Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 16. септембар 2012.

Lovac na ucenjene stranke.... i odbornike


            Ovih poslednjih dana.... ili bolje rečeno godina.... sam u solidnoj besparici. Solidna ne znači da solidno imam već da solidno nemam. A ko ima, jel’ da? Pa.... ima i ko ima.... nije da nema. No, to mi nije od pomoći jer ti što imaju mi neće dati, jer onda oni ne bi imali. Logično zar ne? Pa sam zato smišljao i premišljao o raznim stvarima kojima bih se mogao baviti da dopunjavam kućni bužet koji je isti kao i državni.... ili nešto gori od toga. Padale su mi na pamet razne stvari ali sam od mnogih odustao jer je za bavljenje tim poslovima koji su mi prvi pali na pamet zaprećena višegodišnja.... bolje rečeno višedecenijska kazna zatvora, što se narodnim jezikom kaže „mardelj“, a poznavajući tu „instituciju sistema“ nije mi se išlo na takvu vrstu stručnog usavršavanja u ovim godinama. Veoma se rano ustaje.... doduše rano se i leže.... TV ne možeš da gledaš kad ti hoćeš, WC je čučavac a mene bole kolena, a i mobilni telefoni su zabranjeni.... sem za neke. I dok sam tako razmišljao kakav se zločin isplati u ovoj zemlji, preko novosadskog radija „021“ se začulo „es vird bekant gegeben“, iliti na našem „daje se na znanje“ (što znaju svi poštovaoci lika i dela Branka Bauera ili „studenta koji nije zapalio žito“).... Dakle.... davalo se na znanje da je gradonačelnik (mada neki pišu i izgovaraju kradonačelnik - što je gramatički neispravno) raspisao nagradu od 20 hiljada evra za informaciju o svakom odborniku.... valjda neke gradske skupštine.... a koji je pripadnik ili bivših „Dveri“ ili bivši pripadnik tih.... „Dveri“, ili ako je iz „Es Pe O“ ili neke „Romske demokratske partije“.... i još 50 hiljada evra ako nekoga od njih dovedem kod njega na večeru.... ili ručak.... jebem li ga?!


            Nešto je tu meni bilo nejasno, pa se nisam baš udubljivao u problematiku a i ko će te budale iz vlasti pohvatati s njihovim pričama koje se uvek razilaze od zdravog razuma. Ali.... sat kasnije.... opet vesti i opet isto. Kažu da se, doduše tajno.... ali kako je to tajno ako je na radiju?! nudi baš toliko para.... da dovedeš nekog od tih zvrndova kod našeg (novosadskog!!) gradonačelnika. Jedino što je ovde objašnjeno detaljnije da izgleda ne idu na ručak, nego na izlet na Frušku goru u neki hotel gde će ih čuvati milicija da ih neko ne bi napao. Valjda? Jebote.... 70 hiljada evrića ako uhvatim nekoga od tih.... odbornika, poslanika ili šta li su.... i dovedem ih kod onog dugajlije pored čije slike su u poslednjih par dana lepili nalepnice „gotov je“.... ili je taj na slici ličio na njega.... a zakleo bih se da ga još od nekuda poznajem. Ne znam odakle, ali viđao sam ga sigurno. Mislim tog sa slike. Pomislio sam ovde ne treba čekati ni trenutak. Lova ne da leži na asvaltu nego sve poskakuje u želji da je uzmeš. Odmah sam se setio gepeka svojih kola za koji je jedan moj dobar prijatelj iz Zemuna odmah primetio „.... brate....ovde mogu ’ladno dvojica da stanu“, i pomislio da ako mogu dvojica Zemunaca da stanu u njega onda će za trojicu ovih Cigana.... pardon.... tih.... Roma iz te Romske partije moj gepek biti bolji od sobe u hotelu „Leopold“ Bate Kan Kana. Nije bilo vremena za bacanje. Sad.... sad se lova bere.... dok je vruće. Vreme ističe, kako javlja radijo, u ranim jutarnjim satima 12. septembra. Pa ko je stig’o stig’o je.


