Rođendan na bombe

            Juče, 24.marta - rođendan, i to mojoj najstarijoj od svih starijih ćeraka. Slavlje u vrlo svečanoj atmosferi, veselo ali skromno, ponosno ali razdragano, dostojanstveno ali i vedro, kao i što priliči velikom prezimenu koji već vekovima nosimo. I taman se društvo njenih, mojih i dedinih drugarica razdrmalo uz poznatu stvar Riane „Našli smo ljubav al’ ne znamo je li prava ili virtuelna“ koju slušaju mladi svih generacija još od 1937. a koja je među prvima inkorporirala jedan segment još iz prve verzije radio drame „Rat svetova“ poznate po mnogim efektima ali i autentičnosti što je dovelo do većih migracija običnih slušalaca na sve strane po teritoriji SAD one noći kada je pemijerno i uživo išla iz studija jer je celu stvar smutio onaj manijak Orson Vels. Taj segment je fantastični instumentalni deo koji se ponavlja sve brže i brže sve dok ne dođe do frekvencije na kojoj više ne može da ga prati ni najnoviji strogoskopski efekat koji sam samo za tu priliku instalirao u ćerkinu sobu. Strogoskop možda ne može ali ja i deda možemo. I dok sam ja tako oznojan đuskao sa ovom šmokljavom mlađom generacijom koja ne može da izdrži duže od jedne pesme i prvog refrena sledeće, shvatio sam da mi se definitivno po glavi ceo dan mota još nešto ali nikako nisam mogao da dokučim šta. Kao da smo tog dana trebali da slavimo još nešto?! Samo šta?! Rođendan mog ćaleta? Nije, jer ni on ni keva u stvari ne znaju kada im je rođendan, pošto su posle rata popisivači upisali onako kako su im datumi navirali u glavu. Onda mora da je moja godišnjica braka....?! Možda.... ali s kim?! Ili je dan kada smo prvi put stavljali pionirske marame?! Ne to je bilo za 29 novembar, znam, zapamtio sam to po onoj mesnoj industiji iz Subotice koja je imala najbolju Tirolsku salamu u bivšoj velikoj državi. Pa šta onda može biti?! 

I onda se prosvetlih na delić sekunde, ali se odmah i zamračih. Ali sasvim dovoljno da se setim šta se na taj dan desilo u našoj (mislim srpskoj) veličanstvenoj prošlosti. Pa na taj dan je počeo prokret za nas. Mislim, ne ovaj Čedin i Vukov sad, nego onaj pravi, onaj koji donosi sudbonosne izmene za jedan narod. Tada su slobodarske SAD počele iz korena da menjaju mišljenje većine Srba iz negativnog u pozitivno, iz retrogradnog u progresivno i iz negativnog u afirmativno što je Srbiju izmenilo iz korena i zahvaljujući čemu smo mi danas jedna potpuno nova, refrešovana i na tvrdo resetovana nacija. E, a onda mi misli odlutaše u daleku, ili dosta daleku prošlost. Nisam mogao a da se ne setim tog divnog slobodarskog naroda, savremenih shvatanja koji je  uvek bio ispred svog vremena. Albanaca. Ili Šiptara (seoski-arhaično rečeno - ŠiFtara). Još odavno taj promućurni narod podiže visoke zidove oko svojih kuća znajući da će doći vreme kada će čoveku zbog raznih rialitija biti uskraćeno osnovno pravo - pravo na privatnost, posebno ako ima one kožne gaće, bičeve i kanape za vezivanje i mučenje dok se igra sa ženom ili još bolje dok je žena odsutna par dana jer je otišla kod njenih. Voleo bih to i ja ali ženini „njeni“ su i moji, odnosno s nama, pa ona nikada ne ide od kuće na duže od 2 sata, a i tada njen tata i ja zajedno gledamo „Vitezove uz blata“ na Pinkiju. I baš zbog te svoje vizoanarske i progresivne tradicije taj divni albanski narod je bio ugnjetavan od raznih ugnjetavača, mizantropa i skotova svakakvih fela, iako oni tvrde a ja nemam razloga da im ne verujem, da su oni tu od uvek, odnosno od srednjeg kamenog doba iz kog vuku većinu svojih običaja. 

