Škola nekada... i sada

            Nekada davno, veoma davno, kad sam ja bio mlad živelo se mnogo, mnogo opuštenije, mirnije i sigurnije nego sada. Ili se to meni čini jer sam ja bio mlad a ne neko drugi. Sada se sve čini mnogo drugačije, pa razmišljam da sam onda sigurno u pravu jer i sva ova nova pokolenja kao da žale za tim nekim vremenima. Kojim? Pa otkud ja znam, valjda baš onim iz naše mladosti.... ili možda mladosti naših roditelja? Ma ne, ipak je to sa našim roditeljima bilo predaleko. To znači da ostaje samo ovo naše mladalačko doba uz odstupanja od deset godina plus-minus. Pa šta je to što je to vreme činilo drugačijim i boljim? Kada treba konkretno da odgovorim, prvo mi na pamet padne - ništa, jer u tom momentu u stvari ne znam šta je naše vreme činilo srećnijim i lepšim. Mora da prođe neko vreme da bi moj mozak prebrao dosta detalja koji jesu ili nisu drugačiji nego danas. I onda počnem na preskok, od uzrasta do uzrasta, da čeprkam ne bi li mi nešto što brže prošlo vijugama, pa da i samog sebe uverim u tu različitost ondašnjeg i sadašnjeg. Ali podsećanje pri kojem preskačem po vremenima sopstvenog detinjstva i mladosti i nisu baš toliko produktivna da bi proizvela i jedan ozbiljan zaključak kojim bi i sebe i druge, a posebno svoju decu, mogao da uverim u to da je u naše vreme bilo bolje u bilo čemu. I zato sam morao krenuti hronološkim redosledom, od samog početka, od izvora života pa u pravcu doba u kojem sam sad, a za koje ne znam kako bih ga nazvao, jer ne znam kako se u stvari osećam. Pa krenimo redom.

            Prvo doba je ono do kojeg sežu naša najdalja sećanja. Ona su po pravilu bleda, često ih se sećamo više po priči za koju smo uobrazili da je se sećamo, ili su to neka veoma traumatična iskustva koja su se debelo urezala u koru mozga i koju nikada nećemo ni obrisati. Za razliku od moje dece nas su roditelji veoma rano puštali da se igramo napolju bez njihovog nadzora, ako se u nadzor ne računa poneki pogled s vremena na vreme bačen kroz prozor. Šta je to što je našim roditeljima ulivalo veću sigurnost nego nama kada su u pitanju naša deca? Da li to što je tada bilo značajno manji broj vozila u saobraćaju pa je i mogućnost povređivanja bila manja. Možda! Ja bih pre rekao da su tada ljudi generalno bili pažljiviji prema svemu.... prema drugim ljudima.... a posebno deci. Da nije bilo osionih vozača koji bi pored grupe dece prošli sa 100 km/h, a što je danas svakodnevica, da je svaka pomisao na otmicu i nestanak deteta bila samo najmračnija misao koja je kao apsolutno nerealna brzo nestajala iz glave, o trgovini decom ili njihovim organima tada niko nije ni čuo i veovatno bi se moralo dobro preznojati da se tada nešto tako nekome objasni čak i kao mugućnost. Uveren sam da je neko i pokušao da to spomene kao neku opasnost brzo bio razoružan običnim razmišljanjem da mnogo gleda američke filmove, a možda i da je malo.... uvrnut. E sad.... razbijenih glava je bilo, što međusobno što samostalno, verovatno isto kao i sada i to je disciplina u kojoj su valjda sve generacije skoro izjednačene i nešto čije obeležje verovatno nosi svako od nas pa izbegava šišanje „na opasno“, da mu ne broje recke. Sve ostalo do sada nabrojano je postala svakodnevnica koja je na početku bila primana s nevericom, a danas.... često nam samo prođe kroz uši i.... Dok su deca mala svi, kao da je to jedna besana noć, jedva čekaju da malo odrastu jer će onda svima biti lakše.... samo da nastupi već to malo starije doba.... doba osnovne škole.

            A u tom dobu smo mi kao generacija bili baš pravi školarci kojima je škola predstavljala drugu polovinu života i tako smo je i prihvatali. Teško da ima bilo koga da se ne seća polaska u prvi razred, autoriteta koji je imala ne samo učiteljica već i tetkice - spremačice čije tragove partviša smo vešto zaobilazili pazeći da ne ugacamo u sveže obrisan pod. Direktor škole? I sama pomisao na njega je proizvodila jezu koja je od dupeta kretala na obe strane po vertikali. Puna škola odraslih ljudi kojima se obraćaš sa dubokim poštovanjem i još više dece sa kojima si drugarstvo izgrađivao godinama pa ti se nije trošilo zbog jedne svađe ili čarke. Koškanje i prva tuča dečaka nakon besno odbačenih torbi sa ramena - da ne smetaju, uvek je završavala kratkim durenjem jedan na drugog koje je nestajalo već u toku sutrašnjeg dana. Ono što nismo mogli rešiti sami, a to je bilo veoma retko, rešavala je učiteljica ili razredni starešina. Roditelji su dolazili samo na roditeljski ili po pozivu, nisu imali telefone nastavnika ni direktora i u školu su ulazili uvek sa malom zebnjom i brigom da mu dete nije „popustilo“ ma u čemu to bilo. Ne sećam se ni psihologa ni pedagoga. Jedino školskog zubara. Taj nam je vadio zube kao da su parčići stakla zabodeni u desni pa mogu i rukom da se izvade i njega smo se, moram priznati, bojali možda i više od direktora. Danas se deca ne plaše zubara, ali im je odlazak kod pedagoga ili psihologa češći nego čas razrednog starešine. Danas  su drugi dani.... postoji procedura.... pritužba nekog đaka na drugog đaka.... odlazak kod pedagoga koji valjda menja i razrednog starešinu i roditelje.... pa onda se malo svrati i kod psihologa da i on kaže koju..... verovatno vaspitnu..... a i odlasci kod direktora su postali češći nego časovi razrednog starešine jer ima i on uvek nešto da doda, da završi priču i stavi tačku. Jedna mala dečija svađa i.... eto ti Kafkinog „Procesa“ koji melje kao vršalica sve ispred sebe. Sve se evidentira, piše i beleži. Deca postaju registratori u koje skoro svako ubacuje svoj list sa primedbama, opomenama, ukorima, razgovorima.... ništa se više ne rešava u razredu, među đacima, sa roditeljima.... Nema potrebe, kao što sam rekao postoji zakonom jasno utvrđena procedura.... za decu.

