Uskisla "Čorba"

           Pritiskan od strane sina jedinoga (dobro, imam još i dve ćerke), a najviše zbog brige da ga ne pregaze k’o Fap žabu, u subotu 22. oktobra otišao sam sa njim i ženom (ta svugde mora da zaviri) na koncert "Riblje Čorbe" na Spensu. Već nakon ulaska shvatio sam da je moja briga bila (verovatno) neopravdana jer teško da je taj broj ljudi koji se skupio u maloj sali Spensa mogao bilo koga da „pregazi“. E sad, ja moram da priznam da sam na koncert krenuo dosta kiselo raspoložen jer sam "Čorbu" (zbog istog deteta) gledao pre dve godine u „Areni“, a za mene u ovim godinama je to premali vremenski razmak za jedan te isti bend pa taman da je u pitanju Dajir Strejts, Pink Flojd, Juritmiks, Enjo Morikone, Tendžerin Drim ili Hari Mata Hari (dobro ovog poslednjeg ne bi’ gled’o ni prvi ni ma koji put). Doduše, za koncert od pre dve godine ne mogu ništa loše da kažem. Odrađen je (što mrzim tu reč) veoma dobro. Bio je nabijen energijom, dobro ozvučen, i veoma dobro odsviran (i otpevan), a muzičari i publika odlično raspoloženi.

            Priznajem da sam i na taj koncert od pre dve godine krenuo sa velikom dozom presabiranja u glavi jer ipak... prošle su tolike godine i toliki mili i nemili događaji i za mene i za „Čorbu“ koji su nas poprilično „otuđili“. A koga i od koga nisu? Da li je u ovoj zemlji (pogledati komentar koji sam poslao Blog-koleginici „Mahlat“- Dirty Dancing  )od kada je počeo ovaj usrani rat uopšte ostalo i trunke rok muzike!? Teško. Bilo je '90-tih nekih koji su pokušali, ali su posle kraćeg "bekstva" iz čamotinje uhvaćeni i na vreme "privedeni pravdi".

            Razmišljao sam pre početka koncerta da ne znam da li sam ikada, kada je u pitanju „Čorba“ ili bilo koji druga grupa (ili druga umetnost), uspeo da zaista odstranim ono što sam deklerativno i javno zastupao – uticaj informacija koje sam dobijao o privatanom životu autora od onoga što taj autor stvara. Činilo mi se da jesam. Eto, za vreme (tog) rata neki glumci (ne glumci – glumčine) su bili članovi nekih (vodećih) partija, ali nikada nisam pomislio da je time njihova glumačka genijalnost ni za milimetar dovedena u pitanje! Isto to se (mislim) odnosilo i na muzičare. Ali da li je? Da li je moguće ostati imun na sve i reći – on je totalni kreten u svakom smislu ali stvari su mu genijalne! I pri tome nimalo ne umanjiti „vrednost“ njegovih dela šta god da su ona bila. Setim se one Jurine „E moj druže beogradski, Slavonijom sela gore....“ i uhvatim sebe da sam (bar tada) malko (više) spustio „vrednost“ svega što je „Film“(Jura) uradio. Ali nije prošlo ni par dana stiže odgovor „E moj druže zagrebački“, u kome Bora Đorđević „vraća“ Juri minobacačku granatu još većeg kalibra. I jedan i drugi spominju kol’ko su curica kresnuli na „neprijateljskoj“ teritoriji i to bodovali duplo, kao go u gostima. Bora je na žalost nastavio i jednim učešćem u (čini mi se) duetu sa nekim narodnjakom u kome je otpevao stih „Ćuti, ćuti Mujo – ubiću te ja“ i snimio i prigodan vojno-moralno-podizački spot. Dobro, bio je rat, a u ratu se ljudi menjaju. On se, uostalom, nije nikada ni stideo da kaže da je nacionalista. Jedino što je u tome često preterivao, pa je možda ponekada bio i više od nacionaliste! Ali ja sam i dalje mislio da zbog toga ne smem da umanjim vrednost "Čorbinih" stvari na kojima sam odrastao, jer šta sa tim ima jedna „Rekla je“ili "Neke su žene pratile vojnike"!?

