Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

среда, 30. новембар 2011.

Novi Sad, kad me podseti da je grad



Kad sam bio mlad, ali jako, bio sam srećan (odistinski) što sam rođen i odrastao u ovom gradu, i što u njemu uopšte živim. A da me neko tada pitao „Zašto?“ - ja bih mu rekao, kao iz topa, bar dvadeset razloga koji bi delovali klinački, ali su bili iz  „peta“ i vrlo čvrsto usađeni u meni. Ma bilo ih je i više od dvadeset! A da me danas pitate šta je to što me onda činilo srećnim - ne bih se setio mnogo stvari. Čak ne bih znao ni da objasnim zašto me bilo šta takvo činilo srećnim. Ili ipak bih? Mladost. Ona nosi onu količinu bezbrižnosti i sreće koja je u stanju da te u roku od pola sata prvo podigne tako da se sa prevelikom dozom drčnosti svađaš sa komšijom iz drugog ulaza jer mu smeta zvuk lopte koja se, „lizana“ našim patikama odbija od asvalt dok igramo tenis, a onda odmah posle toga, kada dođeš kući sručiš na krevet, pustiš recimo....PinkFlojd.... i zapadneš u čistu „nirvanu“ u kojoj ti je svaki mišić potpuno mrtav i u kome samo mozak delimično radi tako što prihvata zvuk koji stiže iz zvučnika tvoje, tada moćne, „Toske 20“. I ne bude ti ni dosadno! Iako si sam! Samo ležiš i slušaš muziku. Onda, kada se muzika slušala sama. Kada se nije još nešto drugo radilo uz nju. Ne! Samo se slušalo. Bar neko vreme. Dugo već nisam „osetio“ taj „osećaj“. Ni sam ne znam koliko.


I kada gledam svoju decu koliko ponekad budu ushićena od sreće zbog nečega nebitnog ali toliko srećna  da im se celo telo smeši i pokazuje neizrecivu radost, ja se samo setim kako nas je, nekada davno, moj tata, popodne kada dođe s posla, (mene i par drugara) kao klince vodio na „Oficirac“ na kupanje. Blaženo leto, vrućina, a mi na suncu sa koga se sklanjaju i mali gušteri koje smo hvatali, a oni bežali žrtvujući svoj rep koji nam je ostajao u rukama, na ulici virimo kada će se pojaviti prednji kraj naše „Škode“ tamo iza ćoška, jer to je prvi siguran znak da se kreće. Samo da tata završi ručak i....A mi smo ručali odmah posle doručka. Da ne dangubimo! A onda vožnja kolima do „Oficirske plaže“. Kliberimo se kao budale na zadnjem sedištu i srećni smo, a ustvari mi smo već tamo i kupamo se. Ma mi se kupamo još od kada smo ustali tog dana. Jer samo saznanje da ćemo ići taj dan na „Oficirac“ je bio skok u vodu za nas. Svo to vreme dok smo čekali mi smo se kupali. I osećali onaj kiselkasti miris Dunava koji volim još od onda, ili možda još i pre toga. Možda od onda od kada su moji dolazili na isti taj „Oficirac“ bez nekih konkretnih planova o meni! Miris vekova i minulog vremena. Unapred.... kao i sva deca.... uživali smo unapred! Sve dok nismo stigli. A onda bi uranjanjem u vodu sreća za trenutak „spala“, kao temperatura posle hladnih obloga, dok se valjda ne osvestimo da smo zaista tu. I onda opet najezda sreće, sa strane ipak po malo „gurana“ brigom: „Dobro, sad smo tu, ali kad’ ćemo opet doći“? I onda - stalno pitanje: „Koliko je sati?“ I stalni strah da će sve brzo proći, i nemoć da se zaustavi vreme pa da ostanemo ..... ko zna koliko? Jer treba dočekati sledeći dolazak. Eto, setim se ja svega i danas ali ne mogu više da osetim. Odrvenilo je to davno u meni. 


 A ni Dunav, čini mi se, više ne miriši kao pre. Čini mi se. Ali još uvek, kada na njegovim obalama - ma gde to bilo, sačekam sumrak da polako uđe u očne zenice, osetim taj miris i još uvek mi prođe više kroz grudi nego kroz nos. To je ona doza koja se daje pacijentu za oporavak. Kao kiseonik iz pumpice. Direktno! Ona oporavlja trenutno. Unosi bar malo one razdraganosti i sreće iz detinjstva pored velike reke. Ali uvek i po malo straha. Nepoznatog i na prvu pomisao bezrazložnog i nepotrebnog. Ali uvek prisutnog. Straha od .....valjda života. Straha kao jednog od normalnih osećaja koje čovek nosi stalno sa sobom. Samo je pitanje ko će prvi pokleknuti. Strah ili čovek.  