            Brzo sam zapakovao par sendviča ako ogladnim krstareći gradom, obukao tastov maskirni prsluk koji nosi kada kosi travu bez obzira na godišnje doba, navukao rukavice za vožnju (koje se obično drže u kaseti u kolima, ali ja uvek zaboravim da ih tamo stavim propuštajuči na taj način priliku da oborim s nogu onoga ko otvori kasetu.... posebno ako je žensko.... pa još zgođušno....) i krenuo u krstarenje gradom skoro kao u filmu „Vatrene ulice“ koji sam gledao više od deset puta one godine kada sam došao iz vojaka. Ali čim sam krenuo.... tu već oko sajma.... učinilo mi se da nisam jedini koji je došao na tu, zaista genijalnu ideju. Neki sa Ladama Nivama su imali i dodatna svetla na krovu za lov po mraku.... a i Lada je Lada. Shvatio sam da ovo moje američko govno, podignuto od tla svega par cantimetara, ne može da se vozi ni po travnjaku iza Izvršnog veća a kamoli da ide u predele u kojima su skriveni ti.... Romi.... Mislim.... tamo iza Najlona.... pa prema autoputu. Mislim.... oni su mi se učinili kao najlakši za hvatanje.... bar znam gde da ih tražim. Ko će sad tražiti one iz onog „Es Pe O“ ili onih..... „Dveri“.... a još su, kažu, i odbegli iz tih.... organizacija.... ili šta li su. Pa kako onda da ih nađem. Nisam ja Tomi Li Džons u „Saveznim šerifima“ pa da imam svu tu logistiku i tehniku.... i opet je jedva uhvatio onog tamnoputog (pre će biti pregorelog) Vesli Snajpsa.... jer mu je onaj Robert D. Džunior ubacivao klipove u točkove sve do pred kraj filma. A koliko njih bi meni za ove pare ubacivalo klipove.... ma šta klipove.... armaturu u točkove. Ali nisam se predavao. Vratim se kući i od komšije uzmem njegov Audi Q7, svestan da su ovi s Nivama i dalje u prednosti jer nije se Švaba proslavio sa tim uglancanim.... džipom.... ili šta li je već, ali opet je bolji od onog mog čuda. A i crn je.... u mraku ću biti praktično nevidljiv.... ako budem vozio sa ratnim svetlima. Eh.... da mi je sad jedan Tam 150 „Specijal“.... ne bi mi pobegle ni divlje patke iz onog kanala iza moje kuće koji oni ornitolozi čuvaju k’o Švabe magacin u „Otpisanim“, a kamoli neki.... pripadnici nekih stranaka.


            Kada sam prišao buvljaku zvanom „Najlon“ (pa ti sad to prevedi nekom novinaru sa BBC), već su stvorile kolone „lovaca“. Izgleda da su se Cigani.... ti.... Romi.... svima učinili kao najlakši plen. Ostrvili se svi na njih, ne moš’ prići ni blizu. Vidim ja.... nema tu ’leba.... okrenem auto i preko Kaćkog mosta, pored skretanja za rafineriju, siđem na zemljanji put i popnem se na dolmu. Jedva me ono nemačko đubre uzvuklo gore. E, kupiću ja tu Ladu Nivu pa makar stajala 363 od 365 dana u godini, al’ kad zatreba.... No.... upao sam u sred Romvilidža i to sam-samcat. Svi ostali su napravili toliku gužvu s druge strane da niko nije uspeo ni da se približi centru zbivanja.... Nesposobne budale.... Ko im je kriv.... I čim sam stao, izvirio sam stojeći na trepni Audija, i viknuo:


