Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 13. новембар 2011.

Ameri(č)kanizacija ili si Hejter


video

            Pre nekoliko dana moja žena je pročitala jedan komentar koji sam napisao na jednom blogu (e ta baš sve mora da vidi - ko prava žena iz onih silnih mejlova koji stižu na temu muško-žensko) i reče mi posle toga: „Jebote, ti ćeš postati Hejter“. „Šta ću postati?“- upitah onako – više da bih dobio na vremenu dok mi moj „translejter“ u glavi ne prevede tu stranu, američko-našu, a tako poznatu reč. Žena ponovi opet „Hejter“ i nastavi sa prevodom: „Onaj koji mrzi sve, koji je uvek protiv onoga što drugi pišu, i što stalno ima gomilu „podbadačkih“ komentara“! „Misliš NAMĆOR“ – rekoh ja. „Paaa da! Recimo namćor“- odgovori moja draga (koja još nije postala bivša, ali...). „A što recimo?“ – upitah. „Ima li bolje reči koja opisuje baš takav soj ljudi od te (dobre stare) srpske reči“?!

         Jer, koliko sam uspeo da se „opsetim“ – „hejter“ bi bio nekako najviše -  dušmanin! E pa sad, „namćor“ mogu da budem, jer čak i sam naziv mog blog imena – Sindža Mrsomud – asocira na tako nešto ili nešto kao stari dobri Iznogud (volim te naše arhaizme). Ali baš „dušmanin“ da budem, e toliko zlo (po ovaj svet) valjda nisam.

         
          I tu mi zasija lampica, jer nema ni kod mene više onih velikih lampi koje kad ti zasijaju u glavi – svetle put ispred tebe 500 metara - ko da si velika dizel lokomotiva. Ma jok, ostale su samo ove, sada strašno popularne – diode – da što manje troše, izgledaju veće - a nisu, brzo crkavaju i jeftine su. I ta mala diodica (još je umanjih kol’ko god sam mogao) mi baci svetlo na jednu (ana)temu koja me već neko (neko duže) vreme podbada tu negde gore - od ispod leve plećke pa do malog mozga (ako ja uopšte imam „mali“ mozak – pre će biti da imam dva velika). U pitanju je jedna opšta poplava Amerikanizacije (Englenizacija mi nekako deluje „tvrdo“) našeg jezika koja se polako uvukla prvo u kompjuterski svet, zatim svet „menadžmenta“ i ekonomije da bi na kraju zaposela i obični svakodnevni govor sa tendecijom da se „sru(č)ši“ čak i na neke narodne običaje.




         U stvari možda je običaje (sa Deda Mrazom) prve i napala, ali se nismo na vreme odbranili i sada je to „stari srpski običaj“ u kome na Badnje Veče dolazi mali debeli sedi bradonja – pravo iz Laponije (o kojoj mi je još moja baka pričala da je „jako lepa zemlja“, samo malo hladna i dosadna) i to na sankama u koje su upregnuti srpski irvasi koje je i Kraljević Marko jahao dok se spremao za megdana sa Musom - ne našim Musom sa Detelinare nego pravim - Kesedžijom, za koga takođe nikada nisam znao jel’ mu to bilo prezime, špicname, ili su ga samo tako zvali od malena jer je kao klinac vuk’o testise po prašini. 



            Dobro sad običaji, manje-više su podložni promenama, što je i normalno. Meni se naši baš nešto nisu posebno ni sviđali. Recimo ono prebacivanje jabuke preko kuće koje treba da izvede „mlada“ kada stiže u mužev dom. Moja žena ne bi prebacila ni njen Pežo (Peugeot) a da ne zakači makar lajsnu na krovu (Peugeota), a kamoli kuću. Mada za tu priliku bi se mogle „iznajmiti“ neke mlađe bacačice (DIF-ovke) koje bi je  zafrljačile ne preko kuće nego u neko šipražje 200 m od kuće, gde je niko ne bi ni našao, pa sa njom ni dukate koji su bili zabodeni u nju (a još pre bacanja su završile u džepu profesionalnih „bacačica“). Ili recimo „korinđanje“! Dođu ti na vrata, moraš da slušaš pesmu koju nije napravio Džiboni (Gibonni) – što znači da produkcija i nije baš nešto - i još na sve to moram da im dajem bombone, slatkiše i pare (na ovu krizu). Ma gluposti. Srećom vidim da ima i naprednije dece koja prave „Noć veštica“ (Halloween) koja je mnogo interesantnija, kreativnija i veselija.