I sećam se dvorišta jedne škole na periferiji i jedne radne subote u kojoj smo u kasnu jesen čistili lišće i suvu travu. Nevoljni, ali ipak prisutni i telom i duhom. Neko od nastavnika je potpalio tu gomilu skupljenih viškova prirode kada je mrak već pomalo u daljini najavio svoj dolazak. Gledanje u tu vrstu logorske vatre, njen odsjaj na našim licima i u očima devojčica koje su (u nama) bile možda nešto više od drugarica. Kikotanje, ljutnje na „podbadanja“, neumesne šale za te godine, opominjanje nastavnika, nestrpljenje da se dobije „voljno“ pa da započnemo vikend koji se ustvari već završio jer sutra je nedelja a to više i nije vikend. Vikend je počeo još juče. I razmišljanja. I uvek blaga razočaranost jednog dečaka – „Zašto ne ide u školu i ne živi negde bliže centru grada, već tu na periferiji“. U predgrađu. To je za njega bilo kao da pomalo živi na periferiji života a ne tamo u centru gde je stvarni i svakako lepši život. Trebalo je da prođe više od 10.000 pospanih jutara da bi shvatio pravu lepotu onoga što je imao. Šteta što za sreću često saznamo kasno.


I sećam se početka jednog leta davne ’81. i društva sedamnaestogodišnjaka radosnog što su „preskočili“ još jednu prepreku u svom školovanju, kako sedi i ludira se kod „Mrce“! I starijih momaka koji su kulerski prilazili „klinkama“ iz naše ekipe i, tada sasvim uobičajeno, „prožvakali“: „ Veoma si lepa devojčice, imaš tako lepe oči“..... i još neka otrcana sranja za koje ni sam ne znam kako su uopšte prevalili preko usta, jer ja to kasnije nikada nisam mogao, a zatim sasvim direktno, ali za to vreme isto vrlo uobičajeno, pitali. „Da li bi htela da „furamo“ malo?“ Bila je tu gomila „korpi“ (odbij), ali i veliki broj onih koji su „prošli“. Ma i ovako je to „furanje“ (u vidu zabavljanja) trajalo kratko i svodilo se uglavnom na telefonske razgovore i dogovore da se sledeće veče nađu na istom mestu, ali da ovoga puta prođu kroz „špalir“ držeći se za ruke. Ali sada se znalo da „Furaju zajedno“. I tako je jednom jedan dve - tri godine stariji „šmeker“ prišao našoj drugarici sa sličnom „žvakom“ i istim pitanjem. A ona, lepa tamnoputa crnka sa kratkom kosom skoro kao dečak, imala je, čini mi se, simpatije svog mlađeg muškog sveta od Detelinare do Petrovaradina. Ali niko nije imao petlju. Do sada. A sada eto jedan stariji šmeker „startuje“ baš nju. Neprijatan muk i iščekivanje. „Rado“, reče ona,“ali, znaš ja imam jednu falinku“! „Ti? Kakvu ti možeš imati falinku, tako lepa i......“? „Paaa..... ja imam jednu kraću nogu“ reče „naša“ devojčica. „Kako to imaš jednu kraću nogu - baš mnogo?“ „Paaa... dosta, ali ako ti ne smeta.... ja bih volela da „furam“ s nekim“. „A jel možeš da prošetaš malo pa da vidim kako to izgleda?“ reče sada već pomalo zbunjeni „šmeker“. Ustala je i počela da zabacuje desnu nogu kao „Her Flik“ (za koga tada nismo ni znali). Zbunjen, „uhvaćen“ i sluđen „šmeker“ nije znao šta da radi. Da „oladi ribu“ i kaže joj da je „neupotrebljiva“, ili da piči kroz „masu“ sa „ribom“ koja liči na „Hromog Dabu“. Gadno! Treba se izvući iz govana, a ne ispasti seljak. Na kraju je ipak procedio: „Znaš....ovaaaaj. Možda je bolje da ne počinjemo nešto što...“ „Ma u redu je“ reče „navikla sam ja već - znaš, tako je uvek“. „Ne stvarno, nemoj da se ljutiš...“ „Ma ne ljutim se, navikla sam – rekla sam ti“. „Pa ništa onda.... ćao“ reče „šmeker“! „Ćao“ vrlo tugaljivo i jedva čujno izusti ona. Mi smo stajali, još sluđeniji od „šmekera“ koji se lagano iskradao jer je cela situacija privukla dosta posmatrača i komentatora. A ona?! Samo nam je namignula i napravila upitni izraz lica kao: „Kako seljak pliva - Aaa?“ Samo sat kasnije ’ladno smo prošli pored „šmekera“ i njegove ekipe. Svi su bili u čudu! „’Ej mala, a noga?“ upitao je zbunjeno. „Ma šibaj bre seljačino“ bio je njen kratak i  veseo odgovor, dok je brzo nestajala u masi. Mi smo još neko vreme stajali s njima i „kao“ nemoćno slegali ramenima. A osećali smo se kao da smo ih sve „razbili od batina“! Da stvarno - „Sedamnaest ti je godina tek“!!! (Pevušili smo još aktueli hit!) A ona je i dalje ostala naša!

