Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

субота, 10. децембар 2011.

Kad nas više ne bude


                                    Kad postanem slab i star hoćeš li biti moj drugar

            Jednom kada ostarim, da li ću misliti isto što i sada? Da li ću zbog približavanja kraja pokušavati da „štedim“ dane i vreme i da ih otežem ne bi li to potrajalo... Šta donosi starost? Ne znamo jer još nismo bili stari, a naš pogled na starost s ove daljine je kao svetlost propuštena kroz staklenu prizmu - previše se razliva. Pre nekoliko dana me klinac zamolio da mu pomognem oko pismenog sastava. Tema – „Odrastanje i sve što ono sobom nosi“! Nisam mogao „proći“ tuda bez paralele: Oni i odrastanje i mi i starenje. I pomažući mu oko teksta ja sam u stvari pisao o mom odnosu prema starenju više nego o njegovoj zadatoj temi. Da li zato što više ne mogu da pišem iz vizure nekoga ko ima 12-13 godina, pa čak ni da zamislim to, ili zato što mi je ovo što je ipred mene veći problem nego što mislim i govorim. Ili sam jednostavno „promašio temu“, pa lupetao štošta ne bi li to izgledalo kao vrlo „zrelo“ razmišljanje jedno klinca.



Sveti Vladika Nikolaj - Treba li se plašiti smrti

            Da li se plašim starosti? Verovatno da, jer sam svestan da će nam ona selektivno uskraćivati puno darova koje život daje mnogo više dok si mlađi. Naravno, tu je i neizbežni strah od smrti koji svi imamo, samo ga neko priznaje, a neko ne, neko ga manje oseća a neko baš „kleca“ i od same pomisli na nju. Da li na samu smrt ili možda pre na način na koji će stići. Tiho, kao lopov, u snu, ili mučno, dugačko, bolno, paćenički... Da li je to ono što nas plaši? Nečega ima, jer zašto baš sve religije sveta ne vide smrt kao „gašenje svetla“ i nagli prelazak u tamu, hladnoću i ništavilo u kome više nema ničega, nego uvek kao neku vrstu produženja života. Jedni kroz vaskrsenje i večni život, a drugi kroz neke nove i nove živote koji se ponavljaju. A zašto? Teše nas i govore da u stvari nikada nećemo ni umreti, pa samim tim nemamo čega da se plašimo? Ili možda ipak imaju neku spoznaju o tome? Neka doživljena iskustva nekih veoma prosvećenih ljudi u prošlosti, ili je neko ipak uspeo da „spozna“ Boga i vidi stvari bar na trenutak njegovim očima i sve to pretočio u nešto što mi zovemo vera – Hrišćanaska, Islamska, Budistička, Šintoistička....  Uostalom, da li mi možemo da prihvatimo to da će jednom doći ta tama i da ćemo u njoj ostati večno, da će naše misli nestati za uvek, da će sve nestati i prestati?

video
                                              Stepenice za nebo

            Da li su sve vere obična dogma, kojom se upravlja čitavim ljudskim rodom, kao što bi to (deklerativno) rekli ateisti, a podosta podržali agnostici (ili su oni samo vernici koje je malo sramota da to javno kažu pa se vade na nedostatak dokaza)? Ili ipak postoji „otkrovenje“ Božansko koje nam je možda na dohvat ruke, ili smo ga čak i prošli a da i ne znamo za to? Jednostavno ga nismo svesni? Ja sam  ipak govorio da verujem u Boga. Ne „u nešto što verovatno postoji ali....“, već potpuno jasno - u Boga. U Boga koji upravlja svakim delom univerzuma, ali i najmanjim delićem nas samih. Dokazi? Nemam jasne dokaze, a ni svedoke. A zar bi trebalo da ih imam? Zašto bih jednu čitavu filozofiju i razmišljanja bilo kome dokazivao? Da bih ga ubedio da je to tačno? Čemu ako on to ne oseća ni malo, ili se tako „izlaže“. Ja imam osećaj da sam veru u Boga poneo još rođenjem, da sam s tim rastao i da me nikakva veronauka nije tome naučila tako što su mi „neki popovi“ salivali tu „dogmu“ u glavu i na taj način me „oštrili“ kao belegija nož. I ne kažem da me nekada davno nije bilo malo sramota da to priznam pred ljudima oko sebe. Čak sam se tada pitao, gledajući ljude u crkvi kako kleknu pred ikonu i mole se, kako i njih nije malo sramota (iako je to tada bila retkost)? Ili gledajući bilo koju od svoje dve bake, kako uveče pred spavanje, kada skinu maramu i pred ogledalom raščešljaju dugu i potpuno belu kosu, što je za mene bio redak prizor, izgovaraju za mene nejasne, ali njima dobro znane reči molitve koju tada nisam znao. Mislio sam da ja to pred drugima ne bih mogao da uradim. 


A i ja sam kao klinac imao svoje molitve koje sam govorio u sebi i koje nisu bile ni nalik onome što nas crkva uči. Kao deca se molimo za razne stvari koje su odraslom čoveku i smešne i simpatične, ali svakako „klinačke“, ne shvatajući (ni deca ni odrasli) da su te molitve koje su izašle iz dečije glave najiskrenije i najčistije. Kao i „surovost“ koju deca imaju, jer ne znaju da sakriju i priguše svoja osećanja pa često „nemilosrdno“ kinje nekoga od svojih vršnjaka i to tako da je prosto neprijatno i gledati takvu „bezosećajnost“. Ta surovost je posledica iskrenosti koju mi svesno „gušimo“ normama kulture i „lepog“ vaspitanja. A u stvari, i mi isto mislimo, ali ne možemo da kažemo. Ne smemo! Kada bi rekli, bili bi ismejani kao prostaci i primitivci! Eto, to je ta količina licemerja koja je proistekla iz odrastanja? Samo, zašto to nisam spomenuo u onom sastavu za pismeni iz srpskog na tu temu? Nisam smeo. Mogao sam ja i da se vratim u glavu dvanaestogodišnjeg dečaka, i da mislim iz tog ćoška, ali nisam smeo. Bojao sam se da neću moći da se vratim, kao u igri „Džumandži“ u istoimenom filmu, ili u gomili bajki pisanih na tu temu - kada jednom kupiš - gotovo je!


Nikada svoju decu nisam pitao da li se mole, i za čega se mole, niti sam ih ja na to prisiljavao ili davao neke smernice. To je deo njihovog duhovnog bića koje se čuva samo za sebe. Kao jedna od svetih tajni. Kao i mnoge misli koje ti krstare glavom, a koje kada spominješ nekome, počinješ lagano, oprezno i stidljivo, sve ispipavajući ima li toga i kod drugih ili samo ti misliš tako „iskrivljeno“. O svakakvim stvarima smo mislili i mislimo. Pitamo sami sebe ono što nas je sramota da pitamo druge, i za koje bi neki drugi, koji su „s obe noge na zemlji“ prezrivo promrljali nešto što ni sami ne znaju! Pitamo se svašta! Pitamo se gde je to kraj univerzuma i kako to da on nema kraj? Ko je to utvrdio? Ili, kako bi bilo kada bih mogao da pročitam tuđu misao? Ili, kako bi bilo znati ono što će tek doći, ali i spoznati pravu istinu o onome što je prošlo. Ili, još jednostavnije, zašto sam ovakav kakav sam, zašto baš ovako izgledam.... Ili,.....eto na primer baš to - šta biva kada čovek umre? Gde ode?





1 коментар: