Stavljaju bombe pod...

            Kada sam skoro pisao o građevinarima koji su se zaglavili pa ne mogu da se izvuku iz blata, spomenuo sam da su nekima od njih stavljali bombe pod kola. Bio sam dosta neprecizan. Nisu im stavljali bombe nego eksploziv. Razlika je velika. Bomba eksplodira odmah, a eksplozivom se može upravljati, odnosno odrediti kada će eksplodirati ili ga aktivirati daljinski... čak i običnim mobilnim telefonom. Veoma zajebana stvar. Praktično... nema odbrane od tako nečega. A onda, nisam mogao a da se ne zapitam nekoliko stvari; kao prvo, ko to radi, odnosno, ko konkretno dođe do kola i stavi eksploziv ispod prednjeg levog dela kola... ako hoće eksploziju da usmeri na vozača... a ne znam na koga bi drugo. Kao drugo, odakle mu eksploziv? Sa eksplozivom radi isključivo vojska. Postoje neke varijante kućne radinosti, ali u svim ovim slučajevima koji su se kod nas dogodili u pitanju je bio vojni eksploziv što je i potvrđeno od strane „istražnih organa“?! Dakle, ko ga i kako nabavi? Koliko košta 100 ili 200 grama solidnog plastičnog eksploziva? A možda ide i na kilo... da se lakše računa? Ko i gde nabavi upaljač za taj eksploziv kao i neophodne prateće rekvizite? Kao treće, ko iz vojske uzima taj eksploziv, protura ga izvan kasarni... bolje rečeno skladišta eksploziva, da li ga neko kontroliše, da li iko zna koliko eksploziva ima u magacinu i, da li bilo ko uopšte kontroliše bilo šta u sadašnjoj Vojsci Srbije... jadna li je? Da li to znači da je od skoro preuzela i funkciju samoposluge... ili, možda... neke specijalizovane prodavnice... recimo, kao „Vatromet Šime“... poznat po opremi za uveličavanje veselja i proslave uz prštanje raketa i tutnjavu ekstra-petardi. Ako je tako, da li onda možemo očekivati da na nekoj velikoj proslavi... recimo, dočeku Nove godine na nekom trgu... grune nešto mnogo jače i od najjače ikada napravljene petarde? Verovatno da. Zato je najbolje Novu godinu dočekati kod kuće... skromno i u krugu porodice... kako bi otrcano rekli reporteri posle dočeka.

            Ali, ako zanemarimo široke mogućnosti Vojske Srbije i njenih „spoljnih saradnika“ i „podizvođača“, mogli bi opet da se vratimo građevinarima. Kako li je živeti sa tim teretom na plećima? Dužan si, znaš da si dužan... verovatno bi i platio, ali nemaš od čega... i slušaš kako svakih par nedelja... ili meseci... nekom od tvojih „kolega“ eksplodira auto. Svaki put kada treba da sedneš u kola obilaziš oko njih, saginješ se tražeći neki znak... malo skinute prljavštine sa nekog mesta ili sitnu ogrebotinu na unutrašnjem blatobranu... dovoljno da samom sebi uključiš alarm i odeš što dalje od kola. Jebote, kao u Belfastu sedamdeset i neke. Samo... ovde se ne gine za ideale, nego za šaku eura... ma koliko ta šaka bila velika ili mala. I onda, ne možeš a da se ne zapitaš... da li je sve to vredno takvog života. Nihilisti za tebe postaju čisti hedonisti jer čak i oni vide više smisla u životu od tebe. I onda... onaj poslednji korak koji je takođe veoma čest u građevinskom esnafu... samoubistvo. Jedno vreme je kao pojava bilo raširenije od „usmerenih eksplozija“. Ali ništa manje strašno. Jer, postavlja se osnovno pitanje...zašto? Zar niko u ovoj državi ne može baš ništa da uradi da to spreči? Da i pored bedare u kojoj su svi nađe način da završi ionako već poluzavršene zgrade. Pa ne treba da instališu protiv-avionski sistem S-400... treba samo da završe započetu zgradu i skinu muku sa vrata gomili ljudi a nama ulepšaju pogled na gradske kvartove... Bez betonskih kostura koji im daju poluavetinjski izgled. 

