8.mart u našoj skromnoj porodici

            Jedva ga dočekah. Svake godine, još od malih nogu, treperim pred ovaj možda najznačajniji praznik u istoriji Srba, Hrvata, Mađara i posebno Roma. Mislim... kod Cigana je najizraženiji. Oni se za 8. mart u potpunosti posvete svojim ženama, majkama, tetkama i strinama... mislim seksualno posvete. Jebu šta stignu. Pa kud ćeš lepšeg poklona za taj internacionalno-međunarodno-oslobodilački praznik lepšeg dela čovečanstva. Mada... od kada su se pojavili ovi trans-muškarci-žene čovek ne zna šta bi rekao da je lepše. Ne znaš ko je u pitanju dok ne opipaš. Iskreno, moram da priznam da je nivo proslave 8.marta u stalnom padu. I to me veoma brine. Eto... baš sam prošao pored nekoliko pijaca juče i vidim toliko neprodatog cveća... strašno. Sad... ne znam jel' su ovi što prodaju mnogo nabrali ili se to ipak manje kupuje nego pre? Ako se manje kupuje nego pre onda je to krajnje alarmantno. Iskvario se svet totalno. Ni taj jedan jedini dan u godini ne može da posveti svojoj ženi, majci, tetki. Baš tužno. A kako se to nekada slavilo dok smo mi bili mladi. Ni sada ne mogu da shvatim odakle mi pare za svo cveće i iscrtane tanjire koji su se tradicionalno kačili na zidove kao večita uspomena na taj dan. Svake godine. Moja keva je skupila bar dva cela servisa za 12 osoba tokom tih starih dobrih vremena koja su netragom nestala. Doduše i njeni tanjiri su nestali. Valjda u toku bračnih okršaja koji su nastajali već sledećeg dana. Da se izravnaju računi. Ali ostalo je još par komada da me podsećaju na mladost i unutrašnju histeriju koju sam doživljavao dan pre, odnosno 7.marta. Šta kome kupiti? Kako zapakovati? Kada i kako odneti? Šta obući za tu priliku? Braon pantalone na peglu sa košuljom i džemperom koji mi je mama isštrikala. Onako starinski. A ne k'o sad ove ženine štrikerke. Sve skidaju sa interneta. E, pa lako je tako. Samo malo naučiš engleski i... eto ti međunarodno priznate štrikerke.

            Od kada smo u braku... ako smo uopšte u braku... ja redovno ženi za 8.mart kupujem poklon. Nije uvek po njenom ukusu, ali ko će njoj ugoditi. Dva ili čak tri puta sam joj kupio kola. Ona je posle govorila da joj se ne sviđaju i da su joj velika pa sam morao ja da ih vozim ali... bar sam probao. Još pre više od 10 godina sam joj kupio belog Pasata karavan sa svom opremom. Nije bila ni malo fascinirana pa sam morao ja da ga vozim tri godine. Onda sam joj kupio novijeg Pasata karavan, dijamantno-zelene boje... i opet joj se nije svideo i opet sam ja trpeo jer sam morao ja da ga vozim. Ona je vozila Juga. Navodno... lakše joj je sa Jugom. Doduše, moram da priznam da joj je lepo stajao. Išao joj je uz neke drečavo-žute cipele. Vrlo smela kombinacija moram priznati, ali ona je uvek volela luksuz i ekstravaganciju. A i tog Juga sam joj kupio u martu... samo nije bio osmi... i bilo je to1992. godine. Ali tačan datum je nevažan. Mart je mart. Osmi ili devetnaesti... kao da je to važno. Ako smo mogli rođendane da promašimo za po dva meseca što ne bi mogli i 8.mart za desetak-petnaest dana. Sve u svemu, retko su joj se svideli osmomartovski pokloni pa sam ih uvek koristio ja. Mada ne uvek. Sećam se kada sam joj kupio sve četiri nove letnje gume za isti taj Jugo. Ja sam bio oduševljen idejom, a ona... ni malo. A njoj sam kupio... nisam sebi. I ona ih je nosila... ili vozila... svejedno, nisam ja. Jebiga... kupim ono što znam... a i korisno je. Cveće uvene za pet dana a gume se voze i po deset godina. Mada, iskreno, znam da nikada nije volela crnu boju, ali... još nisam našao gume za kola jarko-žute boje.

