Band Aid (1984-2011)

            Sinoć ili bolje rečeno rano jutros sam se zablesao u film sa interesantnim nazivom - „Iza granica“, sa Andželinom Džoli i Klivom Ovenom. Romansa koja u pozadini (ili je romansa pozadina) nosi priču o radu  humanitaraca u ugroženim delovima „plave planete“. Radnja je smeštena u 1984.god. Baš onda kada su po svetu palili muzički Bend Ejdovi, praveći jednu solidnu pesmicu, a zatim na dobrotvornim kocertima skupljali pare kao pomoć za decu Afrike.  Bila je to retka prilika da se u igranom filmu vide snimci dece od jedva deset kila, ili odraslih ljudi od 35 ili 40 kila. Čak ni zemlje nisu izmišljene. U pitanju su Etiopija, Eritreja i Somalija. Zemlje gde se i danas masovno umire od gladi.

Stvari se uvek nekao nameste  tako da izgleda kao da te neko munuo u rebra u nekoj gužvi, jer sam to veče kao prilog na Dnevniku video, čini mi se, baš iste slike. I shvatim, mnogo više me pomere takve slike od već „normalizovanih“ slika nekog masakra sekirom u hororu B produkcije. I ne možeš da se ne zapitaš: Da li se to stvarno dešava na jedva 5 – 6 hiljada kilometara južno od nas. Samo 5 – 6 hiljada kilometara! Bože oprosti mi, ali izgledaju ka da nisu sa naše planete. Kao Spilbergov IT, ali II deo – „Invazija“.

A gore kod nas, tih par hiljada km severno od pakla, mi izgleda ništa ne znamo. Kao da je 1911. a ne čitav vek više od toga. Živimo... onako.... šta ja znam – solidno?!? Imamo „koju“ kilu više, ne volimo baš boraniju i grašak ali mora se zbog raznovrsnosti ishrane, ne damo deci da jedu slatkiše da bi ih, kad oni legnu, često smakljali mi, jednom mesečno (ili nedeljno) natovarimo par kolica „najosnovnijih“ potreba u nekom megamarketu, a posle skromnog ručka skoro da napunimo kantu ostatcima te „skromnosti“. Pa kada bi se setili svih onih ručkova i večerinki po restoranima u kojima nam je konobar iskidao živce jer nas je očito zakinuo za jedan komad mesa u porciji (od koje smo ostavili pola) i još nas bezobrazno lagao da smo ga pojeli.

E moj civilizovani svete! Na „čemu“ si ti?! Na kojim lakim (ili nekim drugim) drogama?! Na Novom Zelandu – zvaničan podatak – nema više pasa i mačaka lutalica. Svi su zbrinuti i „popisani“. Ako kolima na ulici udariš „popisanog“ psa čeka te krivično gonjenje kao da si udario čoveka. Normalno! Svaki taj „popi(š)ani“ pas ima ime i prezime, dokumenta, pasoš kojim može da otputuje u više zemalja nego ja, pedigre bolji nego ja (što verovatno i nije problem jer je poslušniji od mene), a možda ima i negu bolju nego ja (nek’ moja žena razmisli malo o ovom)?!

Negde letos na nekom roštilju kod dobrih prijatelja, u nekoj neobaveznoj priči izneo sam tešku filizofsku tezu (inače neizvodljivu): „Kada bih imao tu moć, svakome ko ima kućnog ljubimca bih „odrezao“ cifru koja je bar tri puta veće od one koju on mesečno izdvaja za svoju kucu, macu ili drugu životinjku i te pare preusmerio onim jadnicima oko kojih se muve roje više nego oko crkotine kraj puta.“ Uuuu! Na te moje reči skoči jedan, reći ćemo „poznanik“, koji inače ima psa nešto malo manjeg od prosečnog Severoameričkog Grizlija, i zasu me malo pojedinačnom, ali ipak više rafalnom paljbom: „Zašto da ja plaćam za lenje crnčuge koje samo leže i čekaju da im nešto padne s neba?! Neka rade kao i ja pa će imati. Da li tamo uopšte iko išta radi. Ma boli me k.... za sve njih. Neka pocrkaju?!“. Bravo maestro! Kratko i jasno (tamo on njima)!

Nekako sam se izmigoljijo iz te gužve bez rasprave (što je priznaćete za mene čudno), jer je svaka rasprava o tome besmislena. Posebno sa vlasnikom tako „male“kuce. Otkud znam, možda ga dovede da mi lično pokaže koliko se on (kuca) slaže sa mišljenjem svog gazde. A možda je i u pravu?! Da stvarno, zašto ne rade, a „uvek ima posla za onog ko hoće da radi – samo neće!“ Eto recimo u Etiopiji, koja obiluje ogromnim prirodnim bogatstvima o kojima mnoge zemlje mogu samo da sanjaju kao što su: prašina, crvena prašina, kamen (crveni), žuta prašina, domaća prašina (prebogata mineralima i retkim metalima), siva prašina kao i oko čak 14 vrsta raznog peska. Sem toga: nikada nije ratovala, nikada nije imala problema sa vodom, nikada nije bila napadana sa strane i uopšte uzev to je jedna prebogata zemlja koja je na žalost zbog lošeg društvenog uredjenja, nedostatka demokratskih institucija, lošeg i nekoordinisanog funkcionisanja skupštinskih odbora i komisija zaduženih za ljudska prava i prava manjina praktično samu sebe dovela do (preko) ivice propasti. I ko im je kriv!? I zašto bi mi kao civilizovano društvo uopšte marili za te ljude tamo? Šta im dugujemo? Izgleda ništa! 

S takvim razmišljanjima, na žalost, živi ogromna većina našeg sveta. Našeg, jer samo njega vidimo i samo za njega znamo. I to danas kada se cela zemlja može „obići“ internetom ili TV-om za 2 dana. Gledamo i čujemo vest da je za poslednja dva meseca umrlo preko 29.000 dece. Procene o odraslima niko se nije usudio da iznese. I pored svega toga, mi kao to (već sam dosadan) civilizovano društvo nismo u stanju da se odreknemo samo malo svoje samoživosti i da se organizujemo kao što dolikuje ljudskom rodu. Jer ako možemo da organizujemo „mirovne“ operacije i tzv „mirovne snage“ koje broje više stotina hiljada ljudi, zašto isto tako ne možemo da organizujemo da bar pola od tih ljudi umesto metaka kalibra 7,62 ovim nesrećnicima odnese i to stalno i bez prestanka ono što valjda svako ljudsko biće treba da ima – malo hrane. Da se skupimo i rasteramo te muve koje se roje oko njih i nemilosrdno ih napadaju ležući u živim ljudima svoja jajašca iz kojih već mile crvi dok oni bez i trunke otpora, jer za otpor treba snage, samo nemo gledaju.

 Znam da će me mnogi vlasnici kućnih ljubimaca proglasiti kretenom koji bi da napuni rupu koja se ne može napuniti. Bunar bez dna. Koji mrzi životinje, i koji ustvari o njima ništa ne zna. Moguće je. Lako je moguće. Jedno sigurno znam: izmedju ljubavi prema životinjama i ljudima ma gde oni bili, izabraću ljude ma koliko da je ta cena velika. I ako treba da se i poslednji čovek na svetu odrekne poslednjeg kućnog ljubimca da bi drugi ljudi živeli, biću za to.