Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 05. фебруар 2012.

Sneg na breg



            Pao je sneg i, normalno, prekrio breg. A kod nas u Bačkoj bregova nema sve do Titela na istoku i Crvenke na severozapadu, pa moramo da pravimo veštačke od samog snega. Ako ne mi zbog sporadi sebe, a ono bar zbog mlađahne nejači naše, trudeći se da i njima priuštimo srećno detinjstvo kakvo su imali njihovi roditelji, za razliku od njihovih baba i deda koji baš i nisu uživali u tim prvim godinama života. Ali su zato to dosta kompenzovali raznim zadovoljstvima u srednjem dobu u koje smo mi ušli s puškom o desnom ramenu i četiri okvira metaka kalibra 7,62 i iz koga još nismo izašli, mada smo puške privremeno naslonili na zid ali ih redovno čistimo i podmazujemo s pritajenom nadom da će se vratiti oni srećni, herojski i u istoriji velikim slovima upisani dani mladosti naše kada smo s njima (puškama M-70 i M-70a) jurišali na neprijatelja koji se čvrsto zabarikadirao iza roletni, prozora i teško osvojivih ulaznih vrata svojih kuća često ispred sebe kao neprobojni štit držeći jastučiće za stolice ili heklani milje sa TV-a. I tako još uvek čekamo a srednje, ili koje li je već, doba prolazi ostavljajući za sobom ršum i večitu nesigurnost u našim glavama u kojima su se stvorili siroti mali hrč(k-c)i koji od cvrčaka napraviše jedinstvenu vrstu džangrizavih, mrzovoljnih i sebičnih mrava. Da bi što manje sami sebi bili takvi, i što dalje pobegli od izgubljenih godina, mi svojoj deci obezbeđujemo što veću sličnost sa našim detinjstvom, ne prihvatajući nečije glupe teze da je to u disproporciji sa jednosmernom dimenzijom koja se još uvek naziva vreme.


            I tako zaluđeni čekamo da se nameste nama dobro znane situacije u kojima smo prave vidre, pa da podmlatku pričamo i objašnjavamo šta smo i kako mi radili kada bejasmo tih (njihovih) godina. Ali vreme je učinilo svoje i skoro u potpunosti k’o čarapu izvratilo štošta na našoj matičnoj planeti. Ni jedno godišnje doba nije isto kao pre, vazduh nije kao pre, misli nisu kao pre a ni deca nisu kao pre. I taman kada smo se u potpunosti razočarali skoro u sve dođe on - sneg. Još malo pa k’o nekad. Pada kao da neko rasipa meko guščije perje iz gomile aviona za zaprašivanje koji danima ne sleću čak ni da naprave pauzu za čaj. A dugo su nas i zaobilazili. Čim je pao, sneg je u nama aktiviriao uključivanje „memorije pamćenja“ koja je podigla gomile slika zimskih idila iz sedamdeset i ... neke. Slike je malo pokvario sadašnji suženi pogled koji obuhvata i lopate za sneg na koje naši dlanovi baš i nisu navikli, zavejane ulice koje naše omiljene igračke bacakaju levo desno uz realnu opasnost da tu voljenu igračku slupamo, zatrpane parkinge u koje te naše igračke sa mukom i tek iz petog ili šestog pokušaja ulaze zbog čega nam se srce cepa, veliku verovatnoću da dišući „čisti zrak“ na trotoaru ulubimo dupe i trtičnu kost što u ovim godinama može..... ma dobro sad. Sneg je pao k’o „zelen oro na oranje“, ali nije znao da stane s izvršavanjem poslova i radnih zadataka već je k’o neki suludi radoholičar nastavio da pada i pada i pada i napadao.... skoro 30 cm! Ozbiljan sneg. Nije šala. Uz sve to temperature su pale na neverovatnih -12 stepeni. Zaista neljudski uslovi. Ja ovako nešto ne pamtim! 


            Bilo je zima i u naše vreme, ali sa toliko snega i takvom hladnoćom... ne znam. Pa u naše vreme bi već na 15cm sve stalo. Roditelji ne bi išli na posao, prodavnice ne bi radile, kafane ne bi radile... dobro sad.... kafane.... pa negde su ti ljudi morali da se skupe da se malo ogreju pa su one uz portire jedino imale radnu obavezu.... nije bilo ni vode, kanalizacija nije oticala pa su WC šolje stalno bile poklopljene, na TV-u je bilo mnogo više snega nego inače, liftovi nisu radili i naravno mi nismo išli u školu. A i kako bi? Krenuti u takvu suludu i samoubilačku akciju kao što je više stotina metara dugačak put do škole u tim uslovima bi bilo krajnje okrutno prema nama (deci). Postojala je mogućnost da nas užasni vetrovi koji su nosili čak i bačene kontrolne iz fizike oduvaju tako da nas niko nikada više ne pronađe ili da nas sneg sa vetrom zaveje dok pred polazak iz škole cupkajući k’o da ćemo se upišati ne pretresemo još jednom sadržaj poslednjeg časa iz likovnog na kome je smotani Nikola prevrnuo punu kantu vode iz koje smo sebi u sudićima nosili vodu za akvarel koji smo inače više voleli nego gvaš ili tempere ili bilo koju drugu tehniku. Rizik je bio prevelik i ništa se nije smelo prepuštati slučaju. Tada se mnogo više vodilo računa o čoveku kao biću nego danas.


