Stižu i... šezdesete... il' ipak pedesete

            Kada napunite 50 godina koje godine stižu? Šezdesete ili pedesete? Mereno decenijama ulazi se u šestu deceniju života, ali nikada nisam bio siguran da li se to odnosi i na taj prefiks... šezdesete. Valjda je ipak u pitanu ona bolja varijanta za mene... da sad počinju pedesete. Jer... šezdesete?! Što je mnogo mnogo je. Gde sam ja od 60? Još čitavih 10 godina. Znam da će proći kao i ove od 40 do sada, odnosno k'o pancirni metak kroz čamovu dasku, ali... ipak treba da prođu. A kao da je juče... dobro, ne baš juče, ali... pre dvadesetak godina bilo kada sam se kao klinac od deset ili dvanaest godina igrao upravo ovde gde je sada naša kuća. Kada malo jače zažmurim mogu sve da vidim. Sve one brežuljke koji su za nas bili kao lanac planina, iako su nastali čovekovom nezaustavljivom silom... kamionima koji su istresali viškove zemlje ko zna odakle... možda sa Limana. Sav taj niz planinskih venaca bio je obrastao nekom vrstom stabljikastog korova kakav nisam video desetinama godina a još uvek mogu da osetim njegov miris. Letos sam kod Štranda video jednu drugu vrstu koja je bila isprepletana zajedno sa ovom prvom i činila čudovišnu džunglu koju smo mi, u želji, u mašti, u igri želeli nekako da ukrotimo. Pravili smo kolibe. Svake godine. Bila su to naša tajna skrovišta koja su nas vodila u jedan savim drugačiji dečački svet. Mnogo manje ozbiljan od škole, domaćeg i recitatorske sekcije. Svet slobode... neograničene, ničim oivičene i nepregledne. Eto zašto su uvek aktuelni filmovi o Indijana Džonsu ili Hari Poteru... zato što ljudi koji su ih snimili nikada u stvari nisu zaista i odrasli nego je u njima ostalo bar još dve ili tri litre dečačke krvi koja se stalno vrti u krug i svaki put kada stigne do mozga napravi zbrku u glavi. I onda podetinjimo. I bude nam lepo. Baš lepo.

            Matura. Ispit zrelosti. Ja sam imao utisak da je to bio više ispit čiste zajebancije, ali... ako se tako zove... neka im bude. Svakako je jedan od najlepših komadića ove slagalice koja je počela da se sklapa u novembru 1964. Matursko veče, jedno od gorih pijanstava. Čini mi se kao da sam već tada odlučio da u životu neću piti. Ni kapi. Mešavina piva, Badelovog konjaka i vina me iskidala kao tenkovske gusenice. Pet dana sam bio ni na nebu ni na zemlji... lebdeo... ni sam ne znam gde. I nikada u životu nisam bio bliže WC šolji nego tih dana... bar kada je glava u pitanju. Pio sam još malo u vojsci... ma to je deo tog folklora... jednostavno ne može bez toga... utopiš se u svom tom zelenilu i pustiš da te struja nosi. Oproštajno za vojsku... Imam dosta slika u albumima ali mi i ne trebaju... pamtim sve... svaki detalj. Uvek me zanimalo zašto čovek neke slike iz života, male fragmente, zapamti do savršenstva a u isto vreme izbriše čitave godine. Mnogi govore da čovek obično izbriše ružne stvari a ukleše lepe. Pa... ne bih mogao reći da sam imao mučenički život ali... nekako imam više tih ružnijih slika u glavi. Na mene se valjda lakše lepe. Ali to oproštajno... to je bilo jedno od lepših koje sam zapamtio. Sećam se specifično zelene boje vagona i boja u kupeu u kome sam sve do Čapljine bio sam. Sasvim sam. Ali... i to je prošlo... sa ove daljine gledano, kao jedan dan. A onda dođeš kući... ne baš preko bašta kao u Balaševićevoj pesmi... i započneš jedno novo razdoblje. Godine promaje. Godine u kojima nisi ni klinac ni čovek ili... budeš dovoljno blesav ali i pomalo ozbiljan. Pa, kao na apotekarskoj vagi, odmeravaš šta ćeš tog dana. Da glumiš malo ozbiljnosti ili... da budeš ono što stvarno i jesi... odrasli klinac. Moj pokojni stric je vrlo često govorio; „Malbašići ne sazrevaju pre tridesete“. Te reči su mi odzvanjale kao odjek u gluvoj noći kada sam se približio toj brojci. E moj čiča... pogrešio si ti za... bar još dvadeset. A da li će biti i više... videćemo.  

