Umetnost - investicija budućnosti II deo

 

            Pošto sam u potpunosti odbacio ulaganja u tog pop crtača Endija rešio sam da se možda bacim na neke druge umetnike, jer tu je možda oplodnja (love) veća. Uzmem leksikon i polako krenem.... Ali, crv u dupetu mi ne dade mira da mirno na miru tražim nekog novog, većeg, plavljeg i lepšeg umetnika, nego me vrati opet na Endija. Naterao me da se vratim na Gugl i vidim pošto je taj soboslikar prodavao svoje umotvorine. I kada sam našao cene ruka mi je počela da klikće po mišu k’o Beloglavi sup koji je na pragu nestajanja sa spiska živih vrsta. Jebote.... pa taj je te svoje crteže iz detinjstva, veličine sada već zaboravljene kutije šibica, valjao za 15 ili 20 hiljada funti i to sterlinga! Preračunam funtu u evro.... auu.... „Koje li su to budale kupovale?!“- pomislio sam i odmah došao na genijalnu ideju kao da sam u nekoj srušenoj zgradi pronašao žabu koja peva. Pa ja ću sa sinom da pravim tih crteža koliko hoćeš. A i starija ćerka nešto stalno škljoca foto aparatom za koji me je izula kao za ekskurziju za ceo razred plus džeparac svima, pa nek onda i ona otplati bar deo tog čuda za koje sam mislio da se upisuje u katastar nepokretnosti kad smo ga kupovali. Ma ima da napravimo porodični posao koji očito nije težak a lova je laka. Bacio sam se na opservaciono-anamnezno-analitičko-detaljnoposmatračko skeniranje Endijevih ručnih radova i cena. Nađem jednu koju su sigurno uvaljali nekom sa vrlo lošim vidom, veoma bogatom i u trenutku kupovine mortus pijanom klincu koji je rešio da u inat svom ocu sve pare spizdi za jedan dan. Na crtežu sedam Elvisa prislija i još jedan koji viri iza onog sedmog. U stvari svi kao da pomalo stoje jedan iza drugog ili se malko preklapaju. To nacrtati je za našu porodicu isto što i za moju ženu skuvati viršle.... ma, u stvari, mnogo lakše od toga jer ih ona uvek prekuva i budu tvrde, a zna da svi više volimo rovite.

            Pogledam cenu - 100.000 dolara Sjedinjenih Američkih Država. Pa to!!.... To je prava stvar... nećemo se zamlaćivati sa ovim jeftinijim crtežima na bloku broj 5, nego ćemo pravo u glavu - odma’ pravi keš u ruke. Uzmem paus papir i krenem da kopiram crtež razmišljajući kako bi pravi potez bio ubaciti još jednog - devetog Elvisa, koji bi se tek nazirao iza onog osmog. Kada sam počeo precrtavanje, onako kroz paus slučajno prebrojim nule na cifri koja je označavala cenu slike. Osam nula! Osam nula - osam Elvisa! Logično! A onda još jednom preračunam sve te nule i .... U jebote! Pa to je 100 miliona dolara!! 100 miliona su uzeli nekom mazohisti za ovaj crtež?! Gde li pronađu sve te mamlaze da mi je znati?! Ali, zašto preterivati sa cenom?! Čoveče, pa mi možemo da ga valjamo za jedan promil te cene i da i dalje poslujemo pozitivno i sa vrlo skromnim primanjima od oko pet do šest milona dolara ili evra ili funti (kao da je važno?!) mesečno! Poučen dugim životnim iskustvom nastojao sam da se smirim i ne dižem dževu po kući, a da dedi ni slučajno ne govorim da prestane da uplaćuje loto jer bi to izazvalo sumnje svih komšija ali i trafikantkinja na 26 uplatnih mesta a samim tim i šire javnosti što bi moglo negativno da se odrazi na naše poslovanje. Mada moram da priznam da sam u jednom trenutku pomislio kome ćemo prodavati sve te Endijeve Elvise, istovremeno mi je kroz glavu prošlo da je cena više nego primamljiva, a u kopiranju ne možeš da pogrešiš jer radiš ono što je i Endi radio - kopiraš sa nekog postera koji je neko već napravio i potpišeš Endija. Prosto k’o pasulj (mada poznajem neke žene kojima kuvanje tog istog pasulja baš i nije tako prosto, pa ne znam da li je pogrešna izreka ili žene)!

            No, ipak sam seo, popio malo jogurta, i pokušao da se još jednom presaberem. Palo mi je na pamet ko će da kupi tolike Elvise! Zašto baš Elvise?! Kao da mi on baš i nije lik za srpsko-hrvatsko-bosansko i ostalo tržište.  A da stavimo Ejmi Vajnhaus?! Njoj su i čitulje davali u svim novinama odavde, pa bi i prodaja sigurno išla bolje nego sa Elvisom koga pamte samo još čiče što piju pivo ispred minimarketa već od šest ujutro! Ili Dip Parpl? Pa nema muškog čeljadeta u Srbiji koje ne zna da odsvira „Dim na vodi“ na jednoj žici. Ako ne zna da odsvira, zna bar da onomatopejom u potpunosti dočara živu verziju sa koncerta u Japanu. Tu melodiju i moja keva tiho pevuši uvek kad sprema sataraš. Ufff... nađoh se na mukama... koga staviti....? Možda ići na masovnu produkciju pa raditi celu svetsku i našu pop-rok-narodnu-turbofolk-rep-haus-vaš šlager sezone-hiphop-rejv-bluz.... scenu? A onda mi pade na pamet najgenijalnija ideja jednog genija. Te slike u stvari ne treba ni prodavati. Treba ih napraviti, ali ne previše, i čuvati. Jer samo je pitanje godine kada će ih neko otkriti i utvrditi njihovu basnoslovnu vrednost. Tako su i ostale umetnike otkrivali. Sad, ko ih je otkrivao ni sam nisam najsigurniji, ali sigurno mora da postoji nešto zašto je taj dizajner-fotograf-crtač Endi proglašen za otkrovenje 20-tog veka. Možda zato što je bio dupedavac pa ga „njegovi“ proguraše?! Sad, baš, da li je bio topdžija il’ furundžija ne zna se pouzdano ali nama je ta njihova preraspodela i onako nebitna. Ma da, treba to napraviti i ostaviti da odleži koju godinu ili deceniju. ’Leba ne traži. 

            Ali, ubrzo sam se setio još jedne uklapajuće komponentne činjenice. Svi koji su bili otkriveni, tada kada su otkriveni već su odavno bili prekriveni i to sa dva metra debele ilovače. E, to baš i nije neki podsticajno-afirmativno-promotivno-entuzijastički element! Što da me zatrpaju pre nego što imalo osetim ukus slave?! Da stvaram slavu za unuke?! Ma da, k’o što je i meni moj deda stvarao!?! A onda, prebirajući po glavi, setim se da je ovaj Endi otkriven pre nego što je prekriven (zemljom)! Ali ko ono još beše tako prošao? Pa da, onaj Španac, kompanjero Pablo. Kako se ranije njega nisam setio?! Za njega od početka znam da je neki slikar, crtač, vajar ili tako nešto i ne bi ni bauljao po Guglu tražeći neke njegove pesme iliti kompozicije k’o za ovog Vorhola. E da, taj Endi je izgleda bio Rusin, samo čini mi se da nije bio ni iz Krstura ni iz Kucure nego iz neke selendre u Slovačkoj. Otkud tamo Rusin? Nego, da se vratimo na druga Pabla koji je, kao i svaki pravi Španac, bio i član KP Španije i to pre Žikice Jovanovića ali, koliko sam shvatio, nije baš redovno dolazio na sastanke i nije mu baš legla ni ona parola „No Pasaran“ ili nije nešto imao volje da je brani. Nije bilo ni neke potrebe, jer u Španiji je tih godina, po podacima SUBNOR SFRJ, bilo više Srba i Hrvata nego Španaca, pa su mnogi Španci bili samo požarni i to kod kuće. Ali nisam ja nešto posebno zainteresovan za njegove memoare, više me interesuje koliko su na slobodnom tržištu um(j)etnina (a jel’ postoji nešto tako?) te njegove maksimalno dosegnute umetničke impresije. I nađem! A kad sam našao.... Uuuu... jebote! Pa tek je ovaj imao visoko mišljenje o sebi! Ili neki drugi, pomalo izvraćeni likovi, o njemu?! Našao sam neku sliku na kojoj su valjda on i njegova švalerka. Na prvi pogled mi je izgledala kao da su je crtali oni manijaci sa BBC koji su napravili Teletabise, ali kada sam je malo bolje pogledao i izanalizirao.... izgledala je još gore! Dal’ on drži nju, ili je drži bista ili ona malko ’pava ispod nekog lišća - to ni on ne zna sigurno, ali da je zajebavao gomilu budala - to je sigurno, jer da sam ja ovo predao kao završeni rad kod moje nastavnice likovnog Zore Šibul u šestom razredu, ubola bi mi keca koji bi jedva stao u njenu rubriku za likovno u dnevniku. 