                                     
I sećam se sada još mnogih stvari kojih se inače ne sećam, ali kako samo jednu mladost u ovom gradu „istrgnuti“ od ostalih. Svačija je verovatna kao moja. Zato je se i sećamo sa nostalgijom, melanholijom, i sve češće kao „Doboš tortu“: tuga pa radost, pa opet tuga pa radost, pa opet....  neke pesme Mike Antića....pa radost, pa... 


video
Miroslav Antić - Besmrtna pesma


Melanholija. Naša, domaća, prepoznatljiva, i tako novosadska. Prepisuje nam se na recept još u Betaniji (porodilištu) ili pri prvom dolasku u Novi Sad zbog čega se u njemu ostaje. Često je koristimo kao „lek“ protiv depresije. Klin se klinom izbija! Verovatno je i volimo. Ne bi je tako često i pomalo mazohistički koristili da je ne volimo. Ona je poseban deo ovog grada. Kao kvart. Kvart u koji se često ode, bude neko vreme, pa se vrati. Posebno u neke novembarske dane, mutne kao pijana i besana noć za koju ne znaš ni kada je počela ni kada se završila. Dane kratke kao, čini ti se, nekoliko treptaja okom. Tek što je počeo, a svetla na banderama se već pale i polako ti izoštravaju sliku. I tek ponegde osetiš miris dima iz odžaka sad već veoma retkih kuća koje još uvek lože vatru - taj prvobitni način grejanja koji se zadržao sve do mog detinjstva i baš onda je nestao. Ti mirisi....Mirisi ovog grada čiji smo dobrovoljni a doživotni zarobljenici osećaće će se uvek. I svako će imati svoje. Ja pamtim i jedan poseban iz vremena kada sam, čini mi se, tek prohodao. Iz jednog dvorišta sa iskrzanim betonskim stazama, malom šupom i kućicom prekrivenom nekom puzavicom. Da li je to bila Akebija, Bršljan ili Ladolež  nikada neću saznati jer davno je nestala u temeljima neke zgrade kao i mnogi drugi mirisi i slike ovog grada koje nosimo samo još u glavi, a koje nekada izblede do neprepoznatljivosti, pa se uz čašu lepog crvenog vina opet izbistre do visoke rezolucije. Samo treba naći dobrog vina, muzike i društva iz tog vremena. I vratiš se kao vremeplovom.




субота, 26. новембар 2011.

Puna Srbija Ide(J)a


            Činjenica je da su nam uvek falile ideje. I kao narodu, i kao državi, a najviše pojedinačno. Ideje pokreću ljude, vojske, naučnike, istraživače, manijake, ubice... Eto, baš sam sinoć na „Histori“ kanalu gledao dokumentarni film o mladiću koji je 1966. sa kule osmatračnice u Ostinu u Teksasu snajperskom puškom ubio 16 a ranio 23-oje ljudi. Ko god je naišao! „Izvučen“ si iz bubnja, šetaš Ostinom, „beng“ i gotovo. Ne stigneš ni da čuješ pucanj. A mladić (25 god) koji je pucao bio je uzoran član zajednice Sjedinjenih im Država. Bio u marincima (to je navedeno kao prvi simbol „uzornosti jednog građanina“), išao na koledž i bio uzoran suprug (da ne kažem „muž“), ma šta se pod tom „uzoran“ u bračnom životu mislilo. E sad, taj uzorni mladić (a nije Saša Habić) je par meseci pre toga bio kod čika psihijatra, žalio se na jake glavobolje i onako usput „nabacio“ doktoru da ima ideju da se popne na neku visoku zgradu i snajperom ubija ljude. „Zašto?“ – „Nema pojma!“ I doktor pređe preko toga kao da je čuo na pijaci razgovor dve piljarice, jer ko zna kakve su njemu sve ideje ljudi iznosili, a u nekima možda čak predlagali i neku vrstu ortakluka. Svakakve budalaštine nama ljudima padaju na pamet. Srećom, doktor nije odgovarao za mladićev zločin, a i što bi? Ko će policiji prijavljivati sve „ideje“ koje je slušao! Da jeste, već bi ga smatrali luđim od onih koje je slušao (u čemu ne bi puno ni pogrešili).



            Dobro, ovakvih ideja nam baš i ne bi zafalilo. Dovoljan nam je broj ludaka koje imamo, još im samo „ideje“ fale. Nedostaju nam neke kreativnije ideje. Recimo - kako smunuti neku paricu dok si na mestu direktora nekog javnog preduzeća, jer od bedne „apanaže“ koja sleduje za to „radno mesto“ (ovaj termin sam zamrzeo još od III godine srednje škole gde smo na marksizmu i socijalističkom samoupravljanju  radili temelje istog) ne može normalno da živi jedna obična srpska kabadahijska i malo „slobodnija“ porodica. I onda isti taj „rukovodilac“ (a tek to što sam mrzeo - i u školi i posle!!) shvati da on bukvalno „džabe“ radi. Satire se, a ne može da zaradi dovoljno ni za sopstveni džeparac a kamoli za porodicu koja samo viče „daj, daj, daj“! I tu treba biti kreativan pa smisliti kako da zaradiš i neki dinar honorarno, kada nemaš obaveza kojih inače imaš preko glave (mada u ovom trenutku ne mogu da se setim ni jedne osim obaveznog i užasno dosadnog prelistavanja novina koje ti sve redom idu na živce i pokvare ionako lošu kafu koju ti je traljava, mada zgodna, kafe kuvarica donela).



