Sujeverje, močvara ili Dan mrmota

          Pre nekoliko dana dobio sam brdo mejlova od starog školskog drugara koji mi često prosleđuje raznorazne mejlove „zezatorske“ sadržine. Bude tu svega i svačega – viceva, kratkih filmova (ponekad i neprimerene sadržine), interesantnih pričica i podosta stvari sa „Vukajlije“ koji je već odavno postao neka vrsta ozbiljne institucije i bez koga mi ne stiže ni jedna „doza“ dnevnih mejlova čiji broj se kreće od 20 pa do 50. Ja od svih tih mejlova proberem one koji mi se najviše svide i pošaljem ih dalje u svet. 

            U ovom brdu bio je i jedan mejl čiji me sadržaj začudio. Ide otprilike ovako: „Prosledite ovu poruku na 6 adresa i ubrzo nakon toga stići će vam nenadana suma novca. A ako ne prosledite ovu poruku nećete imati novca do sledeće godine“. Nije da meni ne stižu ovakve poruke, i nije ovo prvi put, ali od tog čoveka koji je uvek stajao s obe noge na zemlji bilo mi je skoro neverovatno. Nisam izdržao da mu se ne javim i ne upitam ga za razlog. Objašnjenje je bilo prosto. "Hteo je da vidi reakciju ljudi na ovako nešto. Da vidi koliko će ljudi biti „preneraženi“ ovakvom porukom". Većina i jeste - po njegovim rečima – ali bilo je i onih koji ne da nisu bili iznenađeni nego su tražili „detaljnija“ uputstva za dalje prosleđivanje pa do (čak) nekih koji su mu se zahvaljivali (valjda što je odlučio da „tu lovu“ usmeri baš njima, i da baš njima „pošalje“ sreću)!? Na kraju mi je ipak tiho i uz blago ismevanje samog sebe dodao “A zašto i ja ne bih probao? Pa stalno mi stižu takve stvari i ja ih dilitujem uz neskriveni bes u sebi (i drugima), i jebiga – činjenica – nikada nemam dovoljno para!“

            U jebote! To me toliko pomerilo da sam na kraju i ja prosledio poruku na 6 adresa. Pa slušaj, nikad se ne zna!? I ja baš ne stojim „najbolje“ poslednjih godinu – dve. Šta „najbolje“? Uopšte i ne stojim! Moglo bi se reći da lebdim jer uopšte ne osećam čvrsto tlo pod nogama! Ali tek što sam (posle više pokušaja i razmišljanja da li ću ili ne) stisnuo „pošalji“, nešto me iznutra „ubolo“ u dušu, srce ili možda i dupe – nisam siguran!? Da li je moguće da ja to šaljem!? Da sam se ponadao da ću na taj način nešto dobiti, a ako ne dobiti onda bar „blokirati“ dalju propast „skroz“ do nove godine do koje ima čitavih 60 i koji dan!? Zato što sam prosledio 6 jebenih poruka?! E, Sindžo kukavče jedan jadni. Jadan si kao i cela ova zemlja što vekovima živi čekajući nešto što će doći sad iza nedelje ili posle nove godine. Baš odmah posle! Svi sanjamo nedosanjani san i kao u „Danu mrmota“ započinjemo uvek isti dan ispočetka. Jedina razlika je u tome što je Fil (Bil Marej) u „Danu mrmota“ svaki dan učio po nešto i polako, korak po korak, svaki dan bio bliži svom dobitku. Dobitku koji je na početku prezirao, baš kao što smo i mi nekada prezirali ono što bi sada mogli nazvati sreća (ili možda sigurnost)! Ali Fil je učio određene zakonitosti u redosledu ponavljanja, i ponavljajući, ispravljajući i učeći na greškama, baš kada je kao davljenik pomislio da je površina daleko, da je nedostižna i da neće imati dovoljno vazduha da stigne do nje, odjednom izronio i duboko udahnuo vazduh kao da mu je prvi put. A onda se dosta brzo sabrao i nastavio život normalno, ustvari još „normalnije“ nego pre jer je shvatio da mu se sreća koju je prezirao sviđa.

