge druge kojih sada i na mogu da se
setim a i nije red da se toliko hvalim jer o tome će suditi buduće generacije,
zbog kojih sam sve to i radio (mada mi je žao što nisam više gurao akciju
kupovine sladoleda klincima - oni bi to najbolje znali da cene i prenesu
budućim naraštajima). Sve u svemu, uradio sam veoma mnogo da već jednom
prekinemo sa porodičnim običajem zaboravljanja predaka i da konačno počemo i mi
da crtamo ta porodična stabla ka’ što i dolikuje poštenoj familiji. A i u taj
Grac ću da odem čim budem išao u Nemačku.... ili tu negde.
Нема коментара:
Постави коментар