            Cena? Ovoga puta nisam hteo da pravim greške s nulama pa sam broj’o jednu po jednu. Uhh.... ošišaše Endija i Elvise. 106 miliona! Ne znam čega!? Ma da je i dinara pa je zadovoljavajuća kinta za ovo malo boje i desetak minuta koliko otprilike treba da neko od moje dece ovo nacrta, al’ lepše. Ma iskopiraće tebe Sindža, neće niko primetiti čak iako bude na velikom hameru. A šta dalje? Čuvati ih kao i one Endijeve umotvorine? Što da ne! Samo što nisam siguran da će ovo više iko ikada otkriti. Nije lud! Samo se budala spotiče o isti kamen dva puta. Al’ dobro, u budalama ovaj svet nikada nije oskudevao, pa to možda i ne bude toliki problem. Ali i pored toga ostaje problem koji me muči još sa početka priče. Ako sve ovo sam islikam, što nije problem, i obezbedim svetlu budućnost i za neku dečicu kojima ću biti Parćupan, ostaje i dalje problem sa viškom para sada. Viškom koji sam najtvrđe rešio da grunem u umetnost, a ne znam više gde. Mislio sam o onom drugom Špancu – Mirou, samo to su sve neki prevrtači. Svi su bili za revolucionare, a kada je revolucija pukla k’o najlon čarapa, naglo zavoleli kralja. Imam osećaj da bi u slučaju pobede revolucionara svi slikali neke rudare kako kao pravi fundament rmbaju mlateći krampovima i velikim macolama po tunelima rudnika u Melilji za koju bi tada verovatno zaboravili da je u stvari u Maroku, jer je i pored toga neraskidivo vezana za srce svakog poštenog Španca. I kada razmislim o svemu - jebeš ti umetnost. Sve sam go peder, isfolirani folirant i najskoriji skorojević. Bataliću ja to i vratiti se prvobitnoj ideji sa velikim brojem garsonjera. Mora se malo više raditi ali je lova sigurnija. Obrni-okreni, garsonjere su zakon!  

Umetnost - investicija budućnosti I deo

            Čovek je oduvek bio neodlučan. Evo na primer moja mama. Dok ona izabere četiri paprike babure na pijaci, u Njujorku na berzi paprici baburi padne vrednost bar za 25% pa je onaj jadni poljoprivredni proizvođač (da li takvih uopšte ima na pijacama) koji joj je prodao paprike pukao a da to i ne zna. Ko mu je kriv kada nema stalnu internet konekciju na mobilnom telefonu pa da bar svakih sat vremena odleprša na Vol Strit i zrikne situaciju. Gadna su vremena i mora se i što se ne razume. Moraš se boriti s neodlučnima koji će te načisto upropastiti. Ali, iver - klada, klada - iver, i ja sam izgleda na sličnoj santi leda. Neodlučan i sluđen. Već godinama razmišljam u čega da uložim svoj slobodni kapital koji mi kao proton i elektron zuji oko glave i stvara poveliku glavobolju. A bilo bi tu podosta para. Možda za jedno 240 do 250 garsonjera, u zavisnosti ko koga nadvlada u trgovini. Ali razmišljam; ko će kupiti tolike kirije mesečno? To je deset kirija dnevno (vikendi su neradni), i ne znam kako bi to uspeo a da ne lipsam skroz na skroz. Jer kad kod svakog malo sedneš, popiješ kafu i neko piće, dođeš kući pregažen k’o tenkovskim gusenicama i sa izjednačenim gornjim i donjim (krvnim) pritiskom i to na 190. Mada, ne mogu da kažem, znam neke kolekcionare garsonjera i čini mi se to dosta primamljivo. Ali ja sam ti brate lenj, što bi rekao onaj bećar Aradski, k’o lenja pita ili još i više pa bi verovatno imao dosta zanemarljiv odnos prema prikupljanju tih svojih prihoda (što su drugima rashodi).

