Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 26. август 2012.

Tikva bez korena ili tikva s poreklom


            More, more... Što li te nema u Srbiji. A oduvek smo te voleli više od planina, reka i jezera. Dok smo bili u onoj velikoj zajedničkoj državi imali smo te, a danas.... fališ nam. Ovi naši političari izgradiše sve ove silne koridore.... 9, 10, 11, 12.... u raznim pravcima, ali ka moru.... ni jedan. I ’aj ti sad kreni negde da se ošmuljaš u slanoj vodi a da to nije u kadi sa ubačenom soli iz Tuzle. Kada leti idem u Crnu.... baš Crnu Goru, dok ne stignem do tamo prestane me volja i da jedem a kamoli da se kupam. I svake godine kada se vraćam kući i sa vrha onog brda koje od Risna vodi ka Grahovu bacim pogled na „Našu Nevestu Jadrana“ pomislim: „Eee, vala neću se ja u tu vodu više kvasiti pa makar....“ Ali ja sam poznat kao čovek koji nije od reči. Još ako mi žena pomalo utiče na odluke -  sklon sam naglim promenama. Šta ćeš, niko nije savršen.... ja doduše jesam blizu toga, ali ipak.... Nekako kada obrnem, okrenem, ispravim pa zavrnem, uvek se vraćam Crnoj Gori još od 1990. To je ona godina u kojoj je demokratija, a s njom i sve građanske slobode i prava, upala u tadašnju autokratsku i zacibzarenu SFRJ k’o stari mačor u prazno bure u kome je mirno spavao poljski miš koji je pretstavljao ozbiljnu pretnju za sve mačke iz visokog društva. Ne znam zašto ali to parče svetskog mora (u Crnu Goru) je jedino koje nekako osećam kao svoje i u kome nemam ni malo osećaja da sam stranac. Možda zato što sam po gomili karakternih osobina istovetan sa domicijelnim stanovništvom? Mislim.... imamo skoro isti odnos prema mnogim bitnim i nebitnim stvarima u životu. Recimo.... prema radu (koji je načisto uništio čoveka), pa zatim prema ženama kao nežnijim bićima kojima rado prepuštamo da umesto nas vode razne poslove koji ne uništavaju čoveka (u kuhinji, kupatilu, ostavi, podrumu, po dvorištu....), pa onda istančan i privlačan osećaj prema svim ugostiteljskim objektima bez obzira na njihov geografski položaj, pa zatim prema isticanju svog učinka u raznim lokalnim ali i svetskim događajima, kao i u dobrom poznavanju političkih, muzičkih, filmskih, umetničkih i ostalih prilika širom ove male plave planete koja je postala selo lepše od Pariza. I kada sve elemente te komplikovane slagalice napravljene za decu uzrasta do pet godina sastaviš - ne postoji lepša i pitomija destinacija za odmor za porodicu našeg kalibra i ukupne najveće dozvoljene težine što po kilaži što po prohtevima. Zato na kraju uvek i odemo tamo. Skoro ka’ u zavičaj.


            Istražujući po malo svoje poreklo, pronašao sam da moja porodica (po ćaćinoj strani naravno.... mada.... i po majčinoj nije bitno drugačije) potiče neđ(gd)e iz Crne Gore ili Stare Hercegovine (a okle’ bi drugo?!) i da je u okolinu Banja Luke (Lijevče Polje) stigla u XVIII v(ij)eku i skrasila se u toj pitomoj ravnici, odnosno jezičku panonske nizije koji se na tom mestu preko reke Save uvlači u tertoriju Bosne (ili.... Republike Srpske - kako ko voli neka sam podesi tekst). Sredinom XX veka jedan mali deo porodice (dva člana) je stigao u Novi Sad. E sad.... zašto kao 99,9% ostalog  poštenog sv(ij)eta iz rejona Crne Gore i Hercegovine nisu išli direktno u Vojvodinu nego im je trebalo skoro 300 godina i oko 500 km više da bi stigli na isto odredište.... a šta ja znam.... uv(ij)ek smo imali istraživačkog i avanturističkog duha.... pa valjda zato. A i malo smo uvek bili mimo sveta.... ili svet mimo nas - to nikada nismo uspeli da utvrdimo tačno jer smo mi uv(ij)ek tvrdili jedno a ovaj pokvareni sv(ij)et drugo. To je kao ono o kokoški i jajetu - ko će ga znati?! Elem.... ono što sam čuo od dosta ljudi je to da se podaci o poreklu moje porodice mogu naći u Gracu (Austrija - jedna manja zemlja u blizini Slovenije), jer se tamo navodno nalaze Carski fermani na kojima su ondašnje ogavne (k’o i danas) birokrate zabeležile sve što su saznale o stanovništvu na teritoriji koju su 1878. anektirali jer niko drugi nije hteo da je uzme, pa.... oni se sažalili i.... eto tako.... A koliko sam puta prošao blizu te varoši, a nikada da navrnem i malo zabodem nos u te knjižurine i utvrdim ono što se već manje ili više zna. Valjda ću jednom skupiti hrabrosti da se sudarim sa istinom ma kakva da je?! Jedino ako ti Austrougari nisu isfabrikovali čitavu jednu paralelnu istoriju, u nameri da nas omalovažavnjem potcenjivački dezavuišu i kao narod i kao jedinke. Mada.... ti su pedantni k’o Slovenci.... ne verejem ja da bi oni to tek tako.... A i kada su oni imali takav stav prema nama?! Pa bar se to uvek jasno znalo. Mi smo oduvek bili poštovani respektnim pijetetom od strane svih komšija i komšijskih država.