            I onda se misliš: „Puuu, kud ne živim u Hrvatskoj, pa da sam tamo na ovom mestu, i da lepo onda prodam neki gradski plac nekoj srpskoj firmi koje su bukvalno preplavile celu Hrvatsku, a ne k’o ovi naši – uveli nepisano pravilo - ništa ne izdavati i prodavati hrvatskim firmama. Jebem ti Srbe i njihov princip. Gde su našli baš tu da se inate. Sve što je hrvatsko im smeta. Nemo’š više kupiti ni jednu usranu sardinu iz Hrvatske u samoposluzi. Ne znam gde ih ovi naši ’vataju i proizvode kad nemamo more?! Ma uvoze iz šugavog Japana, pa prepakuju - garantovano. Kakav smo to narod bre ljudi moji!? Sve nam smeta! Kako njima ne smeta?! Ne smeta im ni riba iz Srbije, ni meso iz Srbije, ni obuća iz Srbije, ni garderoba iz Srbije, ni lekovi iz Srbije, ni tehnika im čak naša ne smeta. Naprotiv! Svaka druga hrvatska kuća (dom) ima, ako ne šporet, ono bar usisivač proizveden u srpskim („Sloboda“) fabrikama. Ni mi ih ne kupujemo a oni kupuju ko ludi. Da nema njih ja ne znam kome bi mi uvaljali sve ovo što proizvedemo. Poslednji put kada sam bio u Zagrebu, da nije bilo plavih tramvaja ja bih mislio da sam u Beogradu. Ne možeš više razlikovati ni Bana od Knez Mihajla. Obojica na konju, a sad ti znaj koji gde gleda. ’El na jug, ’el na istok...srećom imam kompas na telefonu pa sam provalio. A u radnjama sve srpska roba, gde god se okreneš. A što vole Beograđane - neviđeno! Novosađane...onako, ali Beograđane! A i njihov Bane sve više liči na Mihajla i oni ne kriju da je to upravo zbog uspostavljanja novih, sada još jačih veza nego pre onog usranog rata koji su pokrenuli Finci (jer su uvek bili ljubomorni na naše odnose, pa je verovatno i završetak tih ratova 1999. verifikovao jedan Finac (Ahtisari) mamicu im pokvarenu)!





            I zašto tako tvrdoglavo, magareći, sumanuto ne dozvoljavamo i mi njihovim firmama da posluju u Srbiji pa da se može nešto smuntati u toj „razmeni“. Eto, baš juče gledam jednu tužnu scenu. Jedva su jadnici otvorili (još) jednu veću samoposlugu u Novom Sadu, i to zahvaljujući Slovencima, koji su im dali parče „Merkura“. Da nije bilo Slovenaca nikada ne bi u tome uspeli. Mislim da se radnja zove „Ideja, Idea, Ide ja“...ma ko da je važno. I znate šta je još žalosnije. Otvaraju oni, vise baloni na sve strane, svetla, reklame, vatromet, muzika svira (tamburaši - „Još ovu noć“), tambure zvone, a u pozadini čujete ono „tiiit“, „tiiit“, „tiiit“ sa kasa koje čitaju bar kodove, prodavačice nasmejane i vedre i govore srpski.... kulturno, nekako...svetski! Kako to Hrvati znaju da urade. I džabe. Ne vredi! Neće niko ni da priviri unutra sem par slučajnih prolaznika! Bio i ja sa žen(ic)om, pa kad sam vid’o - e pa neću ni ja. Da me vidi neko od  Novosađana pa da kaže - e tako se to ne radi! Mi ne ulazimo u radnje (i ostale objekte) koje nisu iz Srbije (i nešto malo iz EU). To nije u našem duhu. Ne volimo i ne kupujemo ništa hrvatsko, slovenačko, mađarsko, kinesko.... A to što oni kupuju naše...Šta nas se tiče! Budale! Ne znaju da cene svoje! Ko im je kriv! Nacionalno je na prvom mestu. A bilo mi pomalo krivo, jer baš je bilo svečano!   


        
I sad ti na mestu nekog nazovi rukovodioca u gradskim strukturama uradi nešto sa strane! Kako?! Ne smeš! Poješće te ovi iz unutrašnje kontrole, a o prijateljima i poznanicima da i ne govorim. Kada bi čuli da je preko tebe plac u gradu dobila neka hrvatska firma - pa ti si osuđen na trajnu izolaciju, a verovatno bi te zvali i telefonom noću i napadali da si izdajnik, da si proneverio sve ideje poslednjeg otadžbinskog rata u kome smo se jedva odvojili od Hrvata. Jedva! Da nije bilo Rusije - ko zna na čega bi to izašlo. Gadan smo narod, pa to ti je. Tačno nam fali Kralj Ibi da poviče: „Oooo Naaaaroooodeee moj“! „Šta to činiš prvim komšijama koji će sutra za tebe ako treba ući i u Evropsku Uniju. Žrtvuju se umesto tebe i uđu oni. Ti ostaneš na bezbednom“! „O Naaaarooodeeee moj“! „Kakav si to postao naaaarooodeeee moj“!?



            I ne možeš da se ne setiš ono nekako jesenas u rujnu (koji mi je? U septembru), neka jadna firma iz Hrvatske htela da izveze sadnice lavande u Srbiju. Kad’ su to čuli ovi naši!! Ajaoj mila majko, kad se samo setim! Nema TV stanice, radija, novina, tviteraša, fejsbukovaca, udruženja boraca NOR, udruženja penzionera, udruženja pletilja i tkalja i raznih drugih društveno-političko-privrednih subjekata i predikata koja nisu protestvovala. Sad, ono mora se priznati, u pitanju je bilo 300.000 sadnica i vrednost od čak 200.000 Evra koju su oni hteli da nam uvale, ali jebiga pa mora se nešto i istrpeti. Ljudi smo! Komšije smo! Jok, ne vredi! Težak ti je naš čovek na tako nečemu. Čitao sam da se i Hrast sve ređe koristi u srpskim kućama samo zato što prva dva slova tog drveta asociraju na Hrvatsku! E što je mnogo mnogo je! 



