Regrutski

            Jedno julsko predvečerje osamdeset i ... neke, odmah nakon svečane proslave Dana Borca, kada su nas još jednom podsetili na istorijsku odluku KPJ o podizanju svenarodnog ustanka, mada su neki Ustali dosta ranije. Jedna grupa mladića i devojaka opijena više mladošću nego sadržajem nekoliko flaša koje su nosili, kretala se po, tada mi se činilo mnogo većem platou ispred šelezničke stanice nego što je sada, a ništa se, sem mojih godina,  nije izmenilo. Oni odlaze u vojsku. U stvari, odlazio sam samo ja, ali se to nekako doživljavalo kao da idemo svi, iako tada nije bilo ni nagoveštaja da bi žene u vojsci mogle raditi bilo šta osim daktilografije prve ili druge klase i to kod nekog Druga Generala bar u komandi grada ili u samom Generalštabu. Tada. I pevale su se pesme, pomalo dirljive a pomalo.... pa.... recimo neumesne, iako su ih znali svi - celo to opijeno društvo, ali i grupa roditelja koja je za njima išla na distanci od dvadesetak metara. Distancu su stvarale obe strane shvatajući da je, neumitno, sa jednim poglavljem života  završeno, da više nikada neće biti isto kao pre i da će za godinu dana cela ta grupa zaluđene balavurdije postati bar malo drugačija, ozbiljnija, jača, spremnija i žilavija. Bar se tako činilo.... a život.... život će presuditi u toj parnici između nas i naših roditelja koja je započeta na zahtev obe strane odmah nakon našeg rođenja. U toj grupi od dvadeset.... ili možda više, reklo bi se razuzdanih klinaca, sve poznata lica za onog što odlazi. Drugari iz ulice, iz zgrade, iz škole.... Oni sa kojima si zapalio prvu cigaretu, pravdajući se posle ocu da ne pušiš ti nego neki tvoj drugar, oni sa kojima si prestajao mnoge večeri na raznim mestima kradući to dragoceno mladalačko vreme i Bogu i sebi, oni sa kojima si zajedno prepisivao na kontrolnom iz fizike, oni sa kojima si igrao žmure već celu deceniju, oni, ili bolje rečeno one, u koje si bio pomalo zaljubljen.... ne baš do kraja ali.... dovoljno da bi saznao kako to otprilike izgleda ali i kako zna da zaboli.... tu negde.... u donjem delu grudnog koša. 

            Ulaziš u kupe, otvaraš prozor da još jednim pogledom fotografišeš društvo i sačuvaš tu fotografiju u nekoj već formiranoj fascikli u glavi na kojoj piše „detinjstvo“ i za koju znaš da u nju više nećeš stavljati nove fotografije jer se upravo napunila. Mahanje, rukovanje dok voz kreće i sve što već sleduje, čini da ti kroz glavu kao munja prođe da je to „već viđeno“. Ne znaš ni sam gde, ali sigurno jeste. Možda iz stotine filmova u kojima su ti te scene bile uvek izveštačene, patetične i previše slinave ali tada se to za tebe događalo samo u glavama režisera i glumaca koji po ko zna koji put snimaju istu tu scenu. Da.... i film je život. Ili obrnuto? Voz je već odmakao od stanice a ti bacaš još jedan pogled na grad koji te je zarobio, a ti po prvi put u životu moraš da bežiš iz tog zarobljeništva i to ne svojom voljom.... pa ti se i ne beži. Uvek to beše čast, pa i tada meni ali.... o ovom delu mi nisu pričali. Ovaj deo je bio težak kao kamen. Skoro kao onaj vodenični. Prvi odlazak od kuće duži od jednog izleta, letovanja, ekskurzije, putovanja.... Mala torbica u kojoj i nema ništa, jer već od sutra će ti „otadžbina pružati sve što poželiš“, kao da se još više skupila i istanjila. Vreme teče užasno polako ali usputna mesta kao da prolazimo brzinom svetlosti. Vinkovci, Doboj, Zenica, Sarajevo, Mostar.... mada.... i neka mala su mi ostala u notesu.....Ševarlije, Natron, Begov Han, Jelevo i .... Podlugovi. I njih sam video te letnje julske noći dok me tuga vukla ka seti zbog koje sam osećao sopstvene damare koji su ritam usporili na minimum neophodan za održanje života. Nisam baš puno vremena proveo u vagon-restoranu te noći ali su mi Borini stihovi često unosili neku vrstu blage jeze. Posebno.... „drukčije navike, drukčiji ljudi, daleka tutnjava voza....“ I uz tu tutnjavu, popivši tek par pića da me cigarete ne bi spržile kao plamen zelenu mahovinu, dočekao sam zoru skoro bez i jednog treptaja oka a o snu nisam ni pomislio. Ma nema veze, ionako se sledećih.... mnogo noći neću naspavati, pa jedna manje ili više.... 