            Mi za to nismo sposobni. Džabe se nama taj jedan te isti dan hiljadu puta ponovlja - mi i se sledeće jutro budimo kao na početku prvog. Ništa ne primećujemo! Neki su kao Fil prvog ili drugog jutra – potpuno zbunjeni i uopšte ne shvataju šta se događa i tako već četiri, pet ili deset hiljada jutara. Većina je kao Fil trećeg dana. Shvatila je u kakvu je rupu upala, uhvatio je očaj i panika i, ili u tome živi i sada stalno očajavajući, ili se u tome svemu uljuljkala i skoro da joj je lepo. Mazohizam – naša stara dobra vrlina. Neki su počeli i da se igraju, a nekada i da namerno preteruju shvatajući kako novi dan poništava prethodni.

            Mada, mora se priznati u našem „filmu“ je organizacija malo drugačija. Scenarista i ne zna šta je sve  napisao i čeka da mu kraj iskrsne sam od sebe, a režiser nije ni pročitao scenario i loše poznaje glumce iako s njima radi godinama. I zato u našem slučaju niko neće naučiti da sledeći dan ne upadne skoro do kolena u istu rupu na ulici prepunu vode u koju je upadao hiljadu puta. Mrzi ga da uči. Lakše je svaki dan prati pantalone. Niko od nas neće u pedesetoj početi da uči ono što se uči u četrdesetoj čak i ako to nije nikada ni naučio. A i što bi!? Šta će biti kada nauči? Biće deset godina mlađi možda? Ili će promeniti život sebi i drugima? Neće. I on zna da neće.

            Mnogi su i probali. Probali su, pokušavali su, počinjali su, izmišljali i smišljali su, napredovali su, grabili su napred, a onda se budili u istom. Pa opet kretali i sve to isto radili ali nikada nisu izronili. Nisu, jer kod nas je na površini debela drezga i žabokrečina i ne možeš da izroniš jer ne vidiš svetlost koja te vodi. Da bi izronio moraš da imaš fantastičan smisao za orijentaciju, pluća kao kit, životinjsku snagu i zube aligatora da njima rastrgaš drezgu, lokvanj i žabokrečinu koja sve pokriva. Zubi aligatora ti ne trebaju za drezgu i žabokrečinu, ali ti trebaju da njima bez razmišljanja odgrizeš ruku onome ko te gore čeka s namerom da te ponovo zagnjuri i ne dozvoli ti da izroniš. Onima koji su tu žabokrečinu i napravili. Možda su ti isti poturili nekog klinca i rekli mu da je to neka nova igra, a možda klinac i zna šta čini ali je zao kao i oni i voli to da radi.  Svakako će ostati bez ruke. Tako je u močvari. A u močvari smo jer su nam rekli da je močvara odlično stanište. I mi smo prihvatili misleći da ćemo u toj mutnoj vodi i mi moći da ugrabimo neku manju ili veću ribu. A nekada smo (čini mi se) živeli u mnogo čistijoj vodi. A onda su počeli da je mute prvo velike somine, a za njima i mi sami. I sada smo se izgubili. Potpuno. Drezga nas je prekrila tako gusto da se nigde ne nazire ni tračak svetosti koja bi značila nadu.

            I zato u očajanju, u danima koji se ponavljaju, ljudi prosleđuju i-mejl poruke potajno se nadajući da će tako doći do površine i iskobeljati se iz mulja. Ljudi koji ih prave odlično znaju ljudsku psihu, a posebno ovu „našu“ i igraju se njome. Nemaju ni oni ništa od toga, ali valjda misle da će tako malo razdrmati žabokrečinu. Varaju se, jer to se sve radi u potaji i bez talasanja. Blam je! Neki možda misle da se na tome može zaraditi jer će za svaku prosleđenu poruku u njegovom nizu dobiti neku kintu (pa makar to bilo i 0,0002 centa). Kao da stvaraju svoj „multilevel“ rukavac! A na kraju (i početku) niza je onaj ko dobije takvu poruku, od koje, kao da se malo pribojava. I onda prvo razmišlja: „Kako slanje poruke može uticati na to da ja dobijem pare. Ili, još gore, da ih ne izgubim?!“ – „Nikako“. A onda ipak mali crv: „A šta ako stvarno postoji nešto? Uostalom šta me košta?!“ I shvatam da je u stvari u mraku ove močvare u kojoj se ponavljaju jedni te isti dani malo, veoma malo onih koji ih ne prosleđuju. Možda oni u stvari i ne postoje. Oni samo pričaju i pišu u porukama da to ne rade. A u stavri – šta ih košta?!