Da li je život 5.oktobar ?

                U sredu 5.oktobra je bilo 11 godina od kako su 4 prijatelja, a ja sam jedan od njih, "menjali režim" u Beogradu. Šta se tamo zaista dogodilo tog dana? Ni ja više ne znam gde sam tada bio, a još manje znam gde sam sada. Puno stvari se promenilo. Nije da nije. Ne mislim više da li će me neko mobilisati ili bombardovati. Ali, obzirom na trenutnu konstelaciju snaga u svetu (SAD-Rusija-Kina), pitanje je i da li bi to neko mogao sada da izvede i da je Milošević još uvek tu?! Ali, kud sam ja to odlutao?! Pa to je već globalna politika. Pustimo te trice i kučine! Treba misliti o ovome sada. 

                Uvek kada se približi taj dan svi viču jedni na druge i kažu da su razočarani rezultatima petooktobarskih promena! Ali se pitam da li je i moglo biti drugačije kada smo mi takvi kakvi jesmo. Da li bi bilo koja vlast mogla da nas promeni. Da plaćamo porez, da radimo, da odgovaramo za svoje postupke, da bar većina lopova i iz vlasti, ali i ovih običnih bude u zatvoru, da ne lažemo jedni druge, da se ne mrzimo (a čini mi se da se ni jedan narod tako ne mrzi kao mi medjusobno), da bar neko u vlasti stavi "čelo na prst" i kaže: 'ajde da uradim nešto za svoj narod, ili za svoju državu!

                Pa nekada su se i poslednja ponjava i jedini konj izvodili iz kuće i kretalo se, jer se moralo, jer je otadžbina zvala. Oni koji nisu imali ništa su davali sve da bi mi imali sada ovu svoju "državu", koja nije nizašta! Setiš se svih onih imena na Zejtinliku. Svih onih krstova... redov Milivoj Krstić... narednik Obrad Pantović...kaplar Spasoje Šljivić... redov Todor Mirić .....u nedogled! Zar im nismo ništa dužni? To što su svoju i našu državu branili i odbranili, da bi je mi dali na pladnju, kao pečeno prase, lepo ukrašeno i aranžirano. Da bi je razvukle i rastrgale ove hijene koji su sada glavni dirigenti. Ma, ustvari dirigenti su daleko, a ovi ovde preko Skypa gledaju dirigente i sviraju njihove melodije.

               Uskoro će " Amazing Grace" biti najvažnija melodija i bojim se da ćemo je svirati u svim prilikama. Svakako da je ta Škotska melodija koju je ceo zapad ustanovio kao svoju novu "Internacionalu" lepa i ja ponekad volim da je čujem. Ponekad! Ali ne stalno. I ne želim da zameni "Nizamski rastanak". Jer i pored toga što sam odrastao uz rokenrol, Malboro i Kokakolu, ta pesma kao da me uvek malo povuče za rukav i trgne kad' se jako zagledam u daljine. U vojvodjansku ravnicu.

               Ima jedno mesto, tu blizu, gde mi kapci postanu teški, a oči se malo zamute. Na izlazu iz Starog Bečeja ka Bačkom Petrovom Selu postoji jedno malo uzvišenje. Nije breg. Baš uzvišenje. Mesto sa koga pogled lagano pada ka ataru i daljini. Nekada je tu bio drvored pored puta da ga snegovi ne bi zavejavali, i da bi kiša manje šibala putnike koji njime idu, ali su ga isekli pre 20-tak godina. Valjda je nekom zaklanjao vidik. Ne znam zašto baš tu... ali ako postoje raniji životi, onda sam jedan proveo baš na tom malom uzvišenju koje nije breg. Eto, i ja kao sledbenik Hristove vere pomišljam o ranijim životima!? Hulim na najsvetije kada me slome ove naše razvaline. Ali ipak, to uzvišenje kao da znam od nekud pre!

               I šta raditi, i koga proterati, i koga skloniti i koga, ne d'o Bog ubiti, da nam vrate naš život?! Niko se više ne osvrće za sobom. Kao, svi idemo napred! I kao, svi imamo pravo da gazimo, laktovima i obrazom prolaz pravimo ka nekuda napred. I decu teramo, i roditelje vučemo, i snove ispravljamo ka tom nekom napred. I ne jedemo 'leba i masti, i ne pravimo deci belu kafu nego Neskvik, i nigde više ne osećamo miris pečenih kolača u kući, i govorimo da je Kokakola najbolja u Meku, i "guramo" se na semaforu kolima, a pred pešačkim prelazom puštamo pešake i kada se jedva naziru u daljini, valjda baš zbog tog napred.

               Kuda napred? Gde je to mesto? Gde je ako nije ovde. I šta stvarno da uradimo da ovu zemlju i zaista napravimo svojom?! Da li može svako da se odrekne malo nečega. Nečega što mu ustvari i ne pripada! Ne pripada, ali nema veze, on to strašno želi jer će zaostati za onima što će otići negde napred. I idu oni napred još od tog 5.oktobra, a nikada gore nego sada.

               Velike promene Srbiju očekuju  2015. - 2016. U tome se mnogi slažu. Čak i istoričari koji izučavaju stalne cirkularne vremenske krugove koji se ponavljaju. Možda smo mi za ovih 11 godina napravili čitav taj jedan krug i došli sami sebi iza ledja! Ma mora da je to! To je sigurno, samo narod je glup da to shvati! Ma nema veze, osvestiće nas oni već pomenuti dirigenti kada njihov orkestar zasvira onu našu narodnu "Amazing Grace" ili možda još bolje "Radecki marš" da nas digne, da skočimo na noge lagane.

               Ali ja više volim nešto bez naglog skakanja, jer mi se od toga često zavrti u glavi. Kao i tog 5. oktobra, kada mi se učinilo da sam osetio tu svežinu koja me potpuno opila, neki lep i mio vetar koji mi je strujao oko glave to veče i od kojeg kao da sam malo posrnuo. Zato već dugo ne volim naglo dizanje. Ima jedna lepa stvar od Cepelina koja me kad god je čujem nekako uvek vraća unazad. Tako se i zove "Ten years gone". Da prošlo je, deset godina. Ili možda četrdeset i nešto?!