Hostel za Jovana

            Gledajući i slušajući već potpuno otupelo razne vesti na TV, ili internetu, mnoge stvari nam postaju obične, svakodnevne, normalne. Retko kada se na neku vest ozbiljno trgnemo i počnemo da razmišljamo o njoj kao nečemu što boli, kida, razdire, muči. Kao nešto što se sanja noćima, što proganja na javi, kao šakal povređenu košutu.... prevelika je za njega, ali on čeka... čeka svoje vreme. Tako već godinama slušamo o trgovini ljudskim organima na Kosovu, i... dosadila je pomalo, a već se i zaboravila, „žuta kuća“ i priče vezane za nju. Kao i ostalo, gledali smo sve to dosta tupo, možda se pomalo stresli ponekad kada bi samo na trenutak zamislili da su nas neki ljudi, sa crnim kapama na glavama, iz kuće odveli prvo u mrak a posle pod reflektore operacione sale sastavljene u nekoj oronuloj kući u nekom zabačenom selu u nekoj tuđoj zemlji. I pomisliš... Bože, da li su im bar dali anesteziju.... pa morali su.... svaki trzaj izmučenog tela mogao bi da napravi pogrešan rez skalpelom, a onda.... to što su dobili ne vredi ništa. Gospode, kao u filmu „Hostel“, prava klanica za ljude. Samo.... to pomisliš i posle... prođe te, misli odu na neke svakodnevne stvari koje nama, čini nam se, život znače. A ne znače nam ništa. Jer život je nešto drugo. I živi se tako, kao život... onako kako nam je od Boga dat. Ali, ponekada neko mora i da se izbori za njega. Po svoj novi život dolazili su, u tu oronulu kuću i to zabačeno selo u tuđoj zemlji, mnogi ljudi sa zapada. I za njih je to bila tuđa zemlja, ali.... donosila je nadu da će se izboriti za život. Novcem, a čime bi drugo. Neko je umirao da bi neko drugi živeo. I govorili su da nisu znali, da im je rečeno da je to od ljudi koji su nastradali nesrećnim slučajem, da je sve regularno, samo.... malo više košta jer ide preko reda. „Nisam znao“.... to kao da oslobađa. Nekoga. A nekoga zauvek zarobi.

            Johan Vagner je bio zarobljen u samom sebi. Presađeno mu je srce, a jedino čega se seća je da je došao na jug Italije i onda.... mrak. Kada je došao sebi sve je bilo gotovo, rezervni deo je ubačen i podešen. Polovan, ali očuvan. I vratio se Johan u Nemačku srećan, iako u već poodmaklom životnom dobu. A onda je počeo da sanja. Nikada pre toga nije pamtio snove. Sada bi svako jutro imao čitav mali film u glavi. Film koji je neki unutrašnji kinoprojektor puštao na njegove kapke iznutra a on ga gledao bez pokreta, govora, zvuka. U san je tonuo sa zvukom crkvenog zvona. Prvo tiho a onda sve jače i jače. Išao bi nekim makadamskim putem i došao do dvorišta koje kao da je znao od pre. U dvorištu su bile dve stare kuće i dva psa vezana lancem koja su besomučno lajala na njega. Nije bilo ljudi, ili ih on nije video. Samo zvona i lavež. I tako svaku noć. A onda, u snu je video i stariju ženu kako hrani živinu, čoveka pod orahom, mladu ženu kako ga zaljubljeno gleda i dečaka koji trči. Bili su to snovi koji su mu na početku čak davali polet u novom životu sa novim srcem. Ali nakon nekoliko meseci postali su neizdrživa noćna mora. Sanjao je grupu ljudi kako vezani idu kroz šumu. On je bio jedan od njih. Govorili su srpski i on ih je odlično razumeo. Satima su išli, a kao da su stajali. Nekako uvek u suton, čija je igra svetala unosila jezu i paničan strah svima. Sve dok nisu stigli do kuće. Stajala je usamljeno i štrčala na blagom brežuljku kao stena na sred livade. Nije bilo dvorišta ni ograde. Kroz prozore kao da je sijala neka vrsta ultraljubičaste svetlosti. I svaki put kada bi došao do vrata te stare kuće budio bi se kao zver u kavezu. Posteljina bi bila skoro iskidana ispod njega, a grlo suvo toliko da koliko god bi vode popio, ne bi utolio žeđ. Shvatio je da razume srpski jezik kao da je uz njega odrastao. Nije bio siguran da li upada u neku tešku psihozu ili ipak postoji neka nit sa nekim koga više nema a koga samo on vidi. Bilo mu je jasno da mora da izađe iz začaranog kruga.

            Kao imućan čovek, preko prijatelja je stupio u kontakt sa ljudima iz nemačke obaveštajne službe. Do detalja im je opisivao predele na Kosovu u Albaniji i Italiji. Ljudi iz BND su već imali ogroman broj fotografija, snimaka i dokumentacije. Sve je prepoznao bez problema, a zatim ih i vodio na sva ta mesta, kao da je tamo oduvek živeo. Počeli su da se pune novinski stupci, na televizijama ogromnog broja zamalja počele su da se vrte priče od kojih su svi bežali i okretali glavu. I.... ništa! A Johan je sa jedinicom KFOR-a , kao ranjeni kurjak lutao Kosovom. Tražio je nešto a da ni sam nije znao šta. A onda, naišao je na skoro nestvarnu sliku. Seosko groblje i sahrana. Jauk i lelek. Crnina. Prilazeći ljudima, odmah je prepoznao dečaka koji je uplakan stajao kraj groba. Bio je to onaj dečak iz onog dvorišta koje je toliko sanjao. Sa fotografije je prepoznao i ženu koja je sahranjivana. Dečakova majka. Obesila se nakon što su je četiri nepoznata muškarca silovala skoro celu noć. Njen muž, dečakov otac, nestao je pre dve godine, i od tada se ne zna ništa o njemu. Samo se nagađa da je otet zbog trgovine ljudskim organima. I njega je prepoznao sa fotografije. Zvao se Jovan. Dečak više nije imao nikoga sem strica. Čak i psi koji su u snu lajali na Johana su pobijeni. Svi u tom zaseoku su bili mrtvi. Trebalo je da prođe još puno vremena, bezbroj dolazaka i toliko suza u Johanovim očima da bi se ostvarilo ono što je poželeo čim je prvi put ugledao dečaka. Da ga usvoji. Za čudo, dečak se ni malo nije protivio iako bi Johan po godinama mogao da mu bude deda. I on je od prvog trenutka kada je ugledao Johana video nešto što drugi nisu. Najveća prepreka je bio dečakov stric. Imao je uslov. Veoma težak. Tražio je ne samo da se dečak ne može nikada pokrstiti, promeniti ni ime ni prezime, nego i to da Johan pređe u pravoslavnu veru. Nije se dvoumio ni trenutka. Rođen i kršten kao evangelista Johan je odmah nazvao svog sveštenika i saopštio mu svoju odluku. Nekoliko meseci kasnije, krstio se u jednom kosovskom manastiru i uzeo novo ime. Jovan. Od tada, sa dečakom živi na pola puta između Nemačke i Kosova jer, kako sam kaže, i on je negde tu.... na pola puta.   

  Poveden mejlom koji sam dobio od prijatelja o knjizi "Srpsko srce Johanovo" Veselina Dželetovića.