            I tu se vratimo na početak priče (ne onaj sa snajperistom, nego onaj o IdEama!) Fali nam IdEa! Dobrih IdEa! IdEa u kojima bi i mi malo popustili kajase pa ostavili prostora za te ljude i njihove IdEe, a samim tim bi i neki siromašak u nekom javnom preduzeću mogao da uzme neki dinar (dobro ako ne daju dinare uzeo bi Evre pa ih zamenio u dinare - da ne razmišlja) i prehrani bar užu porodicu (do III kolena - zna se red u Srba)! Ali ne može. Ne da se sirotinji iz državnih i gradskih organa uzeti ni pare pa to ti je. Ne daju ti i tačka. 











                         

субота, 19. новембар 2011.

Da li je crk'o Roken'rol?!


Peva brate....svaka joj čast!
            U jednom od ranijih postova spomenuo sam da mi je starija ćerka išla na koncert neke „Ine“- mega zvezde iz susedne Rumunije. I šta ja uradim? Ne budem lenj, „zaronim“ malo u internet, da vidim može li se išta naći od mlađahne Rumunke. Može! Vidim rođena davne 1986. (kada sam ja znao između 500 i 1.000 pesama napamet), a karijeru započela „još“ 2008. „velikim“ hitom „Hot“. Hrabro pustim noviji hit (2009.) „Amejzing“ - jednom. Pa onda još jednom, pa još jednom i onda vidim – ne vredi da puštam više jer mi se mišljenje ne menja kol’ko god da puštam. Stalno isto. U pozadini neki komjuter ubitačno (za uši) ali vrlo „oštro“ drži celu stvar „na nogama“ dok ona (Ina- u originalu - "Inna") fantastičnim vokalnim mogućnostima na maternjem (engleskom) ruši sve pred sobom odličnom melodijom i još boljim aranžmanom. I taman kad sam se zaneo sasvim, preseče me žen(ic)a svojim goropadnim glasom: „Šta ti je bre čoveče? Jesi poludeo? Ubi me s tim! Gde si to iskop’o, majke ti? Šta je to uopšte?“ Kakva salva pitanja! Šta ti je žena! Da sam joj rekao da to radim u naučne svrhe ispitujući da li je način mučenja kojim su Japanci mučili do izluđivanja ljude puštajući im svake sekunde kap vode na čelo sve dok im kapi ne bi prosekle kožu a „pacijent“ već počeo da zvižduće „Most na reci Kvaj“  pokazujući da je skroz „otišao“ i da od njega neće izvući ni reč - jer sve što je ikada u životu znao - više ne zna, ili možda za redom puštati Inine „hitove“ sledećim redosledom: „Hot“, „Deža vi(u), „Amejzing“ i na kraju „10 minuts“ i tako u krug dok i ovaj skroz ne otpadne i počne i on da zviždi, samo ne „Most na reci Kvaj“ nego „Aj’m singing in d rejn“ (što je za mene isto)! I šta se desilo? Još jedan naučni eksperiment je propao zbog žene koja nije imala živaca (a jel’ neka ima) da sačeka da i ja ne počnem da zviždim „Aj’m singing in d rejn“ i to u aranžmanu koji je Malkom MekDauel izveo u Kjubrikovoj „Paklenoj  pomorandži“ (valjda ne bih baš skroz prošao kao lik koji je on tumačio)!

E moj Kjubriče, Kjubriče!

            Da ponavljam eksperiment - nisam mogao zbog tehničkih mogućnosti (a nisam ni smeo!) i upravo to me omelo da naučno dokažem da je muzika koju slušaju današnji naraštaji daleko ispred onoga što smo mi slušali (pa to je i normalno - muzika napreduje i podmlađuje se a mi starimo)! I osećao sam se poražen i pregažen jer nisam uspeo da održim korak s (bar muzičkim) vremenom. Zato i vas (ne persiram nego govorim u množini) upućujem da odslušate najbolje hitove (kakvi li su ostali?!) već pomenute Rumunke, koja pali i žari po već "izgaženoj" Evropi. Što glasnije slušate - to bolje, jer dobijate na kvalitetu!


Sasvim nepotrebno!

            Ali iako nisam završio eksperiment (što je nesumnjivo nenadoknadiv gubitak za nauku) izvukao sam neke zaključke. Definitivno - današnji muzičari su u velikoj prednosti jer imaju računare koji sigurno komponuju mnogo bolje nego ljudi. O tekstovima da i ne govorim! Kako može čovek da napiše bolji tekst od računara u koji ste ubacili 15.000 (engleskih) reči i on od toga treba kombinatorikom da napravi najbolji redosled. I čovek da bude bolji?! Pa koristili ste Guglov „translejter“. Zar niste primetili kako on fantastično prevede sa engleskog na srpski - svaku reč!  Pa zato su ih ljudi i izmislili (računare) - zar ne? Ne samo da pomognu čoveku nego i da ga stignu i prestignu i onda je sve rešeno. I u muzici! (Čast izuzecima!!) 

Uvek isto piše - pa dokle više?!