Prvo su ih jadne gazili Turci. A to je nezgodan narod. Užasno zaostao. I koliko god su Albanci vukli napred, ovi su ih nadjačali u navlačenju užeta i povukli unazad. Kako su oni te Turke preturili preko glave ni sam ne znam. Verovatno tako što su glumili da su i oni Turci. To je kao kada u šumi naiđeš na medveda, padneš ničice i ne mrdaš, sve dok medved najzad ne shvati ono što i treba da shvati a to je da si mrtav i ode dalje, jer šta ćeš mu ti takav ustajao i smrdljiv. I taman su se rešili Turaka, dođoše ovi naši, tj. Kralj Aleksandar i njegov san o Jugoslaviji bez naroda i narodnosti.... onako.... kao u Americi. Ma mani se Amerike.... pa nismo mi Amerikanci. A onda mu Šiptari kao progresivan narod zatražiše pravo na šerijatske sudove koje je tada već imao sav civilizovan svet, a ovaj neda pa neda. Na kraju im je dao, ali su oni već bili toliko isfrustrirani da im nije bilo ni do čega i u tom stanju nervnog rastrojstva su potpuno poludeli i sa svim simptomima vijetnamskog sindroma dohvatili par stotina hiljada pušaka i počeli da pucaju na sve živo sem na svoje, što je i normalno. Na to je ovaj naš diktator od Kralja podigao vojsku i poslao je da pohapsi sve Šiptare sa tim sindromom, a nije znao ni kakav je to sindrom. Umesto da se lepo kod svojih zapadnih saveznika raspitao kako se to rešava na human i civilizovan način on odma’ prangiju i udri. Pa ne ide to tako. To se pokazalo kao kontraproduktivno u svim civilizovanim društvima zapada i .... da.... zapada. Oni su odavno uvideli da se takvi sukobi ne mogu rešavati silom, pa su pribegli drugim,  humanijim i životnijim rešenjima. Samo.... šta to vredi, kad ova naša bagra nikad nije znala ni prema kome da se odnosi ljudski, već samo kamdžija i piči. Tako je posle Kralja radio i Tito 1968., iako je video da su Šiptari bili skoro sasvim inplementirani u tadašnje novo, socijalističko, samoupravno i federativno društvo. Dao im je čak i jednu pokrajinu i sve je išlo glatko, a kada su oni zatražili da se pokrajina zove republika i on, kao i Kralj, odmah potegnu korbač pa udri. Mo’š misliti.... pokrajina, republika, savezna država, država.... kao da je to važno. Na zapadu na to niko ne obraća pažnju. Al’ jebiga.... mi nismo zapad, već bagra.

Onda opet 1981., samo što je najveći sin od svih nas umro, ovi nakon njega su verovatno tajno, da mi nismo ni znali, ponovo šikanirali i maltretirali te jadne ljude u njihovoj maloj pokrajinici ko zna s čim. Možda su ih terali da plaćaju struju, telefon, vodu.... i uopšte sve ono što se nigde u civilizovanom svetu ne naplaćuje jer to je narodno, a ne može narod sam sebi da naplaćuje. I oni su, shodno svojoj slobodarskoj tradiciji, odmah reagovali, ali mirno, staloženo, dostojanstveno, ponosno. Izašli su na ulice, možda usput ogrebali neki policijski (milicijski) auto, nacrtali po koji grafit i opet, onako iz čistog zezanja, tražili da im se pokrajina zove republika i ništa više od toga. Jaka stvar!? A ovi Titovi naslednici.... kao i on.... pendreci, vodeni topovi, gumeni meci.... Nikako da shvate šta treba uraditi. I tako se to vuklo i razvlačilo sve dok se nije pojavio jedan na prvi pogled simpatičan mladić iz te iste Titove garniture koji je promenio taktiku, ali su mu rezultati bili još gori. Taj je u njihovu malu i homogenu pokrajinu poslao brdo policije i vojske i to i u uniformama i u civilu, što je dodatno iskomplikovalo situaciju, jer su ovi u uniformama tukući Šiptare tukli i svoje koji nisu bili u uniformama pa se sve pretvorilo u situaciju sličnu tučama u salunima u vestern filmovima iz ranih pedesetih. Uvidevši da situacija izmiče kontroli, i shvativši da će mnogi policajci dobiti po tamburi ni krivi ni dužni, a sve u cilju da ih zaštite, slobodarski ali iznad svega humani Albanci počinju da nabavljaju uniforme da bi se nekako razlikovali i da ne strada pošten svet. Gest vredan divljenja. Ali koga je to od ove naše raspusne i siledžijske bande interesovalo. Taj naizgled simpatični prosedi mladić koji je frizuru uvek kontrolisao mrežicom za kosu se tek onda razgoropadio, proglasio ih teroristima i napao svim silama. Pazi.... teroristi....? Gledao je valjda „Šakal“ sa Brusom Vilisom koji se prikazivao tih dana i totalno odlepio. Noću je verovatno s pištoljem CZ 99, ponosom naše vojne industrije, išao kroz kućicu u Užičkoj ulici u Beogradu koja mu je dodeljena kao nužni smeštaj dok se stambena pitanja ostalih drugova ne reše, i vežbao pokrete iz „Taksiste“ sa DeNirom. Lud! Lud 100%!