            Kada mi se već učinilo da ću ceo vojni rok provesti u tom vozu ugledao sam tablu „Čapljina“. E pa.... stigli smo. Gde? Mali gradić.... ili.... pa nema manje gradacije od gradić. Staro regrutsko pravilo da se iskoristi svo vreme do ponoći, kada najkasnije treba da se javiš, nisam iskoristio. Već nakon sat vremena odlučio sam da ne odlažem neodloživo i javio se u kasarnu. Zapamtio sam veliki broj detalja koje bih vam sada, da su oči projektori, mogao i prikazati, ali ne i to kako se kasarna zvala. To se izbrisalo sa trake. Sedimo po nekim bedemima zidanim od hercegovačkog kamena. Da li zbog godina ili mešavine straha, adrenalina i nostalgije koja počinje da te trese iako si tek stigao, skoro nepodnošljiva vrućina se i ne primećuje. Dok tremu razbijamo glupim šalama i na taj usiljeni način se upoznajemo, gledamo u pravcu kapije iza koje je ostala sloboda. Ne možeš da ne pomisliš da možda i ne bi bilo tako teško klisnuti odatle i ostati neprimećen. Još jedan dokaz da si još uvek klinac kome život baš i nije postavljao neke silne prepreke. Sledi šišanje, tuširanje i zaprašivanje nekim belim prahom. Valjda protiv vaški i raznih drugih milećih organizama mikronske veličine. Najviše nas zaprašuju ispod pazuha i po preponama. Jeste, ovo je naša JNA, ali me slika podsetila ne neke dokumentarce o prijemu logoraša u.... ne znam ni sam.... možda Dahau. Vrlo neprimereno poređenje i kada bi neko pročitao te moje misli verovatno bih sebi skratio vojni rok na minimum. Svašta ti stvarno prolazi kroz glavu i uglavnom su to fikcije ravne naučno-fantastičnim filmovima. Oblačimo uniforme i uzimamo šatorska krila u koja nam ubacuju veliku hrpu raznih pantalona, gaća, čarapa, košulja.... sve u istoj - vedroj i veseloj sivomaslinastoj boji. Po izlasku iz magacina postajemo kratkovidi daltonisti kojima je sada sve u toj boji i više ne raspoznajemo ljude s kojima smo do pre sat vremena pričali. Čini mi se da smo postali brojevi iako nas i dalje oslovljavaju po imenima.