            Možemo to pokazati na par primera. Recimo onaj Balašević. On i njegov tekst!! Stalno neki čvarci, kavurma, promincle (nek mi se javi onaj ko zna šta je to - čik da ga vidim - e, a ja znam), džigernjače, hurke (a da to je isto), švargle, pi’tije, beli bubrezi (bezobraznik jedan), podvarak, vino, vino portogizer... i samo ždranje i pijenje! A između plakanje! Kada prevod Ininih pesama uporedite sa ovim jelovnikom iz seoske kafane, shvatite prednost mašine nad čovekom. I šta smo to mi uopšte slušali?!? Iskompleksirane narkomančine opsednute samim sobom koji su lupetali tekst na neku nazovi muziku i to sve tako loše da ovi novi sada nemaju vremena da rade ništa novo nego stalno „prepravljaju“ te stare pesme u  nameri da osvetlaju obraz profesiji i da od njih naprave neke normalne stvari koje ljudsko uvo može da podnese. I onda zadrže iz tih starih stvari po nešto (ako je negde toga i bilo), ali moraju da rade potpuno novu ritam nadgradnju. I to celu. Ali zato kada ih prerade - onda su to stvari forever. Zimzelene! Možete ih puštati u svim prilikama. Posebno pri završetku slavlja (raznih) - da ubrzate proces!

Koji ste vi?!

            Recimo pre neki dan sam kod ćerke (srećom iste) čuo upravo jednu takvu obradu neke pesme – „Forever jang“ od „Alfavila“. Znate li koliko to danas bolje zvuči u izvođenju „Džej Zed“! Ali ni ime pesme nije ostalo isto! Ne! Pa zašto bi oni morali ovim seratorima iz „Alfavila“ da urade sve na gotovo. I zato su potpuno promenili naziv u „Jang forever“. Ma dosta je više šlepanja! Jer kada se saberu sve pesme iz našeg vremena koje su zbog zvukova opasnih po centralni nervni sistem morale biti obrađene i kompjuterski dorađene da bi ih čovek uopšte mogao čuti a da ne jauče, shvatiš da se u to vreme 70-tih i 80-tih nije napravilo ništa nornalno, ništa pevljivo i ništa što bi čovek mog’o da odzviždi ili sam zapevuši dok sedi na šolji (uz tuširanje se ne peva već godinama). 

Naočare, gitara...- sigurno predaje u muzičkoj školi!

A tek kada se setim početka 90-tih!! Doduše njih zaista nikada nećemo zaboraviti i po „muzici“ topova u Vukovaru koje je Dunav donosio čak do Novog Sada i „Štranda“, dok smo mi tupo zurili preko reke u kameničku stranu razmišljajući: „Ako dođu po mene, jel’ da ih oteram u pičku materinu, ili da skupim u svoje šatorsko krilo ono malo vojnih prnja koje sam zadužio posle vojske i krenem jer "otadžbina" zove“! E baš tih godina (i malo kasnije) je bila moda da ovi dramoseri koje smo mi slušali kopiraju sami sebe na koncertima koje su tada popularno (kakva glupa reč) zvali „Anplagd“, a na kojima su oni svoje sopstvene pesme izvodili isključivo na akustičnim instrumentima, a onda posle te snimke objavljivali na posebnim albumima (ne za fotografije, nego su tako tada arhaično zvali CD). I sve to bez ikakve elektronske podrške, PPG klavijatura ili bilo čega sličnog što bi bar malo poboljšalo zvuk onih cvilećih, raštimovanih akustičnih gitara, bubnjeva bez pojačala i uz kreštavi glas nekog  Kleptona, Eni Lenoks, Stinga, Noflera, Kobejna („Nirvana“) i njima sličnim. Da zlo bude veće, videle žabe da se konji pokivaju, pa i ovi naši (tu mislim na celu bivšu Jugoslaviju koja je igrala rok en’rol) počeli da rade isto. Živ nisi mog’o ostati od tih akustičnih zvukova jedno vreme. Em rat, em „Anplagd“ - to kada smo preživeli - sve ćemo!

Davež!

            I zato treba, kako je to davno rekao Vuk Drašković (izuzetno pametan čovek, posebno u poslednjih nekoliko godina), očevi i dede da slušaju ono što današnja mladost Srbije sluša. Jer više je nego očito da bez raznih pomagala (elektronskih - naravno) muzika nema nikakav smisao. Klasičnu muziku nisam ni spominjao jer tek ta gudanja, brundanja, stenjanja, vriska i cika (još kada se udruže sa onim drogerašima), koja mora se priznati ni kod naših roditelja (to su te dede) nije bila opšte-društveno prihvaćena (nisu se dali prevariti ti stari iskusni vuci), definitivno potvrđuje tezu o kojoj i mrsim ceo ovaj tekst - čovek je nevažan u dobroj pesmi. Ona se može stvoriti i u virtuelnom svetu. Uostalom ko kaže da tamo, kao u „Matriksu“, ne postoje drugi mali, ali veliki ljudi za čovečanstvo, koji „komponuju“ ono što se danas može čuti. Meni tako i zvuči. 

Iza ovih brojki i slova je tajna!


        

уторак, 15. новембар 2011.

