I paor i ratnik 1 „Poziv za besmrtne“

            Ležimo u polumraku male sobe u stanu u kom živim sam već neke... dve godine. Gledamo „Dnevnik“. Dnevnik je početkom devedesetih bio kao lektira... obavezno štivo. Ne verujemo im skoro ništa ali opet, kao hipnotisani, gledamo. Otme nam se po neki komentar, ali većinu pratimo bez priče... nekada mi se činilo da i ne dišemo. Tako je otprilike izgledala i spoljašnost... kada se izađe iz jednoiposobnog stana na četvrtom spratu zgrade u kojoj sam živeo od... da... 1978. Svugde je mračno i sivo... tmurno... naglovito... Gde god da odem i šta god da radim. Većina ljudi neprijatno ćuti ili odsutno maše glavom... kao u neverici. Bilo je... nije da nije... i onih koji su ludovali... Sami od sebe ili povedeni drugima. Psovali su nekome majku ustašku, zaklinjali se na vernost otadžbini i kleli da će im se krvi napiti. Kafane su prepune. Od dima koji curi iz najjeftinijih cigareta jedva se diše. Smrdi. Čini mi se da u gradu srećem neke nepoznate ljude koji, zakleo bih se, nemaju nikakve veze sa Novim Sadom. Prepoznajem ih na ulicama, u kafićima, u rupama na kojima piše „Sur“, u martketima, na pijaci. Često nose neke maskirne uniforme bez obeležja, čina, karakteristične boje. Izgužvani, sa bradom od desetak dana i dahom koji je mešavina neke jeftine rakije i još jeftinijeg duvana. Oni ne gledaju „Dnevnik“. Obično slušaju neki stari izanđali i od ljudskih ruku zamašćen i prljav radio koji pomalo deformiše glas dok škriputavo pomera opnu nekog „Iskrinog“ zvučnika duboko zavučenog u njegovu unutrašnjost. Taj škriputavi i metalni glas besomučno i neprestano ponavlja stanje na svakom mestu „ratnih sukoba“... što je bio ulepšani sinonim za klanicu koja je počela pre par meseci. Ljudsku klanicu.

            Zvono na vratima nas je trglo iz polu hibernacije u koju smo zapali zureći u snimke sa ratišta koji su nas napadali sa mog, kao telefon crnog televizora. Krenuo sam polako ka vratima... skoro neodlučno... jer... znao sam ko je ispred vrata. Imao sam 27 godina i bio sam kao stvoren za topovske šrapnele koji otkidaju i meso i kosti. Veliki broj mojih prijatelja je već otišao... na „vojnu vežbu“... kako se to tada nazivalo, iako smo svi znali da je prava reč za to „rat“. Stojim ispred vrata nekoliko sekundi bukvalno raspolućen mislima. Da li da ne otvorim? Mnogi nisu. Krili su se dosta uspešno, menjajući stanove ili čak i gradove. Nisam istrajao. Otvorio sam vrata. Ispred vrata je stajao čovek sa svežnjom papira u rukama koji su podsećali na odreske od plate kakve su nekada davno dobijali moji roditelji. Spuštenog pogleda procedio je neku, valjda službenu rečenicu... da li sam ja onaj pravi ja koga oni traže. Hvatajući na trenutak njegov pogled, shvatio sam da je to komšija iz susedne zgrade. Mogao sam da osetim hladnoću koja je na trenutak protresla i mene i njega i koliko je i njemu taj čin uručivanja poziva bio strašan. Uz sleganje ramenima, skoro bez reči, pružio mi je poziv a zatim i neku svesku u koju sam trebao da se potpišem kao dokaz da sam „poziv uredno i na vreme primio“. Pogledao me je još jednom, izvinjavajući se pogledom, i skoro bešumno okrenuo i otišao. Stajao sam pored vrata sa svojom tadašnjom devojkom, a današnjom ženom, zureći bez ikakvog smisla u vrata preko puta mojih. Kao da sam nemo viknuo tako da me čuje ceo ulaz, cela zgrada, ceo grad, cela tadašnja Jugoslavija...  „Zašto?!“... „Zašto, majku vam jebem pokvarenu?!“ 