            Imali smo sreće. Jedino to je objašnjenje. Generacija koja se rodila da bude srećna. Srećno i bezbrižno detinjstvo u kome su nas pazili kao malo vode na dlanu i u kome ništa nismo morali da radimo, čak smo i učili veoma, veoma malo - skoro ništa, mladost još lepršaviju, a onda nešto malo rata i posleratne krize koja se vrlo brzo i bez nekih ozbiljnih tragova na duši vrlo brzo zaboravila, da bi potom nastupilo jedno pravo blagostanje koje traje sve do danas u kome, za razliku od naših roditelja, ne moramo da mislimo na posao niti da se brinemo zbog toga ili da lupamo glavu o, ned’o Bog, nekoj bolesti jer nam je osigurana sva moguća zdravstvena zaštita, penzije smo već sada obezbedili i sve se nekako sredilo i namestilo baš onako kako treba.  Možda zato što smo tako navikli?! Pa ne kaže se džabe „Ne jede pitu ko ima, već ko je navik’o“, a mi smo vala i navikli a i oduvek smo imali sve što nam srce ište. Tako su nam se zvezde poklopile. Samo da živiš i uživaš u životu.


            Ali kako da živiš i uživaš ako moraš sopstvenu decu da gledaš kako se pate i bukvalno moraju da u životu i uče i rade i trpe i za nas i za sebe. Nekako te to sasvim pomeri i..... skrlja kao tanki drenov prut pa ti svo to uživanje nekako.... ma kao da si pojeo dobru, baš dobru riblju čorbu ali ti je na kraju jedna kost ostala ubodena u levi krajnik. Šta su oni to toliko zgrešili? Detinjstvo bez igre, škola koja iz njih iscedi sve k’o poslastičar l(j)imun i zbog koje uče bez prestanka, u koju moraju da idu i za vreme vikenda jer se ili čisti dvorište ili sprema školska zgrada ili čisti sneg ili.... dobro sad.... sve te vannastavne aktivnosti i sekcije su sami izabrali, i uporno na njih idu mada ih i tu ne razumem - šta će im to?! Vole, jednostavno vole. Nemam drugog objašnjenja. Ali da bar ponekad naprave pauzu, da stanu, da se.... igraju kao što smo se i mi igrali ili da izdvoje bar pola sata vremena nedeljno za neku igricu na kompjuteru. Pa toga sad bar ima na kubike. Ili sada kada je ovaj sneg pao, da ih kao u naše vreme oslobode nastave bar na desetak dana pa da se sankaju, grudvaju ili prave jezuške u snegu neopterećeni time da li će sutra odgovarati geografiju, oni se mislili, mislili (Ministarstvo prosvete) i na kraju - marš u školu! Pa da li se iko, iko zapita kako je toj deci i šta sve treba da preture preko svojih malih glavica. Nisu ni oni od nerđajućeg čelika. Slomićemo ih prerano i u najgorem dobu. A onda će biti kasno.




           

1 коментар:

  1. Sindžo, kod mene u dvorištu ima puno dece, od nekih četiri godine do jedanaest, dvanaest. Veruj mi, ta deca ne znaju da se igraju, a ne daj bože da neko od roditelja sidje, organizuje ih, pokaže im neku igru. Sve se svelo na dovikivanje, mlaćenje nekim štapovima, što jedni po drugima, što po drveću i šiblju. Ako može usput i nešto da se slomi, razbije i ulubi.
    Viču jedni druge, viču, mame, koje ih nečuju. Sve gluve, ne možeš da veruješ.
    Ja znam, kada su moje bile male, bila sam sa njima. Kada su bile veće, motrila sam sa terase šta rade. Rečeno im je da mogu da me viču samo izbije požar, ako se osakate do krvi ili, ne daj bože krene neko kidnapovanje. Ako im treba nešto, neka se izvole popeti gore. Ovde toga nema. Ako se jedna mama ne odazove, onda je SVI KLINCI U DVORIŠTU viču. Ne mogu ti opisati koliko mi prija sada što se ništa ne čuje iz dvorišta. Znam da nisu klinci krivi, ali, ko će ih izvesti na pravi put, ako ne roditelji, kojih boli dupe. Ostavljali su ih napolju i na onih 40 i kusur stepeni. Strašno, strašno!

    ОдговориИзбриши