 

 
            I koliko god stvari da nam se izdešavalo od vojske do danas, prošlo je, kao malo duži film. „Dvadeseti vek“... recimo. Slom države u kojoj sam rođen, mobilizacija, ratište.... opšti metež i ludilo... to su godine koje su nam ukrali. Ukrali su nam ih neke tadašnje matore prdonje koje su se igrali olovnim vojnicima dok smo mi prolazili kroz sve to kao brzi voz kroz neku vukojebinu od železničke stanice sa onom tipičnom železničkom kućicom i nekim... valjda otpravnikom... koji odmahuje zelenom zastavicom i drži se za kapu kao da mu je ona tačka oslonca. Kao da će ga vrtlog koji voz stvara odneti ako je pusti. Blago njemu. On bar ima za čega da se drži. Da li mi imamo? Deca su nam skoro odrasli ljudi, i oni već polako traže neku kapu za koju će se uhvatiti, a ja ponekad imam utisak da moju još nisam našao. Možda sam bio previše blizu vozova koji su ludačkom brzinom prolazili pored mene na nekoj zabačenoj stanici na kojoj staju samo lokalni šinobusi pa su me odneli oni vrtlozi. Ili ipak pomalo preterujem... uhvati me neka seta i nostalgija... valjda. Žal što možda nisam bolje iskoristio vreme od tog, kako moja mama tvrdi, sunčanog, sedamnaestog novembarskog dana 1964. Utorak. Dvadeset do devet uveče. U Betaniji nije bila posebna gužva. Jedan sasvim običan dan za njih. Sedeli su i... slušali radio čekajući kada će neka od porodilja početi da zapomaže i da ih prekine u slušanju... možda hita meseca. Proverio sam... bili su to „D Suprims“ i pesma „Bejbe lov“. Lepa pesma. Iako ja tada nisam mogao da je čujem. Sada mogu. Te godine rođeni su i „Nutela“, robne kuće „Metro“, „Simpo“ Vranje, i čuveni model „Škode“ – 1000 MB, koju je i moj otac vozio. Od poznatih... Nikolas Kejdž, Uroš Đurić, Žuliet Binoš, Goran Radaković, Klajv Oven, Davor Gobac, Monika Beluči, Slobodan Beštić, Kianu Rivs, Leni Kravic, gđa predsednica Obama i još mnogo drugih. Pa... interesantno društvo vršnjaka. Zar ne? Mogli bi da se okupimo negde. Onako... spontano.

 

IRA ne bira

            Sve češće se nadovezujem na prethodne tekstove pa i sada moram malo da okrnjim nešto od njih. Kada sam pisao o građevincima i „misterioznim“ eksplozijama spomenuo sam Belfast u toku sedamdesetih godina dvadesetog veka. Zvali su ih i „krvave sedamdesete“. Iako su skoro jednako bile krvave i šezdesete i osamdesete i skoro sve decenije 20. veka, bukvalno do njegovog kraja, odnosno 1998. godine kada je Irska Republikanska Armija ili kratko IRA, kao militatno krilo borbe za nezavisnost Severne Irske, zvanično proklamovala da u budućnosti za svoje ciljeve više neće koristiti nasilna sredstva. Mada... nikada nisam shvatio ko za to garantuje i, što je takođe važno, kome garantuje. Britaniji ili svojim komšijama protestantima s kojima se tuku još od... pa moglo bi se reći skoro od Henrika VIII. E sad... naravno... postavlja se pitanje ko je kriv za sukob? Pa to ni oni ne znaju bar već 100 godina, ali im je to gadno prešlo u naviku. Uvek smo nekako mislili da su sukobi te vrste rezervisani za nas sa juga... za Balkan... ili... Bliski istok... primitivna plemena koja još uvek kišu prizivaju posebnim plesom a bolesti leče „uterivanjem“ raznih predmeta u bolesnika. Jednom rečju... nas varvara. Sever je bio oličenje savremene demokratije i socijalno skoro idealno uređenih društava i država. Sem... Irske. Ona je štrčala kao kip u centru grada, koji, kao i Irska, podseća da nije baš sve tako jednostavno, ravno i glatko... na njihovu, a i našu žalost. Smenjivale su se vlade, premijeri, ministri policije, šefovi tajnih službi, načelnici generalštaba, ali... nije vredelo. Krv je tekla po zelenoj irskoj travi bez prestanka.