            Imao sam na raspolaganju još jedan dan mirnog života jer već prekosutra sam morao da se javim u „Majevicu“... kasarnu udaljenu od naše zgrade svega par stotina metara. Pa... dobro... bar mi prevoz neće trebati... tešio sam i sebe i svoju devojku, pokušavajući da bar malo razbijem kamen težak nekoliko tona koji se u roku od par minuta svalio na nas svom svojom težinom ne dozvoljavajući nam da dišemo normalno nego... sitno... kratkog daha... kao pred sudnji čas. Još jedan dan. Jedan dan da odlučim da li da se javim i stavim na raspolaganje krvnicima i manijankalnim ubicama koji su se igrali rata, ili da... pobegnem negde, daleko, što dalje od te sveopšte ludnice koja je vladala u svakom atomu svega što se kretalo, mislilo, živelo, disalo, hodalo. A gde i da pobegnem? Kod rodbine u Banja Luci je bilo još žešće sranje. Rat u Bosni još nije počeo, ali se osećao kao miris paljevine... kilometrima u krug. U Zagreb? Jebote... pa protiv njih ratujemo? U Evropu?... Da li će me pustiti na granici? Primio sam poziv. Uhvatiće me kao leptira mrežom. Majci pod suknju? Zašto da ne... samo... ona nije tu. Sa ćeletom je u Banja Luci. A onda mislim... zašto bih uopšte bežao? Neću ni da bežim ni da idem. Neka me hvataju kao Gestapo po Novom Sadu, Beogradu, Užičkoj Požegi, Subotici. Neka bude šta bude, ali neću da idem u njihov jebeni rat. Nemam ja ništa s tim. Nemam neprijatelja ni na jednoj strani. Neću ni da ih imam. Neka svoja sranja rešavaju u kafanskim tučama ili na nekoj livadi, u nekoj zabitoj vrleti, daleko od svih nas. Šta ti je život. Koliko god da smo na književnosti analizirali likove iz književnih klasika nikada nismo dovoljno pronikli u njih. U onoga koji je bio raspolućen, rastrzan, prepolovljen, izbezumljen, ozbiljno uplašen. Sada smo mi sami postali ti likovi. Sada nam je mnogo jasnije zašto je Dostojevski ispisao desetine stranica opisujući samo Raskoljnikova razmišljanja. Ali... to mi sada nije nikakva uteha. Ja moram da olučim. Zajebi Dostojevskog, Tolstoja, Šolohova... Daleko je ruska stepa odavde. A još dalje devetnaesti vek. Odlučio sam. Idem. Idem, pa neka bude šta bude. I smrt je normalna pojava. Kažu. 

Stižu i... šezdesete... il' ipak pedesete

            Kada napunite 50 godina koje godine stižu? Šezdesete ili pedesete? Mereno decenijama ulazi se u šestu deceniju života, ali nikada nisam bio siguran da li se to odnosi i na taj prefiks... šezdesete. Valjda je ipak u pitanu ona bolja varijanta za mene... da sad počinju pedesete. Jer... šezdesete?! Što je mnogo mnogo je. Gde sam ja od 60? Još čitavih 10 godina. Znam da će proći kao i ove od 40 do sada, odnosno k'o pancirni metak kroz čamovu dasku, ali... ipak treba da prođu. A kao da je juče... dobro, ne baš juče, ali... pre dvadesetak godina bilo kada sam se kao klinac od deset ili dvanaest godina igrao upravo ovde gde je sada naša kuća. Kada malo jače zažmurim mogu sve da vidim. Sve one brežuljke koji su za nas bili kao lanac planina, iako su nastali čovekovom nezaustavljivom silom... kamionima koji su istresali viškove zemlje ko zna odakle... možda sa Limana. Sav taj niz planinskih venaca bio je obrastao nekom vrstom stabljikastog korova kakav nisam video desetinama godina a još uvek mogu da osetim njegov miris. Letos sam kod Štranda video jednu drugu vrstu koja je bila isprepletana zajedno sa ovom prvom i činila čudovišnu džunglu koju smo mi, u želji, u mašti, u igri želeli nekako da ukrotimo. Pravili smo kolibe. Svake godine. Bila su to naša tajna skrovišta koja su nas vodila u jedan savim drugačiji dečački svet. Mnogo manje ozbiljan od škole, domaćeg i recitatorske sekcije. Svet slobode... neograničene, ničim oivičene i nepregledne. Eto zašto su uvek aktuelni filmovi o Indijana Džonsu ili Hari Poteru... zato što ljudi koji su ih snimili nikada u stvari nisu zaista i odrasli nego je u njima ostalo bar još dve ili tri litre dečačke krvi koja se stalno vrti u krug i svaki put kada stigne do mozga napravi zbrku u glavi. I onda podetinjimo. I bude nam lepo. Baš lepo.