Gradovi (pomračene) svetlosti


           




          




              Pre skoro godinu dana (januar 2011.) sa porodicom sam bio Italiji nekih 8 – 9 dana. Akcenat smo bacili na Rim, ali smo obišli i Bolonju, Modenu (naš bratski grad), Firencu i Pizu. Ovo nije prvi put da boravim u Italiji (naprotiv – bio sam dosta puta) i nikada nisam bio fasciniran turističkom „uslugom“ kod njih. Pri tome mislim na lošu organizaciju (skoro svega), uređenost hotela, rezervaciju hotela (svaki put su me nešto „zavrnuli“), cenama i drugim „nevažnim“ stvarima. Doduše nas petoro (troje dece, žen(ic)a i ja) smo retko kome „dragi“ gosti, prvenstveno zbog brojnosti koja je nezgodna za smeštanja u hotele, ali verovatno i zbog nekih naših navika (previše „manira“ nekada davi). Ali nije tu Italija jedini primer. Manje - više je to slučaj u skoro svim zemljama, osim (naravno) Nemačke, Švajcarske i....???...ne znam!


           








               Nije to ni tema ovog mog „mrsomuđenja“. Tema je nešto drugo što je vezano za tekst jednog „blog drugara“ (eee... nemam ja samo „blog drugarice“ - imam i „blog drugare“), odnosno više na komentare koji su usledili posle osnovnog teksta, a koji su se odnosili na „otrcanost“ i „odrpanost“ celog  sveta. Kao da ništa više ne sija onim sjajem kojim je sijalo. Ne znam zašto imam utisak da sve metropole u kojima sam bio nisu ono što sam ja mislio da jesu. Nisam siguran da ću to baš moći da objasnim sasvim (od tolikih reči zafaliće mi neka?!) ali ni sam ne znam da li su one (metropole) nekada sijale sjajnije pa je sjaj izbledeo u toku prethodnih 20 ili 30 godina kao odraz opšte „rasprodaje“ svega što se može unovčiti, ili je to moje (naše) subjektivno mišljenje. Možda je to „ožiljak“ koji mi nosimo zbog svih „posekotina“ i „uboda“ od 1990. do danas pa na stvari sada gledamo drugačije od ostalih - podozrivo, sumnjičavo, nesigurno, zavidno, nezainteresovano i „belo“?! Možda?! A možda su sva ta mesta, svi ti gradovi, sve te zemlje sami sebi prigušili svetla koja su ih obasjavala, i „ne poliraju“ više redovno „srebrne pehare“ koji su izloženi svud po njihovim „vitrinama“, a koje smo toliko želeli da vidimo. A srebro gubi sjaj! Ili smo možda svi postali toliko blazirani da taj sjaj niti vidimo niti nas interesuje?!












            Mislim da ipak ima od svačega po malo (ili malo više). Eto, recimo Rim koji sam pomenuo. Zamišljao sam ga mnogo većeg i blistavijeg, ili kao grad koji toliko pleni da te prosto „usisa“ kao neka ogromna hobotnica iz mornarskih priča. Ništa od svega toga nisam osetio. Naravno da neću reći da nije lep i da je recimo.... Jagodina lepša! Bilo bi to lažno i čisto vulgarno podcenjivanje. Jagodina nije. Ali Marselj, Đenova, Bordo, Barselona? U čemu je razlika?! U čemu je to Pariz grad svetlosti? Ako je i bio, ja je (tu zaslepljujuću svetlost) nisam video! Možda je prigušio Sarkozi i gomila njemu sličnih pajaca koji uopšte nisu smešni. Na putu od Barselone do Tuluza (pre dve godine) prolazio sam kroz Andoru. I baš taj dan (od svih u godini) drug Sarkozi je mor’o da dođe u Andoru jer je Francuska baš od tog dana „preuzimala“ Andoru za koju sam tek tamo saznao da ima „ograničenu“ nezavisnost (a mi je kao imamo „celu“) i da je praktično pod protektoratom koji dele Francuska i Španija (svake druge godine). I u tom gradiću, gde god da si se okrenuo, video bi  „maskirne“ sa „lakim naoružanjem“, otprilike onakvim kakve Švarceneger koristi u većini filmova (da ih ne nabrajam).

           
     








           A Andora koja je u mojim mislima bila mala bajkovita zemlja na ivici Pirineja je u stvari jedan manji grad u kome je (čini mi se) „Mekdonalds“ najstarija građevina. Ili sam stvari opet posmatrao kroz preveliku lupu. Svemu nađem manu! Picajzla pa to ti je. Čak ni u Sikstinskoj Kapeli ili crkvi Svetog Petra i Pavla u Vatikanu nisam „zatreperio“. Moja žena jeste. Možda je ipak „domene“!? Možda je do mene, ali nisam očekivao da u Vatikanu nailazim na klasične kafiće u kojima „svaki slobodoumni turista“ može da sedne (na plastične stolice od 10 Evra) i „okrepi“ se pa nastavi dalje. Ali može i da ne nastavi nego ostane, pa se malko „zarakija“ i postane naporan k’o i svaki drugi p’janac! I onda ga treba izbacivati kao da je u pitanju „salun“ a ne središte najveće Hrišćanske crkve na svetu. I ko „drži“ te kafee – pomislio sam. Da se nije i tu ugur’o onaj mangup Berluskoni?! Vatikan je od najsvetijeg  mesta za hrišćane Katoličke vere postao dobro opremljena suvenirnica.