            Ko je sve u toj gomili nesrećnika? Pa... sve je to vezano kao svinjska creva... U igri su i preduzimači i stovarišta i građare i zidari i moleri pa čak i obični šljakeri. Svi ponešto duguju. Kome? E, ti kojima duguju su u istoj toj grupi samo s druge strane klackalice ali to u većini slučajeva ne shvataju. Ne shvataju da su i oni isti kao i ovi s druge strane i da eksploziv ispod kola sigurno neće rešiti ništa. Kada je rešavao? I šta je sledeći korak? Da preuzmu ulogu sudija, tužilaca i branilaca i sami donose presude. Egzekuciju? Zašto da ne... pa ljudi im duguju pare. Zar to nije dovoljan razlog da ubijete čoveka? A ako se u blizini nađe njegova žena ili dete... pa, sad... „ljudske žrtve su neminovne“... rekli bi sve mnogobrojniji zagovornici one stare narodne... „oko za oko, zub za zub“. Ali... zaboravljaju da njima ipak niko nije izvadio oko i da batina uvek ima dva kraja. Ako se pitate zašto sam sve ovo napisao... razlog je vrlo prozaičan. Neko od propalih investitora kome je neko razneo prednji kraj kola je mislio da je parking preko puta moje kuće baš lepo mesto da tu ostavi svoj razbucani auto. Valjda ga tu, po njegovom mišljenju, niko neće ni tražiti ni dirati. I... tako ja svako jutro započinjem prelepim pogledom na kao kantu razvaljen auto za koji ne znam ni čiji je ni odakle je i svaki put mi kroz glavu prođe skoro cela ova priča. Ali dobro... navikne se čovek na sve. Ima i gorih stvari od toga. Recimo... biti na mestu tog propalog investitora. To je sigurno mnogo teže.

Građevinske dizalice u zastoju

           Nekada su ovim gradom dominirale dizalice. Ili, stručnije rečeno, kranovi. Građevinski kranovi. Nije to bilo davno. Prošlo je od tada vremena koliko je potrebno dobrom studentu da završi fakultet. Bez obnavljanja godina. Možda čak i manje. Čuveni pogled sa Petrovaradinske tvrđave koji puca preko našeg voljenog grada prosutog po bačkoj ravnici kao bundevara po tepsiji ometali su samo kranovi koji su sakrivali neke poznatije građevine u Novom Sadu. Imali su još jednu negativnu osobinu. Stalno su se okretali, dizali neke gomile cigala ili betona i pomerali se levo-desno ne dozvoljavajući nekome da fokusira pogled na neku tačku. Taman se usredsrediš na nešto... kad odnekuda iskoči neki kran dižući neke građevinske andrmolje koje su se blago njihale na sajlama kao klatno na zidnom satu. Period ultra-građevinske ere sa stanovišta istorije ili kosmosa verovatno je trajao svega mili sekundu... Ali za nas... bilo je to dugih deset godina užubanog razvoja. Možda i više. Grad se širio nenormalnim tempom. Skoro k'o Dubai. Ili se to samo činilo. Dobro, možda se manje širio nego što se, recimo... zgušnjavao i rastao u visinu. Čitavi kvartovi koji su se sastojali samo od kuća su postali nebrojeni blokovi zgrada. „Gde god nađeš solidan plac ti zgradu posadi“... je bila parola koja je važila više od deset godina. Skoro da je nestala Grbavica, Stara Detelinara, Podbara i još neki delovi grada. U stvari, nisu nestali... samo su narasli u visinu od pet ili šest nivoa. Bilo je tu dosta loših stvari i cene koju smo morali da platimo... neplanske gradnje, preskupih stanova, neizgrađene infrastrukture, arhitektonskih i estetskih promašaja... bilo je... nije da nije. Ali, ko radi, taj i greši. A to znači ono osnovno... radilo se.