            Tako je i ove godine. Danima razmišljam šta da joj poklonim. Da je Dragan Stojnić živ pa da odemo na koncert, a ovako... Neispavan sam od probdelih noći razbijajući glavu tim problemom. A znam da željno isčekuje osmomartovski poklon. Pa i ja ga isčekujem. Samo još ne znam šta je to što toliko isčekujem. Možda je to zato što ona već ima sve? Na šta god da pomislim ona već ima. Kuhinja joj je puna k'o oko. Nema više mesta ni za jedan jedini tanjir. Iscrtan ili neiscrtan... svejedno. Čaše, isto tako. Posebno one od Koka Kole... Toga sam joj nakupovao... ni sam ne znam tačno koliko. Bar 24. Minimum. I to joj se nije posebno svidelo pa samo sin i ja pijemo Koka Kolu iz njih. Ona neće. Kaže da joj Koka Kola stvar kiselinu? Svašta. Naravno da stvara. Pa ona je i izmišljena zbog toga. Nije lek, jebote. I ceo dan juče, osmog marta, razmišljam li razmišljam i ničega nisam mogao da se setim. Ali danas jesam. A jedan dan zakašnjenja i nije nešto, zar ne? Osmi - deveti... mo'š misliti. Kupiću joj svinjski vrat u Limanskom dragstoru, malo deblje isečen, da ga peče u rerni sa krompirom u čakširama. I lep i koristan poklon. I svi ćemo mu se radovati. Cela porodica. Ako joj se i to ne svidi, onda... nemam rešenje. Prestaću da joj kupujem poklone za Dan žena. Jeste značajan datum ali nemam više živaca. Svake godine u martu su mi sve tanji i tanji. Živci, mislim.

Pedofilija, kurvanje ili...

            Pre desetak godina bio sam na venčanju jednog drugara. Veliki svatovi, skoro 500 duša. On 33 a ona 17. Godina... da godina. Njeni roditelji su potpisivali pristanak kod matičara kao da su treći i četvrti kum. I mnogi će reći; šta tebe boli uvo što je čovek našao toliko mlađu, ili... ko je tebi kriv što nisi našao takvu. Pa dobro. Neka bude. Ni ne marim puno. I sve je bilo u redu dok nije došlo čestitanje. Tada mi je, dok sam naslanjao svoj obraz na njen kroz glavu kao grom prostrujalo; Bože... pa ona je još dete. Ali stvarno... dete. Danas je ta razlika manje vidljiva. Rodila je troje dece, radi, trči, uvek je u frci. Ali ja... ja sam je zapamtio kao dete. I valjda će mi tako i ostati ucrtana u glavi. Kasnije sam slušao razne priče o njima, neke možda stvarne a neke sigurno ne, ali nikada od onda nisam smogao snage da ga pitam; Kako si mogao? Dobro... ako nisam ja, drugi jesu. Ali nikada normalno, ljudski, obično... uz kafu i piće, nego uvek u grupi, dovikivanjem iz rulje, sitnim podjebavanjima koja verovatno bole kao da te po leđima šaraju tupim žiletom ili jednostavno podsmešljivim izrazom lica koji sve govori. Neke stvari se dese da bi bile prećutane. Ceo život. Nije mu lako. A tek mu je 43 a njoj 27. Ostala je vitka, lepa i vedra, ali... više nije dete. Ne vraća se sat koji krcka minute, mesece i godine. Najlepše godine su počinjale sa 17. Ili mi se bar tako čini? Možda je to bilo u naše vreme a sada... možda ovi novi klinci gledaju svet iz neke donje tačke. Iz žablje perspektive. Možda tako vole, ili su primorani na to. Ko će sve to razumeti. Doduše... i ne pokušavam baš puno. Nije moj „mejn strim“, što bi se reklo savrenim rečnikom. Ali ipak... nisam mogao da shvatim.