            Kada završe osnovnu školu po pravilu bi trebalo da dolazi opušteniji period za roditelje jer njihova deca nisu više baš tolika deca.... polako postaju ljudi.... Bar tako pomisle. Ma da! Bilo nekad.... možda u Kraljevini Jugoslaviji kada je mala matura bila kao sada prvi stepen po Bolonji. Igranka u stvari tek počinje a kolo se nije još ni zagrejalo. Prvi nervni slom za sve je prijemni ili ti sada završni ispit (šio mi ga Đura), pa onda rastezanje roditelja i đaka na inkvizitorskim spravama za mučenje - šta upisati?! U naše vreme je bio onaj tada toliko pljuvani Šuvarov sistem za koji tek sada shvatam da je u stvari bio odličan. Te prve dve godine su bile zajedničke za sve srednje škole, jer smo i ovako i onako u skoro svim srednjim školama učili iste stvari kada je opšte obrazovanje bilo u pitanju. S druge strane, u ta dva prva razreda srednje škole su nas vodili po bezbroj firmi na praksu na kojoj naravno nismo naučili ništa jer smo se u svakoj firmi zadržavali po mesec dana, ali smo zato dobro videli kako izgledaju i šta obuhvataju određeni poslovi koje su ljudi u tim firmama radili. Vrlo brzo su mnogi shvatili da ne žele da budu ni zavarivači, ni armirači, ni pogonski električari, ali ni knjigovođe u nekom tadašnjem SOUR, OUR ili RO. I ta iskustva smo skupljali dve godine, a sa 17 smo ipak bili malo odlučniji i zreliji da bi znali šta dalje da upišemo, pod uslovom da smo imali zadovoljavajući uspeh. Uspeh! Samo to je i bilo potrebno. A ne nekakav prijemni ispit koji može da učini da dete zbog treme, panike ili lošeg dana izgubi šansu da ide u školu u koju želi. Ukupan uspeh je sigurno veće merilo znanja nego jedan „ozbiljniji kontrolni“ koji oni nazivaju ispitom, a koji će odrediti nečiju sudbinu već u njegovoj petnaestoj godini života.

            Upravo to je sigurno razlog zbog koga ogroman broj dece bira gimnaziju jer je to neki malo strožiji produžetak osnovne škole i kao takav idealan za „utapanje“ sa ostalima. Malo ko se danas odlučuje za neka konkretna zanimanja, a upravo to smo mi morali da uradimo posle drugog razreda srednje škole. Morali smo da izaberemo školu koja je u najvećem broju slučajeva određivala i studije. Teško da je neko sa srednjom prevodilačkom iz Sremskih Karlovaca upisivao ekonomski ili, još teže, tehnološki fakultet, a još ređi su bili oni koji bi posle srednje građevinske - smer „visokogradnja“ iskazali želju da upišu Istoriju na filizofskom fakultetu. Gimnazija ima svoje prednosti u opštem obrazovanju, ali samo ako se posle toga uspešno upiše i završi fakultet, jer zvanje svršenog učenika četvrtog razreda gimnazije ne predstavlja ništa. Naravno pri upisu na fakultet opet - prijemni.... opet mali pad koncentracije tog dana i eto te ispred zgrade nekog drugog fakulteta za koji možda ni učenik ni roditelji nisu znali ni gde se nalazi. Hteo neko to da prizna ili ne, svega toga te osamdeset i neke nije bilo i sve je funkcionisalo mnogo lakše i uhodanije, bez „elektrošokova“ koji ostavljaju podignutu i nakostrešenu kosu i đacima i roditeljima još godinama nakon toga. Naravno da se i tada kao i sada moralo učiti da bi se znalo. Sve ovo sam napisao pokušavajući da dokažem i sebi i drugima da ipak nije u pitanju ni generacijski jaz, ni nostalgija sada već nekih ljudi srednjih godina za mladošću, nego ipak logičan sled velikog broja činjenica koji treba da ukaže na bitne razlike u načinu vaspitanja, školovanja ali i načina života koji se živeo nekad i koji se živi sada. Ne znam da li sam vama bio dovoljno ubedljiv, ali samom sebi svakako jesam. Pa i to je nešto.