            Spavaonice, kreveti, sobe, čizme, posteljina, stalna prozivanja.... da.... ipak je teško odavde pobeći. Skoro kao iz onog logora u Nemačkoj. Možda ipak preterujem?! Raspodela oružja. Dobijam pušku M-48, ponos i dika naše vojne industrije iz ranih pedesetih. Mnogo je teža nego što sam očekivao iako sam iz nje već pucao u.... čini mi se drugom srednje, kada smo išli na to famozno gađanje o kojem su nam pričali najstrašnije bajke. I ovde je slično.... već počinju priče šta nas čeka na bojevom gađanju. Da.... tada u srednjoj školi sam pucao, ali je nisam nosao ceo dan kao da mi je prvorođeno dete. Dvorište se čini beskonačno dugačko, sa ogromnim brojem klupa, cvetnim aranžmanima koji na suvoj hercegovačkoj zemlji izgledaju dosta usrano (kao i mi), iscrtanim linijama za koje još ne znamo čemu služe, gomilom uniformisanih dečaka koji svi nešto rade i koriste svaku priliku odsustva oficira da nam podrugljivo procede: -Umrećete gušteri ! Odbor za doček se nije potrudio da smisli nešto drugačije i novije od onoga s čim su i mog ćaleta dočekivali. A i zašto bi? Šta se, osim kreveta u kojima više nema slame, promenilo od tih kasnih pedesetih u toj komplikovanoj organizaciji koja od dečaka pravi muškarce?! Shvataš da će to izgleda biti dug i bolan proces sa vrlo neizvesnim ishodom. Oko tebe more likova koje je teško opisati ali ti tog prvog dana svi pomalo izgledaju kao da su došli iz najzabitijih delova tadašnje domovine. Čuješ narečja i naglaske koje do tada nikada nisi čuo i doživljavaš razočaranja u sopstvene procene o tome ko bi možda mogao biti na bar sličnoj talasnoj dužini. Čini ti se da nema nikoga. Svi su se povukli u svoj grad i još uvek niko ne izlazi. Muzika sa razglasa vrši atak na uši izborom pesama. Pesma „Kokolo moj“ od grupe za koju sam znao da je iz Dalmacije, ali ne i iz kog grada se čuje već.... ne znam ni sam.... peti ili šesti put. Nisam bio ljubitelj tog zabavnog opusa, ali.... treba polako početi sa pripremama za.... pa nije to najgore što će me snaći i svestan sam toga, zato.... Kao robot, posle nekog.... petog slušanja, počinjem i ja da pevušim te rogobatne stihove. Pevaš, malo u sebi a malo mrmljajući, dok vreme stoji kao voz u stanici. Najzad, kasarna okružena hercegovačkim planinama čija crvenkasta boja jasno daje do znanja da si daleko od vojvođanske ravnice u roku od nekoliko minuta zaranja u mrak gust kao katran. Još neko vreme sedimo na terasi na kojoj još jednom čistimo već očišćene čizme i pokušavamo da uhvatimo neke zakonitosti na velikoj tabli sa iscrtanim podoficirskim i oficirskim činovima koje treba da naučimo. Vodnik, stariji vodnik, mlađi vodnik, potporučnik, potpukovnik, kapetan.... zar stvarno moramo da naučimo sva ova sranja?! Gde ću ja videti general-potpukovnika?! U kantini dok zajedno budemo pijuckali pivo.... ili Kokakolu?! Da.... i generali piju Kokakolu, zar ne?!