            I vozeći se opušteno snegom raščišćenim ulicama rodne grude ali sa zimskim gumama i lancima u gepeku, pa samim tim rasterećen briga, pogledah u vis pod uglom od 42 stepena severoistočne dužine, a tako gledam još od III srednje gde sam to naučio kod profesora geografije kome mnogi od straha još uvek ne smeju da spomenu ime, pa iz solidarnosti neću ni ja, i ugledah interesantan bilbord (to su one velike daske na kojima piše da Kiki Lesendrić ima koncert sad - 17. decembra 2011.). Na ovom nije bio Kiki nego nacrtan crtež nacrtane Merlin Monro i pored toga (crteža) crvenim latiničnim slovima na engleskom ili amerčkom piše „Endi Vorhol u Somboru“. Znači tako! Sad je Sombor postao važniji od Novog Sada?! Kiki svira u Novom Sadu a u Somboru Endi Vorhol!! Pa ko je prestoni grad ove užegle pokrajine, Sombor ili Novi Sad?! Zašto Endi svira u Somboru a ne u Novom Sadu?! I onda probam da se setim neke Endijeve stvari i ne mogu da me ubiješ. Na vrh jezika mi je, ali neće preko njega da pređe do mozga. Lupao sam glavu sve do kuće do koje sam izvrteo skoro sva imena muzičara koje znam. Setio sam se čak i Alena Slavice, Zdravka Škendera i Milića Vukašinovića, ali ovaj Endi nikako da mi upadne u neki dokument koji mi je sačuvan u najmekšem tkivu mog  tela (ili bar glave). Kada sam došao kući hteo sam još sa vrata da pitam ženu da li se ona seća neke njegove stvari, ali sam je zatekao kako pegla posteljinu a ona strašno ne voli da pegla bilo šta, a posteljinu, posebno našu - bračnu, nikako, pa sam naprečac odlučio da ipak pitam „Gugl“.

           Ukucao sam Endija u „Gugl“ i na „Vikipediji“ mi izađe da je bio najznačajnija figura američkog pop arta. Kakav pop art?! Kako ja ne znam ništa od njega?! Da vidim... koga ja znam od američkih pop grupa... „Juritmiks“... ne oni su Englezi... „Simpl Majnds“... i oni su Englezi... ili Škoti, Irci ili već neki koji nose suknje bez gaća, ali na žalost muškarci a ne žene... iskrivljen narod skroz... ili „Komjunards“... ma i oni su Englezi... da vidimo... „Alfavil“... e da oni su Nemci (Švabe)... „Simpl Red“... pa i oni su Englezi, a i imaju onog riđokosog dramosera koji tvrdi da oni sviraju soul... jes, mora biti, ko što i ja zviždim bluz..... I onda se nešto mislim... pa najveća i vojna i ekonomska i politička i privredna i seksualna sila na svetu nema ni jedan pop sastav..... Pa da li je moguće?! Valjda samo neki metalci koji prangijaju kraš-soul tako što svojom apsolutnom nestvaralačkom bukom čupaju dušu iz svakog slušno zdravog tela.... I na kraju sam se setio.... „Toking Heds“... jesu li i oni... ma ne ipak su Amerikanci.... Pa eto setio sam se bar jednog sastava..... Mada.... i njihova glavna glavata glava čini mi se beše..... opet neki karirani suknjonosac koji je odbeg’o u Ameriku. Ma dobro.... nemama više snage da razmišljam o američkom popu a da Majkl Džekson ne iskoči k’o neki džoker iz horor filmova. Setio sam se Toking Hedsa i dobro je! Setio se jesam, ali ne mogu da nađem ništa od tog Endija.... Odlučim da ipak priupitam ženu, ona zna više od svih pretraživača na internetu zajedno. I prođem tako nehajno kroz prostoriju za peglanje koju smo joj napravili kada smo shvatili da svojim neraspoloženjem s peglanja direktno implicira sukobe u skoro celom kvartu, i onako... (kao) potpuno nevažno je upitah:

- Jel’ znaš ti neku stvar od Endija Vorhola...?

- Kakvu stvar?

- Pa plastičnu stvar!..... Pesmu bre, pesmu od Endija Vorhola?!

- Seljače goljo, prosikta kao Indijska Vipera od koje inače najviše ljudi strada kada su otrovnice u pitanju.... Endi Vorhol je umetnik.