A i ima baš lepo ime. Skroz dečije. I baš lepo deluju u mraku sve te tikve sa svećema. Onako... šta ja znam... nekako opuštajuće. Opustiš se skroz (kao dete) i pokriješ se jorganom preko glave - što je isto deo običaja. To bi se zbog lakše „implementacije“ u srpsku sredinu moglo pomešati sa našim veselim dečijim običajima za vampire pa bi se u prodavnicama tih dana (tu je lova burazOre) masovno mogli prodavati glogovi kočići i gumeni čekići kojima bi vesela dečica „proburažavala“ tikve (ako izađu ipod onog jorgana). Sve u svemu ima napretka, nije da nema. 



Ili su još bolje situacije kada na naše stare narodne običaje (koje zadržimo) dodamo i neke nove iz razvijenih zemalja Evro-Atlantske integracije kojima stremimo. Na primer na stari srpski praznik „Dan žena“ (8.mart), koji smo obožavali posebno kada smo bili deca i na taj dan mamama, tetkama, komšinicama, nastavnicama, spremačicama u školi i svim ostalim svesnim ženama nosili cveće, čokolade, izbledele bombonjere, džezve, oslikane tanjire, tacne (od  „čistog“ rosfraja) i ostale znake pažnje, može se pridodati još jedan sličan, ali ne manje važan praznik. „Dan zaljubljenih“, ili „Dan Sv.Valentina“ ili „Valentinovo“! Tek sada kada već desetak (dugih) godina slavimo i ovaj drugi praznik uviđamo njegovo pravo značenje! Ljubav. Ali manje ljubav. Više „Lov“ (Love), „La Murrrhh“ (L’amour), „Amor“ (Amor), „Amoore“ (Amore), „Libe“ (Liebe).... Zar se ne primećuje koliko je naša reč „Ljubav“ nekako bleđa, isceđenija, mlitavija i na kraju krajeva – skoro izveštačena - u odnosu na sve ove „Evroatlantsko-integracione“ reči.


I upravo zato je obeležavanje oba ta praznika posvećena - ljubavi, uzajamnom razumevanju, ženi kao najlepšem biću, ženi kao majci, ženi kao sestri, ženi kao zaovi, ženi kao jetrvi i ženi kao ženi (ovo poslednje mi deluje nekako „najjače“) – nesumnjivo (ali i nedvosmisleno, sigurno, svakako, veoma....) važno da bi i mi najzad postali deo tog civilizovanog, slobodnog, naprednog, humanog, sindikalno potpuno osvešćenog, seksualno oslobođenog, idejno nesputavanog, misaono nesagledivog.... (ne mogu više).... društva.


Ali da se još jednom malčice osvrnemo na početak cele ove priče. Naime, u gomili postova kod „kolega“ postera (pardon – blogera) non stop nailazim na reči (ovako napisane): „Off line“, „On line“, „Posted by“, „Twitter“, „Tweet up...  Pa onda u poslu - živ ne mogu da se mrdnem od menadžera koji imaju briljatne CV, sa sobom vode pomoćne PR (menadžere), a van posla (u životu) sve više Like-ujemo nego što nam se sviđa, i sve više se Refresh-ujemo nego što se odmaramo (pa i punjenje baterija mi je skroz normalno), pa onda - žene vs muškarci i u nedogled. I gde god koji blog, post ili (čak) mejl otvoriš, svugde samo„ispadaju“- Likeri (ne piće nego Lajkeri – Sviđači), ili (kao ja) – Hejteri.