            Pričamo gluposti koje, da nismo tu gde jesmo, valjda nikada ne bi ni izustili. Može! Ovde može! Polako skidaš ljušturu nekog urbanog lika za kojeg samo ti misliš da je pravi rasni primerak i počinješ da se utapaš u sivomaslinastu teksturu. Sa juga odjednom, nošen vetrom kroz kanjon Neretve, stiže miris mora. Svi ga osećamo i u mnogima budi verovatno sećanja na neka letovanja od pre.... možda baš od prošle godine. Neki od dečaka oko tebe se, kao najboljim prijateljima, ispovedaju i priznaju da nisu nikada bili na moru. Da li je moguće?! Ljudi, pa ovo je 1983. godina! Nemoguće da neko iz moje generacije nije bio na moru?! Tešiš ga glupom pričom da to i nije nešto posebno lepo. Kad malo bolje razmisliš.... zašto mi stvarno svakog leta idemo na more? Da li su ovi momci zaista propustili nešto što život znači?! Zvuk trube sa rasglasa donosi melodiju koju ću čuti još nekoliko stotina puta. Povečerje. Po prvi put, nakon dugo vremena, treba leći u krevet bez tuširanja. Znoj se odavno osušio na nama i već se laganim pokretima prstiju gore-dole po koži može pretvoriti u čvrsto, mada ipak dosta mekano, agregatno stanje u vidu milimetarski tankih palačinki crne.... ili skoro crne boje. Kupanje je, po famoznim pravilima službe koje ćemo u budućnosti kratko zvati „Pe Es“, jednom nedeljno. Ko li ih je pisao ne zna se, ali se nagađa da mu je estetika bila isključivo vizuelne prirode i samo simetričnih oblika, dok drugim čulima nije pridavao važnost, jer kada se spavaona pogleda sa vrata važno je da izgleda kao da ju je radila matemetička sekcija, a za miris.... pa nećemo se valjda još i mirisati - k’o neke pičkice. Dobio sam krevet u prizemlju i to je valjda jedina sreća u toj.... pa neka zvuči kako zvuči.... nesreći. Iznad sebe gledam u žice i opruge koje sa donje strane drže dušek momka koji spava iznad mene. Albanac.... sećam se još uvek.... Desku Imer. Izuzetno nizak i sitne građe sa tenom jednog Arapina i izuzetno crnom i štrkljavom kosom koju je i pored male dužine jedva uspevao da stavi pod kapu da bi „ličio na pravog vojnika“. Svetlo je ostavljeno da sija još neko vrema, da malo  u  glavi provrtimo sve ono što se desilo u poslednja dva-tri dana. Dežurni ga je posle desetak minuta ugasio i ne preterano odsečnim glasom, ali veoma jasno rekao - „Spavanje“. Po običaju, okrenuo bih se prema zidu, ali ovde je zid iza moje glave. Nema veze. Spavanje!

Dugo već nisam video kolonu klinaca opijenih mladošću i okuraženih s malo pića kako zagrljeni pevajući idu ka železničkoj stanici odlazeći, svi po malo, u.... vojsku ili.... negde gde će malo odrasti i postati ljudi. A  pomalo mi nedostaje ta slika.        

Postoji li mogućnost izbora?

            Mogućnost izbora u životu čoveka je nešto što ga po definiciji čini čovekom. Tako smo učili, još nekada davno, na časovima marksizma ili socijologije, i čak upravo to ustanovili kao jednu od premisa čovekovog bivstvovanja. Učili smo to rutinski, onako kako nam je gradivo izlagano, uz neka objašnjenja od strane profesora na koje nismo obraćali pažnju jer to je najčešće bio deo koji je otaljavan uz što veću brzinu prolaska kroz njega. Nismo se, ili smo to činili veoma retko, zapitali šta je to o čemu ti ljudi pričaju i da li i oni sami veruju u to kao jedino moguće  objašnjenje. Bilo je to tada udaljeno od nas stotinama svetlosnih godina, i zaista smo u to vreme više razmišljali o okolnim galaksijama nego o nečemu, za nas tada potpuno apstraktnom, u čemu nema ničeg zabavnog, ničeg privlačnog niti za nas interesantnog. Ili smo samo govorili da je tako?! Govorili da bi izbegli razotkrivanje sopstvenih misli koje su same sebe bombardovale kao čestice atoma, a koje u najvećem broju slučajeva nismo znali ni da objanimo ni da opišemo. Samo ponekad bi stidljivo nekoga od nas samih upitali da li i on ima ideje o tome kako je čovek postao, kako razmišlja, da li kod čoveka postoji samo taj hemijsko-fizički proces ili je u pitanju nešto više i komplikovanije od toga. Ne retko, bili smo bliski i misticizmu i svemu onome što je on, kao tada vrlo privlačna mračna strana nudio iako je uvek bio zabranjena teorija i od strane dijalektičkog materijalizma na kojem se zasnivalo sve što nam je kroz nauku i misao prezentovano ali i od strane crkve kojoj tada nismo pridavali značaj, ili smo i to krili jer je i to važilo za nešto krajnje dekadentno ili čak primitivno. U tekstovima nekih pesama smo tražili neke stihove koji su vukli ka toj nekoj mističnoj ili tajanstvenoj strani čovekovog života, i često ih i pronalazili i tamo gda ih nikada nije ni bilo. Verovatno zato što je neko ko je imao odvažnosti da te pesme u svojoj glavi „postavi na noge“ i ko je sve to i pokrenuo kao epidemiju koja se širila velikom progresijom bio za nas ipak neka „veličina“. A tada je bilo malo onih još odvažnijih koji bi svemu postavili i antitezu i sve to otvoreno nazvali nečijom bujnom maštom. Verovatno zato što smo i svi mi imali neke svoje misli, ali ih niko nije tako lako otkrivao nego se radije i sam prepuštao struji. Lakše je.