- Pa i Bora Spužić Kvaka je umetnik... Ja te pitam jel’ znaš ti neku njegovu pesmu?! Ja ne mogu da se setim ni jedne.

- Pa to ti i govorim, nastavi vrlo zajedljivo i prezrivo, on je slikar, ili bolje rečeno multimedijalni umetnik čija su dela kombinacija slikanja, fotografije, stripa, crteža i svega što ima veze sa umetnošću, reče i namrgodi veđe k’o moja učiteljica kada sam je pitao zašto uvek nosi iste „Borosane“.

- A što onda piše da je pop umetnik?!.... pitao sam ja, sada sa veoma povišenim tonom,  spreman da uzvratim udarac kao Imperija u Ratu Zvezda.

- Pa zato što su sve to delovi pop kulture, ooo balvanu bosanski!!

- Misliš ništa ne slika, slaže sve te crteže, fotografije i strip junake k’o neki pazl, a umetnik je?!

- I to kakav!!... reče dosta nadmeno.... samo što kada je u Novom Sadu bila izložba ti nisi hteo da me vodiš!! A znaš zašto?!.... Zato što imaš osećaj za umetnost kao ja za..... i zastade ne mogavši trenutno da se seti ničegašto bi me skrljalo u potpunosti, a što sam ja iskoristio da dodam:

- Kao ti za kuvanje!!....rekoh sa veoma malom dozom zajedljivosti i dosta diskretno, skoro neprimetno, jer znam da ne smem mnogo da je čačkam dok pegla, i zbrisah iz njenog bližeg okruženja u spokoj svoje sobe koja je i njena, ali bar sad dok ona nije tu da se malo odmorim i razmislim o svemu ovome k’o čovek.

Sad.....ono.... jeste ona spominjala pre par godina neku izložbu, ali to je bilo onda kada samo što smo se vratili sa izložbe onog Dačmana bez jednog uva koja mi je presela toliko da posle nje nisam mogao da vidim ni crteže mlađe ćerke koja mi ih redovno i s ponosom donosi u krevet skoro svako jutro, a kamoli da idem na neku novu izložbu. Ali bar sam se setio odakle znam to ime! Da ne prebiram više po glavi sve pesme koje mi padnu na pamet. I, šta ću, zaronim ja na internet da vidim šta to taj majstor slika, crta i secka. Pogledam slike.... ili šta li su već.... crteže.... fotografije.... skice iz skicenbloka.... ne znam ni ja baš sigurno. I odmah sam primetio nekoliko stvari. Prvo - taj je im’o veći pik na Merlin Monro nego Džon Kenedi, samo što je Džek nešto i ubo, a Endi.... tako lep k’o i njegove slike.... ne verujem. Drugo - nigde ni jedan meni poznat lik iz stripova; nema ni Zagora ni Komadanta Marka ni Bleka Stene ni Teksa Vilera i njegovog sina Kita.... nikoga. Treće - taj je sve radio na paus papiru koji smo mi u školi koristili samo kada treba da prekopiramo neki crtež. Četvrto - najviše je voleo gotova jela iz konzervi. Peto - kada se natovrne na nekog ne zna da sjaši i kopira ga i po 20 puta na istoj slici.... ili šta li je već. Šesto - od pića je najviše pio viski s Koka kolom. Sedmo - ono sa Merlin Monro je pogrešan zaključak jer ovaj je sigurno (100%) više voleo plavušane nego plavuše. Osmo.... Ma provalio sam sve kao da sam Marsovac koji mu je upravo napravio kompletan CT glave i izvukao dijagnozu kao bris iz dupeta. Umetnički dojam - kesa Milesa. Slikarska tehnika - kesa Kontesa. Umetnička vrednost - kesa Desa. Pa danas prave interesantnije tetrapak mleko ili crevo za Tirolsku salamu od svih tih njegovih „ludo burazere“ zaostavština. Vidim ja nema tu ništa oko čega i u čega bih ja strpao svoju mukom stečenu ušteđevinu. Nije to vredno moje okupaciono-interesne pažnje. I turnuh kompjuter u „of“ dok sam još pri lošem raspoloženju - a obično sam takav uvek, sem dok slušam Seku Aleksić a i to više zbog istog ukusa po pitanju kola nego muzike.

Nastaviće se.... verovatno sutra posle ručka. 

T bi kntinju(d).... tumorou after lanč-a (probabli).