Nije vredelo što su ga svi ozbiljni ljudi sa zapada opominjali i skretali mu pažnju da je vreme kauboja, indijanaca i terorista prošlo i da treba da izanalizira ono što ni Turci, ni Kralj, ni Tito nisu uradili, a to je da vidi kako to oni na zapadu rešavaju. Recimo u slučaju Severne Irske. Englezi su brate mili pustili te Irce da se istutnje sami u svojim seoskim kafanama. Nisu pokretali ni vojsku ni policiju ni civilnu odbranu.... ništa. I stvar se rešila  sama od sebe. Ili recimo ta organizacija ETA u Španiji koja samu sebe, više iz nostalgičnih i romantičnih razloga (žene to vole), naziva  terorističkom. Niko ništa ne preduzima protiv njih, niko ih ne proganja, niko ih ne hapsi.... i oni će se posle 60, 70 ili 90 godina sami od sebe utopiti u špansko društvo i prestati da se nazivaju tim smešnim klinačkim imenima. Ili oni Nemci.... Badenmajnhof.... Pustili ih lepo ljudi da se malo istutnje i .... ovi se sami predali. Pa Crvene Brigade.... isto. Dosadi ti kada nemaš s kim da se igraš. To je pravi način za rešavanje nekih napetih situacija. Mirno i Gandijevski. Šta bi sutra Francuska uradila da Korzika krene ka otcepljenju? Poslala vojsku i policiju?! Ma ni slučajno! Pustila bi ih da se odvoje i čekala.... 50, 100, 200 godina ako treba, jer bolje je 200 godina pregovarati nego ratovati jedan jedini dan. To je ono na čemu se zasniva taj civilizovani, ljudski odnos prema svemu a što mi nismo uspeli da sagledamo još od prvog srpskog ustanka.... ma od Cara Dušana.... ili i pre njega. I onda je došao i taj 24.mart 1999. godine koga sam se setio na rođendanskom slavlju svoje ćerke. Najveća svetska humanitarna organizacija „NATO“, koja pomaže milionima ljudi širom sveta je na taj dan krenula u jednu od najvećih humanitarnih akcija u istoriji ljudskog roda. Akciju su vodili najveći humanisti tog vremena; Bil Klinton sa ženom mu Hilari, Toni Bler takođe sa gospođom, Vesli Klark zadužen za što precizniju isporuku pomoći i mnogi drugi velikani tog doba. „NATO“ avioni, koji potiču iz mnoštva zemalja, pa i nekih koje su već učestvovale u raznim humanitarnim akcijama na ovoj teritoriji još davne 1914. ili 1941. a misiju su završile 1944. nekako u isto doba godine, su počeli da bacaju ogromne količine kolača, jer nisu imali dovoljno hleba, a za dijabetičare dvopek i pecivo sa saharinom, zatim ogromne količine jagnjećeg, junećeg i ćurećeg mesa, dok je svinjsko izbacivano isključivo iznad Vojvodine. Svaki njihov let let je najavljivan i s radošću dočekivan. Akcija se zvala „Milosrdni Anđeo“, i ime je fantastično smišljeno u psihološkim odeljenjima te najveće humanitarne organizacije, a kod nas je izvanredno primljeno jer se i jedna stvar od Dair Streits upravo tako zove - „Ejndžel of Mrsi“ i mi smo je kao himnu horski pevali na svim skupovima podrške „NATO“ humanitarcima, isto kao što su, nekada davno,  tridesetak godina pre tog događaja, hiljade ljudi pevali „Giv Pis d Čens“, pesmu koju je tada Džon Lenon zajedno sa svojom ženicom Oko Jono.... ili tako nekako.... napisao o veličanstvenoj akciji vlade SAD, koja je sve učinila da se dve zaraćene strane u Vijetnamu pomire i nastave zajednički suživot. Iako je ta akcija u Vijetnamu trajala desestak godina, ona se ipak srećno završila, ali na žalost tek kada se jedan od najvećih humanitarnih radnika u Americi, Ričard Nikson, zbog zdravstvenih problema povukao u penziju. Istorija je često surova prema onima koji je stvaraju. 