           - Alo bre braćo Romi.... Ima li među vama neki poslanik?!.... i to vrlo autoritativnim i pretećim glasom.
- Nema brate, dece nam, ni jedan!?.... odgovoriše dosta molećivo, mada moram priznati i uverljivo.
- Kako nema.... pa što svi dolaze ovamo.... na korzo možda?!.... dreknuh opet preteći.
- Ni mi ne znamo gospodine, svi traže te poslanike, a taki’h ovde nema!?.... zavapili su skoro u glas.
- Pa kako to, majku mu.... jel’ moguće da smo toliki slepci da to ne znamo.... rekoh više za sebe.
- Ima njih par što ih zovu odbornici, ali poslanika.... takvih nema?!.... reče neki koji mi se činio kao glavni.
- Pa vi ste to mene našli da zajebavate.... odbornik.... poslanik.... kao da je važno.... te i tražim!.... viknuo sam.
- ’Ajde izvedite ih ovamo!.... naredio sam ozbiljno i smrknuto.... i oni pozvaše neke njihove.... oni svi u odelima s kravatom.... odela zimska a napolju +30°C.... curi znoj sa njih k’o iz „Armalove“ slavine.... Mislim se.... kud ću snjima tak’im ošmuljanim u komšijin Audi.... neću ga izluftirati do proleća.... a posle se mislim.... ma za te pare promeniću ceo enterijer ako treba.
- Ulazite unutra vas trojica!.... rekao sam pokazujući rukom na njih.
- A jel’ u gepek gospodine?.... upita jedan.
- A?! Ma jok.... sedajte unutra, nemamo sad vremena za scenario iz „Ulica San Franciska“!.... rekao sam, a i žurimo.... čeka vas vaš prijatelj gradonačelnik.... upadaj, polećemo!!
Čim su seli otvorio sam sve prozore i šiberdah (to vam je ona rupa na krovu), uključio klimu na najjače i okačio dva nova mirisa na retrovizor (efekat je i dalje bio minoran) i zaždio istim putem nazad dok su one budale čekale i svirale jedni drugima oko Najlon pijace. Nisu ni primetili kada sam im iza leđa ušao u Banditenštrase (Partizanska ulica), a onda malim bočnim uličicama stigao čak do te njihove skupštine grada i to odpozadi. A onda pogledah u ovu moju braću Cigane.... a oni.... uvukli glave u one sakoe, samo im oči vire.... ko da su, Bože me prosti, giljotirani. Prelomi se nešto u meni, što me čudi jer mane malo šta lomi, a posebno ne Cigani, uzmem mobilni i okrenem gradonačelnika. Čim se javio rekao sam mu:


            - Doveo sam ti tri Roma iz Romske partije.... tu sam dole ispred zgrade...
- Pa šta čekaš, penji se gore s njima.... lova je tu!!.... reče mi on a i to je jedva izgovorio od ushićenja.
- Ma znaš šta.... jebi se.... ja ih puštam kući.... ili negde drugo.... na neko pametno mesto kog se setim.
- Šta pričaš.... pa ti si jedini stigao s njima.... bez tebe sam gotov!.... reče u panici.
- Ma gotov si ti svakako, a ja sam svoj zadatak ispunio.... sećaš se „Ponoćne trke“ sa DeNirom i Čarlsom Grodinom.... pa i on je svog pritvorenika na kraju pustio.... a i neka malo i Cigani budu na vlasti, nek probaju, a nama kako bude.... i onako gore ne može!.... rekoh i prekinuh vezu.
- ’Ajde braćo Cigani.... vodim vas na piće, a posle.... kud koji mili moji.... a šte će sutra biti na toj njihovoj sednici.... ma boli me uvo. Oni izvukoše glave iz odela k’o kornjače i udariše sa hvalospevima k’o ludi....
- Hvala ti brate, veliki si ti čovek.... većeg nismo sreli očiju mi.... i sve tako.
- Prekinite sa tim vašim sranjima da se još ne predomislim.... na šta su oni ućutali kao da su streljani.

                                         video
                                                                PONOĆNA  TRKA

               Odveo sam ih na piće, a posle toga na jedno dosta sigurno mesto i krenuo kući. Bez para, sa audijem koji je i na krovu imao oko 3 cm blata a unutra je mirisalo kao u čekaonici  doma zdravlja u Mozambiku. Vozim lagano Bulevarom Evrope i mislim se.... moraću da potrošim bar tri plava „Bruta“ da „ispeglam“ enterijer. A možda i više?! A sto puta sam samom sebi obećao da neću ulaziti ni u kakve poslove koji imaju bilo kakve veze sa politikom.... ali ja najviše volim kad slažem samog sebe. To mi je kao i da nisam slagao. Niko ne zna. 





Нема коментара:

Постави коментар