            Međutim, bez obzira na sve, ne mogu a da se ne sšetim porodičnog stabla nacrtanog na zidu dnevne sobe kuće u kojoj letujemo već... nekad mi se čini dve decenije, a u stvarnosti - šest godina.... u Risnu u Crnu Goru. To nije obično stablo.... ljudi, to je Baobab. I posle kažu zaostali Crnogorci?! Malo morgen.... Oni svoje por(ij)eklo vode ne decenijama nego  vijekovima, pa ti probaj da im poturiš kukavičije jaje?! Kod Malbašića se ne zna dalje od čukundede, i svaka nova generacija koja dođe samo stisne „klir histori“ i opet nema nikoga posle čukundede, kao da je on prvi uzeo to prezime od nekog njemu simpatičnog komšije. Doduše, postoji neka priča po kojoj su odmah nakon dolaska porodice u Bosnu, gde je bilo mnogo više Turaka (ne znam što su onda uopšte dolazili), moji preci postali „glavne baje“, pa su im Turci (ne ovi sa Pinka i Prve nego pravi) dali i neku vrstu titule koja je bila manja od najmanje turske, ali tada veća od najveće srpske - „Mali Baša“ i kojom su stekli neki nivo vlasti a da se ne odreknu Hrišćanstva. To je kasnije preraslo u prezime Malbašić. Sad.... meni ova priča deluje dosta tanko (da ne kažem mlitavo), mada.... ponekad u sebi zaista osetim neku potrebu za upravljanjem i rukovođenjem. I ne samo to, nego čak imam i vizije kako bih upravljao ovom jadnom, izmučenom i izmrcvarenom zemljom i izveo je na pravi put, a pravi je onaj na koji bih je ja izveo. A to možda znači da se genetski nemodifikovan kod preneo sa generacije na generaciju i stigao i do mene, a ja uporno godinama odbijam da se bavim politikom, a to je možda (ili čak očigledno) pogrešno! Jer zašto ne bih?! Od lekara se često ispile lekari ili medicinske sestre....ili bar bolničari, od molera – slikari, ili vajari, a od jorgandžija - trgovci za Dormeo dušeke  i električnu ćebad na Top Šopu. Pa što onda ne bih i ja mogao biti.... eto.... potpresednik gradske skupštine i savetnik za utamanjivanje alergijskih korova?! O korovu bar dosta znam. A što ne znam ja, sigurno zna moja žena. Ona tamani sve. To bi, dok iz onog Graca ne donesem sve crno na belo, moglo bi da bude prelazno rešenje za moj politički status, a posle... ljudi smo dogovorili bi se.



            Sve ovo me navodi na pomisao da je porodično poreklo vrlo važna, ako ne i najvažnija stvar. Kažu ljudi - „Onoliko koliko ti kolena znaš toliko će i tebe pamtiti“. Dobro.... ja baš i ne čeznem za tim da me pamte i spominju u dvadesetom kolenu, ali.... do jedno osam-devet.... šta fali?! Pa što da ne? Tolike sam stvari napravio i organizovao.... Ne zna im se broj! Eto, navešću samo neke najznačajnije; uspešno sam skupio komšije da stavimo ležeće policajce u ulici i pored dva glasa protiv, organizovao sam sadnju tri reda Sibirskih brestova iza kuća a posle i zalivanje istih i to zajedno sa jednim komšijom, što svakako ukazuje na moju spremnost za saradnju sa svim ljudima bez obzira na versku, nacionalnu ili rasnu pripadnost (mada je komšija belac i Srbin Pravoslavne vere, ali i da nije - nema veze.... pa dobro sad.... crnac?!.... ne treba se odmah zaletati....), kad god su bile neke radne akcije u ulici, kao predstavnika naše kuće slao sam tasta.... iz poštovanja prema njegovim godinama, vodio sam svu decu koliko sam mogao da skupim u ulici nekoliko puta na sladoled ili im ga čak donosio na noge (ruke), više puta sam zvao građevinsku i komunalnu inspekciju zbog sumnjivih i očito nelegalni radnji u komšiluku čime sam ditrektno uticao na podizanje građanske (i građevinske) svesti ali i uređenje životnog prostora, i još mnoge, mnoge druge kojih sada i na mogu da se setim a i nije red da se toliko hvalim jer o tome će suditi buduće generacije, zbog kojih sam sve to i radio (mada mi je žao što nisam više gurao akciju kupovine sladoleda klincima - oni bi to najbolje znali da cene i prenesu budućim naraštajima). Sve u svemu, uradio sam veoma mnogo da već jednom prekinemo sa porodičnim običajem zaboravljanja predaka i da konačno počemo i mi da crtamo ta porodična stabla ka’ što i dolikuje poštenoj familiji. A i u taj Grac ću da odem čim budem išao u Nemačku.... ili tu negde.   





Нема коментара:

Постави коментар