            Mada, daleko od toga da nismo bili misleća bića već samo zombiji koji su se kretali za maticom. Bio je izazov izaći sa nečim drugačijim, novim i originalnim i u matici napraviti virove koji su je bušili skroz do dna i skoro svi smo to u nekom dobu mladosti uradili. Onaj ko to nije probao smatran je bezličnim, krhkim, skoro providnim i već tada predodređenim za nekoga ko će biti nošen samo tuđim idejama ceo život. Ali upravo je život, kao pravi dokaz svih teorema, postulata i zakonitosti često demantovao to uvreženo mišljenje jedne generacije klinaca koja je u tom uzrastu često mislila da istorija počinje s njom, ali na žalost, da se s njom i završava. Ili je sve to tipično upravo za sve generacije, pa je samim tim dokaz da se u čovečanstvu suštinski ništa ne menja i da se svi već vekovima pitamo iste stvari ali niko ne sme da ih otvoreno rasprostre po stolu? Možemo li da biramo? Da li zaista mora da postoji mogućnost izbora ili to samo naš ego, napujdan kao razjareni vučjak, veruje u to? Da li smo nešto zaista odabrali mi ili smo vođeni da se odlučimo za to. Da li smo svoje prve igračke u ranom detinjstvu birali ili smo samo nastavili da biramo slične onima koje smo dobili po rođenju dok još nismo imali nikakvu svest? A kako uopšte možemo znati da ni svest nismo imali i da zajedno s nama nije stigla odande odakle smo i mi došli? Ako uopšte znamo odakle smo došli? Očito je da ako malo bolje razmislimo shvatamo da ništa o sebi ne znamo, sem da možda nabrojimo svoje pretke. Ali ni njih nismo birali. Oni su nam dati takvi kakvi jesu i, sem priče i predanja, mi ni o njima skoro ništa ne znamo. Ako nismo birali pretke, onda svakako nismo izabrali ni gde ćemo se roditi. Ni u kojoj zemlji, ni u kom narodu, ni na kom kontinentu. Nismo izabrali ni svoju narav, ni visinu, ni oblik nosa ili brade. Pa da li onda i u životu možemo bilo šta da izaberemo ili odlučimo a da to nije još davno predodređeno. Jer ako su određene ove najvažnije stvari, šta je onda ostalo da se bira? Boja košulje? Oblik pantalona? Cipele? Šta u tome vredi izbor ako nemaš ukusa, a to ti je dato, zar ne? Možeš malo da naučiš o slaganju boja pri oblačenju, ali za pravi, zaista dobar stajling ti je potrebam ukus. Doduše, neki od nas sami misle da imaju taj, od Boga dat dar, pa izgledaju kao.... šta ja znam.... predsednici fudbalskih klubova u ovom našem gradu u koji su stigli.... recimo.... na studije. 