           Kataklizma komunizma (i socijalizma) - rekao bi Rambo pre 15-tak godina. A ovo sada?! Kataklizma „čojstva“ gde god da zaviriš! A ja mislio da je to naša bolest (ono, mora se priznati da smo mi u stadijumu koji je više poodmakao nego kod drugih, al’ dobro sad....). „Skotrljalo“ se sve niz blagu padinu, ali je inercija učinila svoje i od male grudve napravila lavinu. I prosto mi dođe žao što se nisam rodio ranije pa da sve te „gradove svetlosti“ vidim u, čini mi se, pravom izdanju. Što nisam imao sreću da „kupim“ prve otiske tih „grafika“, nego uvek ovaj 100 i ko zna koji otisak, koji je već izbledeo, veštački obnavljan i ponovo urezivan, ali bez uspeha. I pored svega ne može se utegnuti. A u Rimu smo imali „vodiča“ koji se samo poželeti može (jedna od mojih „blog drugarica“) koja poznaje Rim bolje nego ja Novi Sad i koja nas je odvela na mesta o kojima većina turista može samo da sanja, (Hvala K....... !) a ja opet nisam video ono zbog čega sam imao želju da dođem iako ni sam ne znam baš tačno šta je to.












       U Parizu nismo imali posebnog vodiča, ali prvi dan kada sam stigao otišao sam do „Trijumfalne kapije“, da napravim par krugova kolima oko nje. Napravio sam dva i shvatio da taj čuveni kružni tok nije ništa veći od „Slavije“. Raspršiše se dečački snovi! „Luvr“ - najznačajniji muzej sveta (ili je to ipak njegov takmac „Jermitaž“?) ne sija onako - raskošno. Miteranova staklena piramida (nećemo sad o Masonima - već se zna sve što oni hoće da mi znamo) na ulazu iz parka „Tiljeri“ u kojoj je i stanica metroa, pomalo izgleda kao da je već nagrižena zubom vremena. “Luvr“ iznutra - duga i diskutabilna priča. „Ajfelov Toranj“, sagrađen 1889. za svetsku izložbu, s namerom da se posle nje demontira, postao je i ostao simbol Pariza.         















        Jedna devojčica od 13 godina je bila fascinirana njime (ja opet nisam) i zbog nje sam morao da se pentram do samog vrha. Popeo sam se da vidim ceo grad svetlosti. „Jelisejska polja“ - od trga „Konkord“ do „Trijumfalne kapije“ - jedan običan (malo uži) bulevar sa nedovršenim i iskrzanim trotoarom. Najlepše mesto – „Trg Trokadero“! „Monmartr“ - ne znam ni sam! Valjda nisam dovoljno umetnik u sebi da bih ga mogao razlikovati od .....recimo....Budima(Pešte). „Pigal“ (sa „Mulen Ružom“) - ništa „seksipilniji“ od „Red Lajt Distrihta“ u Amsterdamu (a on baš i nije neka „popala“ koja bi mogla da mi „zagolica“ maštu). Još jedno razočarenje za dečaka (jer mi u glavi nikada ni ne odrastemo).






                                         Prag. „Vaclavske Namesci“, „Narodni muzej“, Most preko Vltave na kome „umetnici“ slikaju vaš lik za 20,30... Evra. Tvrđava. Lepa. Lep je i grad. Ali da li onako lep kakav je bio i za vreme „okupacije“ od strane SSSR, ili je to onda baš zbog tih nekih „okupacionih“zabrana bilo lepše? Zašto bi bilo lepše za vreme „okupacije“? Pa tada na kraju „Vaclavskih Namesci“ (suprotno od Narodnog muzeja) nije bila staklena zgrada „Njujorkera“ zbog koje je srušena jedna druga zgrada! Male uske uličice, mali trgovi. Pivo ne pijem. Lepe Čehinje su se izgleda negde „iselile“! Opet nekako nezadovoljan onim što vidim! Ili što sam želeo da vidim.






                                       Berlin - najlepši i najsvetskiji grad u kom sam bio. Možda zato što ništa nisam očekivao. Uz njega i Drezden i bezbroj malih gradova po Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj. Sa lepim malim hotelčićima, ne preskupim, ali dovoljno dobrim da se u njima osećate „baš kao u hotelu. Nema frke na recepciji, nema „robotskog“ obraćanja osoblja sa urezanim osmehom koji izgleda kao da je posledica neke neurološke bolesti, ne teraju te da ustaneš u 8, pojedeš svoje pahuljice i nestaneš...I sve mi to još više podstiče ubeđenje da su „gradovi svetlosti“ (p)ostali legenda. O tome se priča kao o starim dobrim vremenima, kada se „znao red“. Kada se nedeljom nosilo odelo sa kravatom (ili se bar lepo oblačilo), kada se u grad nije išlo a da se ne presvuče, kada se nisu nosile trenerke, kada je odlazak u restoran bio događaj i ceremonija, kad se radovalo druženjima.... Sve je to pomalo palo u senku.












        Ta senka je sa ljudi pala i na „gradove svetlosti“, pomutila ih i zamutila, podosta pomračila ili promenila boju svetla. Prenela na njih svoje brige, tugu, rutinu, uskogrudost, lakomost, namrštenost.... A gradovi nisu trgovi, zgrade, ulice, mostovi. Gradovi su ljudi.






                   NAPOMENA: Sve fotografije su u originalnoj veličini. Da bi dobili pravu veličinu potrebno je kliknuti na željenu fotografiju da bi se otvorila, a zatim je "sejvovati" negde na hard disk.