Najvažnije je međutim da je ta humanitarn akcija kod ljudi u Srbiji izazvala pravi efekat - preokret. I to preokret u svakom smislu te reči. Ljudi su postali drugačiji, nekako otvoreniji, srdačniji, sagledavali stvari tako što su ih bukvalno prožimali i izvlačili iz njih onaj suštinsko-esencijalni deo koji se odnosio na sve nas. Istini za volju, „NATO“ je bacao i dosta alkoholnih pića, koja su trebala da razgale i opuste ljudi u tadašnjoj Srbiji... ustvari.... tada smo još bili sa Crnogorcima.... u svakom slučaju, ova naša raspuštena banda se ožderavala iz dana u dan i tako pijana uništila pola sopstvene zemlje. Srušili su preko 100 mostova, bezbroj zgrada, televiziju koja je prenosila uspehe „NATO“ organizacije i to i u Beogradu i u Novom Sadu, zgradu Generalštaba jer se jednoglasno složio sa „NATO“ organizacijom, pa čak i neke škole i bolnice, a s najviše pakosti su rušili sopstvena preduzeća. Zašto - ko će Srbina razumeti. Težak je kao zemlja. Ali i pored razočaranja u pojedince, koje ćemo odvojiti kao i žito od kukolja, definitivno je Srbija doživela pravo pročišćenje i shvatila da što pre mora ući u porodicu tih civilizovanih zemalja koji su joj tih dana pomogli da shvati da se sa Šiptarima može i mora živeti i koja nas evo do današnjih dana hrabri da i dalje ostanemo zajedno - kao da smo jedan narod. Zato taj veliki dan mogu da slavim zajedno sa rođendanom svoje ćerke. Pa taj dan je i za Srbiju neka vrsta ponovnog rođenja. Pravi novi početak. 

Barselona - i dalje među Srbima

            Inostranstvo te opije k’o roštilj na jugu Srbije. Počne da ti se drema i sve ti prolazi kao stalna borba da ne zaspeš a oko tebe promiču najbolje stvari. Kao u snu kad hoćeš da vikneš, da pozoveš nekoga, a ne možeš glas da pustiš. Pa se napinješ, mučiš, zevaš s nadom da ćeš dreknuti al’ ne ide. I to te drži, čini ti se satima, a u stvari traje par minuta. Mislim - ta patnja u snu, a ne u inostranstvu. Tamo traje mnogo duže, samo nije patnja nego je samo osećaj kao da si u snu. Ma .... mnogo je to komplikovan osećaj da bih mogao da vam ga opišem u par desetina rečenica. Ko će sve svoje misli i osećaje opisati. Zato se i zovu misli jer su samo u mislima. Ne daju se prostreti po papiru ili ispljunuti kroz usta. Jedino što .... kad ti pretrpaju glavu ne znaš kud bi s njima i rado bi ih nekome uvalio pa nek malo on gleda film iz tvoje glave. Ali i pored svega istraživački duh ti neda mira pa ideš da upoznaješ te druge kulture i narode u tom inostranstvu iako ti je dosta i sopstvene kulture i sopstvenog naroda koji te odgajio kao šljivu džanariku koja samo čeka da otpadne sa svog drveta i otkotrlja se niz breg što dalje (jer su šljivici obično na  nekom brežuljku). I tako pored raznih zemalja stigneš i do ove stare kulture i nacije u Španiji. Stigneš, i čim stigneš nekako ti se čini da nit je tol’ko stara nit je nacija, jer gde god u Barseloni spomeneš Kralja vidiš da im je Če (GeVara) mnogo bliži, a ni Bob Marli baš i nije tako daleko. Ma u stvari od jadnog Huana su im važniji i svi rumunski državljani na privremenom radu u Barseloni, iako im je taj isti Huan doneo bar malo mira nakon silnih godina hajdukovanja i puškaranja (kad kažem puškaranja mislim na okršaj puškama a ne na  .... ).

 

            Tako smo nas četvorica krenuli u obilazak ovog lepog grada (koji je još lepši na televiziji a posebno na turističkim prospektima) dosta raspoloženi, ali i pomalo uplašeni od svih tih bulevara i ulica na kojima su već bili okačeni Božićni ukrasi iako je bio kraj novembra. Plašili smo se s razlogom. Ja zbog gomile kretena koji su na skuterčićima zujali oko nas k’o muve zunzare, a moji drugari plašeći se da zbog moje nežne i pitome naravi ne zveknem nekog od tih kretena vratima u prolazu, pa onda ja idem na ... odmor ... a oni moraju nazad busom, a teško da bi ih i jedan autobusdžija primio sa onom gomiletinom sanduka prepunih vina koje smo kupili u nekom „Šatou“ kod Bordoa (ja sam čak razmišljao da angažujemo nekog špeditera pa da to ubacimo u Srbiju kamionom). Srećom, ni jedna od tih dosadnih muva koje su me izluđivale nije naletela na moju „muvalicu“, čak su me često pozdravljali sa tim njihovim tradicionalnim španskim pozdravom koji smo naučili u muzeju druga Pavla... ili Pabla... pa smo i mi njima otpozdravljali. Sve u svemu, da nije te španske srdačnosti, zbris’o bih ja iz tog grada u roku u kom pokojni Fredi Merkjuri otpeva onu njihovu narodnu sa onom debelom što pomalo liči na Titovu Jovanku samo je deblja. A lepo su otpevali.... baš lepo, nema šta. Nego... taj naš obilazak grada i nije bio baš najbolje organizovan. Nismo imali jasno utvrđen plan i program (što je za Srbe tipično), nasumice smo upadali u razne muzeje, izložbe, galerije, znamenitosti grada... ni malo ne vodeći računa o sopstvenom zdravlju jer po ceo dan ništa nismo ni jeli ni pili. Kad je čovek gladan sveta i kulture ni ne misli na jelo, već samo srlja i juri dovodeći samog sebe u opasnost. A i često smo se setili onih aspida iz hotela pa nam se nije ni jelo ni pilo ni spavalo. U jednom trenutku sam ja čak pristao da pri povratku u hotel ostanem sam sa njima i da im zaokupljam pažnju nekom lakom konverzacijom (jer samo sam ja znao španski dovoljno dobro da imaju bar zbog nečega da mi se smeju) dok se oni krišom na zadnji ulaz ubace u sobe, a zatim meni obezbede odstupnicu tako što bi jedan od njih na trenutak izašao na hodnik u bade mantilu, odvezao ga i raširio, dok bi mu za bokserice bilo zakačeno par novčanica od 100 Evra. Ipak sam odustao u poslednji čas, jer nisam bio siguran da bi me pustile. Ružne žene se za mene kače k’o čičak za dukser gaće.