             I šta još mislimo da smo sami izabrali? Školu? Fakultet? Zanimanje? Pa kako bi to izabrali da nam nije data ta magnetna privlačnost prema nečemu što želimo. A inteligencija? Ona urođena, prirodna, nenadograđena? Ako smo nju dobili rođenjem.... ili začećem.... kako bi život usmeravali bez nje? Ili talenat? Onaj pravi, koji se ne stiče.... talenat za muziku, slikanje, stihove, glumu, pisanje.... Ko je ikada u istoriji čvrsto odlučio da bude umetnik, a da je pri tome bio antitalenat, i postigao nekakav uspeh? Ili možda spomenuti činjenicu da su zemljom hodali milioni ljudi koji jesu imali talenat za mnoge stvari ali ga nikada nisu upotrebili? Pa ako mogućnost izbora postoji, zašto nisu izabrali ono za čega su talentovani? Zato što su morali poslušati roditelje, učitelje ili porodičnu tradiciju?! Ili zato što ih je i sam život odveo na drugu stranu? Ako jeste, gde je tu izbor i šta je tu izabrano? Zato i verujem da je zaista malom broju ljudi, velikih mislilaca, naučnika, umetnika.... data mogućnost izbora, a ako ih je tako malo, zar nije onda i njima predodređeno da budu deo te izabrane grupe jer ih je nešto, kao svetlost na kraju tunela, vodilo upravo tome. Aristotela, Sokrata, Mikelanđela, Da Vinčija, Njutna, Dostojevskog, Teslu.... šta mi zapravo znamo o njima? Gde su rođeni, ko su im bili roditelji, koju su školu završili.... i šta još? Da li znamo o čemu su razmišljali i šta ih je i ka čemu vodilo? Šta mi, koji se toliko ponosimo Teslom, uopšte znamo o njemu sem tih suvih podataka koji su postali već potpuno opori i praktično nepitki, ili.... s druge strane nagađajući, previše željeni i misteriozni. Da li je taj veliki um birao sve u životu ili je, naprotiv, bio vođen ka ostvarenju večitog čovekovog sna, pri čemu su mu se otvarala sva vrata a da nije morao ni da ih dotakne. Zar iko zaista veruje da je on to postigao samo vrednim i marljivim radom, učenjem, čitanjem i slušanjem na predavanjima, pa onda sve to pridodao na svoju inteligenciju i.... eto ti najgenijalnijeg uma savremenog doba?! Biće da tu ima mnogo više od tog jednostavnog materijalističkog poimanja čoveka, života, uma i misli. 

            Ako je bar deo svega ovoga tačan, onda iz toga proizilazi zaključak da čovek malo toga u životu može da bira, a ja bih se čak usudio da kažem - ništa. Zašto onda imamo večitu potrebu da svugde i stalno govorimo kako smo mi sve u životu birali i izabrali, negde možda pogrešili pa onda do kraja života zbog toga patili, ili nasuprot tome, kako je sve što nam se u životu desilo dobro izabrano i kada bi opet mogli da biramo, bez dileme izabrali isto? Verovatno zato što nam je taj potpuno nefilozofski i svakako sebičan način razmišljanja nametnut u školi, kod kuće, na TV.... Svugde ti stavljaju taj teški samar kako si sve u životu sam izabrao. Sve! Školu, posao, ženu.... pa čak i Predsednika Vlade! Mnogi ljudi su ubeđeni da oni biraju vlastodršce koji upravljaju njima samima, pa iz toga sledi da i oni upravljaju samim sobom, što je, ubeđen sam, toliko daleko od realnog života i sleda događaja u nažim životima da je o tome, za bilo kog bar malo mislećeg čoveka, besmisleno i nezrelo čak i govoriti. Sve ovo naravno ne sme biti razlog da se u životu u potpunosti prepustimo i predamo neradu, samouživanju, očajanju, lenjstvovanju, zavidnosti, tugi, letargiji, sebičnosti, bezbrižnosti.... Naprotiv! Protiv svega ovoga se treba do kraja života boriti i upućivati i druge kako da se protiv toga bore. Samo.... ne treba čvrsto sebe ubediti da si ti taj koji menja svet jer si samo ti tako odlučio. Ko zna.... Možda već sutra, negde, bude odlučeno da prestaneš da postojiš.