Kao prvo, koliko ja znam, u pravopisu srpskog jezika jasno stoji da se sve strane reči, nazivi, imenice, lična imena.... pišu onako kako ih izgovaramo, a da u zagradi može biti navedena originalna verzija reči. Drugo, ne znam što bi neko druženje tvitera nazivao Tweet up, ili zašto bi rekli „Moramo da napravimo jedan Tweetup“ umesto „Ej, trebalo bi da (ponovo) napravimo jedno tvitersko druženje kao onda.... baš je bilo dobro (pardon – Cool).“


Moja žena skoro svake nedelje ide na druženje pletilja. I baš tako kaže! E sad, dal’ baš tamo ide, ili negde drugo, nikada nisam proverav’o jer su privatni detektivi („Private investigator“) skupi, a mene mrzi da to radim jer kada nekoga pratiš mora puno da se čeka na jednom mestu a ja nemam živaca za to (živci su najjača strana privatnih detektiva – na engleskom već znate – da ne pišem). I sad, umesto da i oni to druženje promene u Knit up (al’ dobro zvuči – a?... ili bar dobro izgleda napisano) oni i dalje idu samo na druženja. Obična druženja!! Primitivci!! A možda je to zato što je 80% njenih pletilja istovremeno (u privatnom životu – In private life) profesori engleskog jezika pa su im „Amerikanizmi“ dosadili i na poslu, a kamoli još i na „opuštanju“ (mada nikada neću shvatiti šta u tom probadanju iglama uopšte opušta). Ili možda nešto drugo?! Možda one kao profesori engleskog ne moraju da dokazuju da na tom jeziku znaju da čitaju, pišu, govore... A ovako – nije zgorega ubacivati  - pa nek ljudi znaju da ti znaš. Jer zašto pisati „Tvitap“ (na srpskom), umesto Tweet up(na engleskom)?! Misliće ljudi – čuo je nešto, al’ u stvari – nema pojma! Ljakse!



I na „Ljakse si“ ili nisi, uhvatiše nas i uguraše nam gomilu stvari za koje baš nisam najsigurniji da li su nam bile neophodne, kao i šta smo dobili njihovim „uguravanjem“ . I nisam siguran da to što su nam „ugurali“ nije zamišljeno da razdvaja (šatro)intelektualce (koji važno vrte palcem, a kupiš ih za.....) i ostali običan „svet“ koji Blog“ meša sa Blokom br. 5 za koji im klinci traže pare jer im treba u školi (a u stvari za te pare kupuju “Dragon“ sličice). Zamisao će im propasti (skromno misli jedan Hejter) jer najpametniji ljudi u ovoj zemlji na komjuteru koriste samo Word, a neki još isključivo „Olimpija“ (Olympia) pisaću mašinu.





2 коментара:

  1. Jes' da ima puno teksta, al' pročitah do kraja! Tema je inspirativna i imala bih štošta da kažem, naročito u onim delovima o jeziku (a i štrikanju!), al' što vreme više prolazi sve mi se više čini da je sve to samo borba s vetrenjačama.

    ОдговориИзбриши
  2. Ja sam Hajder a ne Hejter slicno je i nsam bas sve razumeo ali Ameri su trenutmo ono sto su bili nemci pre dtugog svetskog rata ali im je Gebels pomogao da shvate da je propaganda i marketing jace od oruzja i to je njihova borba pa su nam sve ovo nametnuli kao i celom svetu.Nisu nista bolji od Hitlera i ekipe cak su i gori medutim jos uvek su najbogatiji pa komanduju svima sto je danas mnogo lakse zahvaljujuci elektromskim medijima posebno intrnetu kojim oni upravljaju.Skrenuo bih paznju da kinezi prave svojo mrezu potpuno nezavisnu od interneta.Ispada da je internet najbolje oruzje koje postoji danas za kontrolu i upravljanje svetom.Avioni kao u Libiji su samo da se stavi tacka na kraju kad se vec sve uradzeno,a radi se na svim nivoima pa i u kulturi i obicajima jer Sentolozi hoce da naprave da smo svi isti a oni su glavni u USA
    Nisam hteo da ovo zvici kao teotija zavere jer sam protiv tih teorija ovo je prirodan proces koji traje od kad je ljudi jaci uvek napada slabijeg i upravlja njime.Tako mora biti.

    ОдговориИзбриши