            Naša neorganizovanost nas je na početku odvela u neki tržni centar na nekom ostrvcetu uz samu obalu mora kod spomenika onom Italijanu Kolumbu. Što li su stavili Italijana blizu rive nikad neću shvatiti?! Možda zato što ti Katalonjani... ili Katalonci, šta li su, u stvari više vole Italijane nego Špance. Moguće... lako je moguće.... Uglavnom, nakon što smo pola sata čekali da se sastavi most do ostrva, koji je bio rasklopljen po svim standardima EU, a sve da bi prošao neki čiča sa nekom ofucanom barkom koji je sigurno sreo onog seratora Hemingveja i inspirisao ga da napiše onaj roman.... „Starac i more“.... valjda... sa Gari Kuperom... ili je ipak „Za kim zvona zvone“... pa da... taj je u stvari sa Gari Kuperom. Ma nije ni važno. Kada je čiča prošao, burno pozdravljen od mnogih turista isturenim srednjim prstom, stuštismo se u taj tržni centar. Ovi moji odmah napadoše znamenitu prodavnicu sa natpisom „FC Barcelona“, a ja sedoh u jedan lokalčić da protegnem noge sedeći. Tu smo videli i ogromnu lutku Deda Mraza koja... recimo.... izbacuje fekalije iz sopstvenog tela. A oko njega sveta.... neviđeno. Okupili se i gledaju. Valjda gledaju od čega su napravljene te fekalne izlučevine da tako liče na original?! I Taman smo odlučili da brišemo sa tog ostrva, kad je jedan od mojih drugara primetio plakat za neki ogromni akvarijum sa gomilom riba (mislim morskih) i fotografijama na kojima se vide ljudi koji idu kroz neki tunel od stakla a iznad njih plivaju razne ribe, ali sam ja video najviše ajkula. Odmah nas je sve spopao da idemo u taj akvarijum. Ja sam se borio kao lav, ali ova dvojica pokleknuše kao Sloba ispred Ahtisarija i pristadoše. Srećom uspeo sam da ih ubedim da tu zmamenitost obiđemo sutra, a do sutra ćemo, tešio sam se, već nešto smisliti da u širokom luku obiđemo taj akvarijum i te ribice. Nisam uspeo! Sutradan smo ipak otišli. Najneinteresantnije mesto koje sam ikada video. Ko li tamo ide? A samo par meseci pre toga me je žena odvukla u Budimpeštu da gledamo isto neki takav akvarijum. Samo.... ovaj u Barseloni je pravi Tihi okean u odnosu na onaj ćumez u Pešti. 

            I taman kada sam pomislio da ćemo opet lepo u neki muzej, odvedoše me do crkve kod koje sam već jednom bio. Crkvu je izgleda sagradila neka familija, jer tako se i zove, a od meterijala je najviše korišćen pesak jer sve izgleda kao kada smo nekada na Dunavu od mokrog peska propuštanog kroz prste pravili zamkove. Nije bila gužva za ulazak pa smo bili i unutra. Šta ja znam... onako... interesantno je. Jedino što me ubijalo je to što je više od pola zgrada, crkava, parkova i trgova u tom gradu radio jedan te isti čovek. Neki osobenjak definitivno, jer ništa što je taj smislio nema ni jedne jedine prave linije. Sve je k’o da je rađeno od blata. Išli smo posle i u neki njegov park. Ili je to u stvari park nekog drugog za koga je ovaj samo smišljao kako će da izgleda. Sad... da li je Gueljo radio za tog Gaudija.... ili obrnuto.... ne mogu da se setim.... a i ta španska imena i prezimena... ko će to sve pohvatati. Uglavnom, u tom parku uopšte nema drveća. Ulaz izgleda kao da je Diznilend a ne park, a čim uđeš dočeka te neka statua geštera koju su majstori očigledno oblepili ostacima raznih keramičkih pločica koje su im se našle pri ruci, a koju deca jašu od rane zore do kasno uveče. A i čini mi se da je osim tog Guelja i onaj Lakosta dao neku pezetu čim se ta keramička gušterčina iskerebečila na samom ulazu. I to ti je to. Posle se popneš na neku terasu sa ogradom koja je kriva kao što je krivo sve što je taj zidar i moler Gaudi radio i preko grada vidiš more. Valjda Sredozemno! Ili je Ligursko?! Ma... u stvari i to Ligursko je Sredozemno, samo na obali valjda žive neki narcisi od ljudi pa mu dali da bude kao posebno more, a granica... ma ko zna gde je na moru uopšte granica?! Ja je nikada nisam primetio! Možda zato što nisam bio dovoljno dugo na moru?! U svakom slučaju video sam i lepših pogleda na more od ovog iz parka... Gueljo. Recimo.... kada se od Grahova spuštaš ka Risnu.... fenomenalan pogled. 