            Pre par meseci upustio sam se u prevođenje filma koga do tada još niko nije preveo ni na jedan od „jezika sa ovih prostora“, kako sada nazivamo Jugoslaviju. U pitanju je film „Resurrection Man“ iz 1998. godine koji sam ja već u naslovu pomalo prekrstio u „Krvnik“. Nekako mi se to više uklapalo nego pravi prevod koji bi trebao da označava... vaskrsnulog čoveka... otprilike. Zašto sam to uradio. Pa... u filmu ima više nasilja nego u svim horor filmovima u kojima je igrala Džejmi Li Kertis... inače vrlo draga srcu mom... i ne samo srcu... mislim na onaj organ kojim muškarci obično više misle nego mozgom. Nasilje je u ovom filmu neobično realno prikazano. Jezivo realno. Ali, više od svega, najbolje je opisana mržnja. Mržnju u tom filmu možete bukvalno opipati, namirisati, videti... Ona je vidljiva kao da ima tri dimenzije. Ona kao da je glumac... i to glumac koji, naravno, igra glavnu ulogu. Sve se to fantastično uklopilo sa pričama ljudi koji su bili u Severnoj Irskoj i koje su mi kao klincu koji ih je slušao bile skoro neshvatljive. Doduše, bilo je to pre ratova u bivšoj državi koja je obitavala na „ovim prostorima“ pa mi je izbijanjem sukoba kod nas utisak malo splasnuo, ali... gledajući i prevodeći ovaj film opet sam povratio svoj stari „dojam“ o Irskoj. Iako ovo nije jedini film koji dosta sirovo prikazuje taj stepen mržnje, a bez nekih sladunjavih primesa koji su tu uvek da bar malo ublaže stvar... recimo „Molitva za smrt“ iz 1987. godine ili nešto noviji „Igrač iz senke“ iz 2012. godine... u meni je probudio razmišljanja koja su se nametala sama po sebi.

 

            Zamislite odrastanje u takvom okruženju? Neko će reći da je isto kao i kod nas, ali mislim da greši. Neverovatna je snaga mržnje kojom oni opijaju svoju decu bukvalno od prvih izgovorenih reči. Ceo život je podređen tome. Idealima i životnim ciljevima za koje su oni zaista spremni da daju svoj život. Ali zaista. Ne u priči.I to svi. Baš svi. Žene, starci, klinci od 15 godina, ozbiljni porodični ljudi... svi. I za sve postoje samo dve stvari; lojalnost ili izdaja. Trećeg nema. Nema neutralnosti, nema „mene to ne interesuje“, nema „ja sam ateista“, nema „ja sam pacifista“, nema „ja neću da mrzim“... ne. To ne postoji. Ili si naš ili si njihov. Ako si naš, imaš određene zadatke koje moraš da ispuniš i to tako mora biti. Ako si njihov ti si neprijatelj i kao takav si legalan cilj. Ako si naš a bilo šta mutiš sa njima onda si izdajnik a za to postoji samo jedna kazna. Smrt. Zar se to može upoređivati sa situacijom kod nas? Ne bih rekao. Čak... mislim da takvog fanatizma nema ni na bliskom ni na dalekom istoku. Nigde. Ako je Tito mislio da ceo narod može da bude jedna armija, onda je trebao od njih da uzima pelcer. Mi to nikada nismo postali. Srećom. Jer... zamislite da danas od malih nogu učite dete da su... recimo... Mađari neprijatelji, da ih treba sve isterati iz Srbije, da život sa njima nikada neće biti moguć... i da uz sve to i mušku i žensku decu učite da pucaju, da pune municijom šaržere, da rasklapaju i čiste oružje, da znaju da ga sakriju, prošvercuju... ako treba nose i u školu. Ne... srećom daleko smo mi od toga. A oni?... Pa... „obećali su“ da neće više, ali... niti su Irci spremni da ne ponove „Kosovo kao specifičan slučaj“ niti Englezi da odglume Srbe i... puste da tako i bude. Ne, to se njima neće desiti. Bez obzira koliko će krvi poteći irskim ulicama, jer to je samo... krv. Krv i ništa više.