            U međuvremenu došla su neka druga, čini mi se, nikada gora vremena. Moral, čast, dostojanstvo i svoje „Ja“ kao da više nema niko. Sve može i na sve smo spremni. Pa, dobro... ako se mora... kada počneš da toneš i u pitanju su tvoja porodica i ti... još nekako mogu da shvatim. Sila zakon menja. Čovek će u toj situaciji sve uraditi. Ali kada vidim da je postala uobičajena stvar za jednog matorca, kao što sam to i ja sam, koji je sebi nabio 50 godina u dupe, da ima „sa strane“ neku „ribicu“ koju redovno ili povremeno „kreše“ a da ribica ima 18, 19 ili 20 godina, onda se pitam gde je donja granica našeg moralnog posrnuća. Na žalost, to je sem što je uobičajeno, čak i vrlo moderno. „In“... što bi rekli klinci. Cena ti raste proporcionalno broju „ribica“ koje si imao, a obrnuto proporcionalno njihovim brojem godina. Ulazi se u veze sa maloletnicama... „Pa šta, ako ona hoće... šta me boli uvo?“, ili se ide čak do pedofilije. Ono što ja ne shvatam jeste šta je pedofilija i koje su granice koje je neko odredio kao dela za pedofiliju, odnos sa maloletnicama ili normalnu vanbračnu vezu. Da se razumemo... švaleraja i kurvanja je bilo i biće, i nisam nikakav moralista kada je to u pitanju. Onaj ko ima vanbračnu vezu sa drugom ženom koja ima... 31 a on 52,... i pored razlike u godinama mi je sasvim normalna. Ljubav se rađa i može da postoji i sa 60 godina. Ali imati „devojčicu“, kako je oni nazivaju, od 19 godina a u isto vreme imati ćerku koja završava studije... da li je to zaista normalno? I da li je i to pedofilija? Da li mozak tih ljudi funkcioniše normalno. Naravno i njen... ali... ona je još dete. Punoletna? Kada napuniš 18 godina ti si samo prespavao još jednu noć i ujutro se probudio kao punoletan. Ali ti si i dalje onaj stari... mlad i zelen k'o pačije govno.

            Zato se i postavlja pitanje gde je stvarno granica između pedofilije, odnosa sa maloletnicima i neke... recimo normalne vanbračne veze? Da li samo u tom datumu kada neko postaje punoletan? Ima li još igde išta za šta bi mogli da se vežemo ma kako da se to zove. Vo se vezuje za rogove a čovek? Bili smo svedoci poslednjih dana kako su neki roditelji, a i deca, imali strašno loše iskustvo sa pedofilima i Fejsbukom. I čovek se zapita da li stvarno postoje tako izvrnuti umovi koje privlači dete od 13 ili 15 godina. A tek kada je u pitanju sopstveno... njegovo dete? Doduše, slušao sam i o onima koje uzbuđuju deca od 8 godina! Šta raditi sa njima. Lobotomiju? Ali kog dela mozga? Duševna bolnica? Bojim se da tih bolesnika već ima toliko da bi tamo ili spavali po desetoro u istom krevetu ili bi sledeća najvažnija investicije buduće vlade bila izgradnja bar dvadesetak velikih ludnica... što od njih sigurno ne bi dočekali ni za sledećih 50 godina. Ali ne vidim drugo rešenje. Šta raditi sa čovekom koji preko Fejsbuka ili Skajpa priča sa devojčicom od 13 godina i pri tome joj govori stvari od kojih ti se povraća? Streljati ga? Pa... ja ne bih imao ništa protiv da nije onog, ipak otrežnjujućeg pitanja; šta ako streljamo pogrešnog čoveka? Ko to može da ispravi? Ako se pitate šta bih ja uradio da shvatim da je neko tako „opštio“ sa mojim detetom, odmah da vam kažem da ne znam. Važim za dosta plahovitog i prekog čoveka iako ja ne mislim da sam takav ali, kao što sam već jednom rekao, nismo mi ono što mi mislimo o sebi, mi smo ono što drugi misle o nama, pa onda... neka bude da je tako kako drugi kažu. Da li bih bio priseban, otkrio mu IP adresu i sve prijavio policiji ili bih otišao kod njega i rascopao mu glavu drškom pištolja ili mu pucao u oba kolena ali ga ostavio u životu... da se muči... ne znam. Ali zaista ne znam. Ne preostaje mi ništa drugo nego da se molim Bogu da do tako nečega nikada ne dođe. I to i radim. Samo to preostaje.