            Matura. Ispit zrelosti. Ja sam imao utisak da je to bio više ispit čiste zajebancije, ali... ako se tako zove... neka im bude. Svakako je jedan od najlepših komadića ove slagalice koja je počela da se sklapa u novembru 1964. Matursko veče, jedno od gorih pijanstava. Čini mi se kao da sam već tada odlučio da u životu neću piti. Ni kapi. Mešavina piva, Badelovog konjaka i vina me iskidala kao tenkovske gusenice. Pet dana sam bio ni na nebu ni na zemlji... lebdeo... ni sam ne znam gde. I nikada u životu nisam bio bliže WC šolji nego tih dana... bar kada je glava u pitanju. Pio sam još malo u vojsci... ma to je deo tog folklora... jednostavno ne može bez toga... utopiš se u svom tom zelenilu i pustiš da te struja nosi. Oproštajno za vojsku... Imam dosta slika u albumima ali mi i ne trebaju... pamtim sve... svaki detalj. Uvek me zanimalo zašto čovek neke slike iz života, male fragmente, zapamti do savršenstva a u isto vreme izbriše čitave godine. Mnogi govore da čovek obično izbriše ružne stvari a ukleše lepe. Pa... ne bih mogao reći da sam imao mučenički život ali... nekako imam više tih ružnijih slika u glavi. Na mene se valjda lakše lepe. Ali to oproštajno... to je bilo jedno od lepših koje sam zapamtio. Sećam se specifično zelene boje vagona i boja u kupeu u kome sam sve do Čapljine bio sam. Sasvim sam. Ali... i to je prošlo... sa ove daljine gledano, kao jedan dan. A onda dođeš kući... ne baš preko bašta kao u Balaševićevoj pesmi... i započneš jedno novo razdoblje. Godine promaje. Godine u kojima nisi ni klinac ni čovek ili... budeš dovoljno blesav ali i pomalo ozbiljan. Pa, kao na apotekarskoj vagi, odmeravaš šta ćeš tog dana. Da glumiš malo ozbiljnosti ili... da budeš ono što stvarno i jesi... odrasli klinac. Moj pokojni stric je vrlo često govorio; „Malbašići ne sazrevaju pre tridesete“. Te reči su mi odzvanjale kao odjek u gluvoj noći kada sam se približio toj brojci. E moj čiča... pogrešio si ti za... bar još dvadeset. A da li će biti i više... videćemo.  

 

 
            I koliko god stvari da nam se izdešavalo od vojske do danas, prošlo je, kao malo duži film. „Dvadeseti vek“... recimo. Slom države u kojoj sam rođen, mobilizacija, ratište.... opšti metež i ludilo... to su godine koje su nam ukrali. Ukrali su nam ih neke tadašnje matore prdonje koje su se igrali olovnim vojnicima dok smo mi prolazili kroz sve to kao brzi voz kroz neku vukojebinu od železničke stanice sa onom tipičnom železničkom kućicom i nekim... valjda otpravnikom... koji odmahuje zelenom zastavicom i drži se za kapu kao da mu je ona tačka oslonca. Kao da će ga vrtlog koji voz stvara odneti ako je pusti. Blago njemu. On bar ima za čega da se drži. Da li mi imamo? Deca su nam skoro odrasli ljudi, i oni već polako traže neku kapu za koju će se uhvatiti, a ja ponekad imam utisak da moju još nisam našao. Možda sam bio previše blizu vozova koji su ludačkom brzinom prolazili pored mene na nekoj zabačenoj stanici na kojoj staju samo lokalni šinobusi pa su me odneli oni vrtlozi. Ili ipak pomalo preterujem... uhvati me neka seta i nostalgija... valjda. Žal što možda nisam bolje iskoristio vreme od tog, kako moja mama tvrdi, sunčanog, sedamnaestog novembarskog dana 1964. Utorak. Dvadeset do devet uveče. U Betaniji nije bila posebna gužva. Jedan sasvim običan dan za njih. Sedeli su i... slušali radio čekajući kada će neka od porodilja početi da zapomaže i da ih prekine u slušanju... možda hita meseca. Proverio sam... bili su to „D Suprims“ i pesma „Bejbe lov“. Lepa pesma. Iako ja tada nisam mogao da je čujem. Sada mogu. Te godine rođeni su i „Nutela“, robne kuće „Metro“, „Simpo“ Vranje, i čuveni model „Škode“ – 1000 MB, koju je i moj otac vozio. Od poznatih... Nikolas Kejdž, Uroš Đurić, Žuliet Binoš, Goran Radaković, Klajv Oven, Davor Gobac, Monika Beluči, Slobodan Beštić, Kianu Rivs, Leni Kravic, gđa predsednica Obama i još mnogo drugih. Pa... interesantno društvo vršnjaka. Zar ne? Mogli bi da se okupimo negde. Onako... spontano.