            Predgrupa („Čika Joca i zmajevi“), koja je kao i svaka predgrupa uvek namerno „utišana“, ali kojom sam, mogao bih to reći bio „dosta nezadovoljan“ jer mi je ličila na bledu reinkarnaciju „Čorbe“ iz 1979., a svakako neprimerena svom vremenu, kao i mali broj ljudi za jedan „ovoliki“ grad mi je dodatno „zakiselila (Č)čorbu“. A i sve sam ređi gost na koncertima. Džabe ti hoćeš da budeš „For ever jang“, kada biologija vuče konopac s druge strane.

            Prvi rifovi na gitari dobro poznate pesme s kojom je „Čorba“ na početku karijere uvek počinjala svirku sad mi deluju mekše, tanje, tiše. „Zvezda potkrovlja i suterena“ je nekad na početku koncerta  dizala i pikavce s poda. Danas više ne. Ili sam ja samo takvog „dojma“. Sve to govori da je 30 godina veliki period i opstaju samo mamuti. Bora nema više ni onaj glas, a ni deseti deo nekadašnje energije. Nekadašnji večiti buntovnik protiv svega što je bilo „u koloseku“, što je bilo kanalisano i kočeno je i sam pomalo postao kočničar. I ne samo to. Postao je, kako je i sam na koncertu rekao stihovima: „Gledam u ogledalo ne prepoznajem ko sam, izgledam kao da mi je 58“ – starac. Ubrzo je dodao da mu je ustvari 59 (1952.). Pomalo usporenim govorom ali i sa ponekad ne baš dobro koordinisanim pokretima otkriva nam da ustvari nikada nećemo otkriti kolika količina loze (a kasnije, kada je „ostavio“ alkohol – piva) se prelila preko njega. Ne, nije pijan, i čak prečesto „nateže“ plastičnu flašu s vodom. Nešto se mora piti jer moraš nečim bar malo ispolirati grlo između pesama. Rutinska svirka bez nekih bitnih grešaka. Ponekada, ali vidno ređe nego ranije, između pesama odrecituje i po koji njemu svojstven stih, ali nijedan tako jak i snažan kao nekada – pre 25 ili 30 godina. Dva bisa sa po tri pesme. Naravno „Lutka sa naslovne strane“ se još uvek peva horski i bez instrumenata, iako je za svoju najbolju pesmu, kako je to sam u njenoj najavi rekao još pre biseva, proglasio „Anđela“.

            Posmatrao sam publiku. Ne, nije to više onaj „milje“ koji nekada davno dolazio na „Čorbu“ i na koji mislim da sam navikao. Drugi je to svet, čini mi se. Posebno onaj (brojniji) mlađi deo publike. Nisu oni u ni blizu nekog „filma“ u kojem smo mi „glumili“ pre tih famoznih 30-tak godina. Ovi mi više deluju kao da su iz holivudskih filmova „B“ (ili“C“) produkcije. Čini mi se da sam to najviše uslikao posle koncerta na izlazu. Čini mi se! Ili sam ja to možda postao pomalo ljubomoran na njihovu mladost?!

            I upravo dok sam izlazio iz sale pomislio sam „Eeej Džoni, Džoni, najbolji si i zato što si pred početak svih (ovih) onih naših međuplemenskih „čarki“ otišao odavde u pičku materinu". Vozaš taksi po Hagu i prevodiš „stare“ knjige. Jer baš tada kada je Džoni otišao ovde je umro pravi rokenrol. Bar ja mislim da jeste. Ali ne zato što je samo Štulić svirao pravi rok. Svirali su ga i mnogi, mnogi drugi. Ne, rok je ovde odumro sam od sebe. Ali je Džoni na vreme (i pre njega) namirisao "sunovrat generacije" i nestao. Povukao se. Treba znati kada se povući! Ako se povučeš u pravo vreme (p)ostaneš legenda! Ako ostaneš predugo, onda te kao ostarelog gangstera koji sada više nije niko i ništa, ismevaju i omalovažavaju klinci a „tvoji“ te se pomalo stide. 

            Da li je to i mene bio stid što sam bio na koncertu „Čorbe“, danas kada se može reći da ona definitivno više nije miljenik publike, posebno ne publike u Novom Sadu. Nije. Prvo, zato što sad baš hoću da odem na koncert onoga ko nije miljenik. Drugo, vodio sam klinca na koncert rok benda čije pesme skoro sve zna, a pomalo već i svrucka na gitari, benda koji ipak „prži“ čisti rok. Za jednog dvanaestogodišnjaka OK izbor. Mnogo bolji od koncerta „famozne“ rumunske pevačice nepoznatog porekla, koja sada kod nas žari i pali k’o kod njih Brena pre 25 godina. Vratilo nam se!