            Radilo se na sve načine. Radio je, na žalost, i Kurta i Murta i njihovi kumovi i pašenozi i obični poznanici. Radio je kako je ko stigao. Većinom korektno... Ali bila je i gomila fušeranata, mrsomuda i prevaranata. Valjda je svaki četvrti čovek koji je upisan u birački spisak grada i prigradskih naselja na odgovor „čime se sada baviš?“, odgovarao... „zidam zgradu... tu... blizu sajma“... recimo. A na to treba dodati i gomilu „padobranaca“ iz cele Srbije, a i šire, koji su kao svoj građevinski i životni Eldorado markirali baš Novi Sad. Ništa čudno. Uvek je bio privlačan ljudima sa svih strana... kao magnet. To mu i daje poseban šmek i lepotu i povlači tu magičnu crtu između grada i palanke. Mada... ja baš i nisam siguran gde je tačno ta crta, ali... neka bude tako. I sve je išlo kao po loju, čak i pored nekoliko prevaranata koji su dobro zagorčali život nekim ljudima. Čim bi se prva zgrada ugovorila, tras – gazda sebi Mercedes... obično ML... to je bio simbol „jakih investitora“, a ženi Tojotu... obično Rav4... uz boju tašne... pretežno metelik sivu. To za početak... posle je toga bilo ohoho! Stanovi od 200 kvadrata, kuće na moru, jahtice od dvadesetak metara, letovanja i zimovanja na najegzotičnijim mestima planete... Bilo je. Bilo, sve dok nije, kao mačem presečeno, sve iznenada stalo. I to u roku od mesec ili dva. Svi oni silni kranovi su stali, sajle prestale da šušte, prestali su tupi zvuci pobijanja šipova, režanje građevinskih mašina i graja radnika koja je stizala iz svih pravaca kao da su ptice a ne ljudi. Počela je ona neprijatna, da Bog oprosti, pogrebna tišina.

            A onda je počeo sunovrat. Neplaćena dugovanja na sve strane, lizing koji se nije mogao isplatiti ni za narednih 100 godina, banke koje su kao barakude bukvalno kidale sve ispred sebe, povratak zelenaša u visokom maniru, uterivači dugova koji pokušavaju da izvuku ono što se ne može izvući i prodaja svih onih luksuznih stvari na koje se neko tako brzo navikao. Sve u svemu, previše gorčine i nervnih slomova po glavi stanovnika u nenormalno kratkom vremenu da bi ih naš čovek tek tako podneo. Neki su odlučili, sagledavajući beznađe iz svog ugla, da sebi prekrate muke... štrikom oko vrata. Hrabrost ili kukavičluk? Ne znam... i ja sam se uvek to pitao kada su samoubistva u pitanju. A niko se još nije vratio da nam kaže šta je od to dvoje bliže istini. Mislim na one koji su to stvarno hteli i uradili, a ne na one koji su kao mala deca na taj način pokušali da se operu pa su izabrali tanak štrik koji lako pukne ili plitko izrezali vene... Ne mo'š jače... boli, jebiga. Pa su onda rekli da su eto pokušali i da se ubiju, ali ne vredi... ni to im ne ide. U isto vreme, Novim Sadom zvrlje betonski kosturi započetih zgrada ili prazni ograđeni placevi sa tablom na kojoj su kiša i mraz izbrisali ime investitora, izvođača i 3D crtež buduće velelepne i naravno uvek jedinstvene zgrade u koju se bezbroj ljudi nikada neće useliti. Džaba tužbe, džaba advokati i sudije. Džaba pretnje pa čak i bombe ispod kola. Majstori „najsigurnijih investicija“ su pare potrošili. Nemaju više ni za bakaluk, a kamoli za vraćanje uzetog. Svi su prdnuli u čabar. A i mi sa njima.