            Obiđosmo mi sve to za jedan dan i još nam ostade jedva 5 - 6 sati da posedimo u nekom na brzinu fast-fud restoranu i popijemo par čaša vina od po 7 decilitara. Italijanskog - naravno! Pa u Španiji smo! Neko reče da odemo i do stadiona Barselone. Ma šta da radimo na praznom stadionu? Bez veze je. A onda smo čuli za neke fontane. Fontane magije, valjda. Tu je, kažu, Fredi pev’o sa onom debelom pred olimpijadu 1992. Mada mislim da je kod nas tih godina bilo mnogo više događanja nego u Španiji, ipak smo odlučili da vidimo i to čudo. Samo... mene je brinulo što je zimsko doba, a znate i sami da se zimi zavrću sve slavine i ispušta voda iz njih da ne smrznu. Dobro sad.... tamo je bilo +18, ali zima je zima. Grad okićen za Božić! Ma nema veze, skoknućemo do tih fontana iako je pala noć jer je, kako su nam rekli u prodavnici erotskog rublja u kom smo nešto sitno kupili.... ženama, noću i najlepše. Potrošili smo skoro dva sata tražeći tu fontanu jer smo očekivali da se vidi sa kilometra daljine. Kada smo je jedva našli, na nekom kartonu je pisalo da zimi ne radi zbog zime, a leti radi samo jedan dan nedeljno zbog štednje vode. E jebem ti tu Evropsku Uniju. Samo štede. Pa kad će živeti?! Zbog razočarenja padosmo u neku vrstu hibernacije i jedva potrefismo neku kafanu da se malo priberemo (jer ja u blizini nisam našao ni jedan muzej). Odseli smo tu svega nekih 240 do 250 minuta, pa slomljeni polako krenusmo na počinak u hotel. 

            A u hotelu, nastavak drame. One punačkije animir dame nas zovu na piće?! One nas zovu?! Pa mamicu vam špansku jel’ znate vi red?! Ko koga zove na piće?! Jel’ se kod vas zna ko piša stojeći a ko čučne?! Ali izgleda da su se u toj EU mnoge stvari promenile! No, bez obzira na lokalne običaje, trebalo je nas četvorica da napravimo onaj „Los“ test što ga onaj Alvirović i sin čine svake nedelje u dva popodne s nekim kolima, i u tom krivudanju izbegnemo ove beštije. Podelismo im onaj erotski veš iako su šanse da se u njega uvuku bile minimalne, ali ih zamolismo da ga ne oblače do prekosutra kada će to kao biti iznenađenje za nas, a kada ćemo mi u stvari po mom proračunu biti negde između.... Monte Karla i Đenove. Ma i dalje! Spavali smo tu i sledeću noć em na smenu, em na jedno oko (za svaki slučaj), a dva dana kasnije, u dogovoreno vreme, bili smo još dalje od mojih procena. Stigli smo u Kremonu u Italiji. Tamo su se valjda muvali oni poznati Šekspirovi ljubavnici. Tako su nam tamo rekli - da to u stvari nije bilo u Veroni nego u Kremoni. E sad.... svako navlači na svoju vodenicu.... da su ovi to veče popili još koju buteljku, ubedili bi mi njih da je to bilo u ulici Modene u Novom Sadu i to iznad Narodnog bioskopa. Ma nek’ bude gde god hoće, samo da mi već jednom stignemo kući i skinemo se sa tih fast-fud nacionalnih restorana i odvratnog italijanskog, francuskog i španskog vina i najzad se vratimo starom dobrom „Banatskom“. Oni.... ja ne pijem.... to svi znaju.