Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 02. јун 2013.

Dan kada smo prešli Rajnu


            Gadno je kada čovek proda kola pre nego što kupi nova. Osećaš se kao da si se zaglavio u liftu u koji si ušao da što pre stigneš na peti sprat jer ti se piša do iznemoglosti. Ne znaš kud bi pre. Postali smo zavisnici o tim koturaljkama. Gadno vreme za nas matore. Ja bez kola ne znam ni u samouslugu da odem. I znam ja šta bi sve trebalo i da to baš i ne bi trebalo, ali... tako volim. Mislim, kola volim. Skoro k’o šunku. Ili pogačice s čvarcima iz „Violete“ u Temerinskoj. Radnja se otrcala i izgleda k’o onaj pJevač iz „Crvene jabuke“ što se konzervirao ’88., al’ su im pogačice s čvarcima još uvek odlične. Navratim kad stignem. A stignem. I sad, pošto kola volim skoro isto toliko, čim sam prodao stara počeo sam da tražim nova. S obzirom da nikada ne kupujem nova kola jer ne volim da poklanjam pare, prvo sam malo tražio kod kuće. Kuća je Srbija, ma koliko izgledala k’o kolEba za čuvanje bostana. Tražio sam po placevima za prodaju kola, preko oglasa i interneta. Ali ne vredi. Naš čovek više voli da te zavrne nego što voli istu onu već spomenutu šunku. Svi su se igrali s kilometar satovima i servisnom knjižicama, muljajući s njima kao mi kad smo pravili lažna opravdanja u srednjoj školi. A o poreklu da se ne govori. Sve što nađeš je iz Italije, a oni ne vole kola kao... šunku, pa na kola paze kao cigan s osmoro dece na ono jadno kljuse što ga gladno i žedno vuče po lokacijama za „skupljanje sekundarnih sirovina“ na koje oni odnose sve one šahtove što su pod pritiskom podzemnih kanalizacionih gasova sami iskočili iz asvalta. Ja sam ovaj ispred kuće zavario... dva puta su ga ti famozni gasovi dizali kao u „Gozili“, e sad... dosta je bilo scenskih efekata. I sve me to sve više odbijalo od domaćih placeva, iako sam ja pristalica parole „kupujmo domaće“, sabrao sam dva i dva i video da to kod nas nije ni tri a kamoli četiri i shvatio da moram u otadžbinu svih automobila - NJemačku.


Naravno, moja žena je odma’ izrazila duboke sumnje da ja tamo idem zbog kola. Jednom davno, ni sam ne znam zašto, rekao sam joj informaciju koja se ženama ne govori. A to je, da u Frankfurtu postoji javna kuća sa tarifom od 50 Ojra, da se za grupe veće od 6 članova dobija popust pa je usluga 30 Ojra, da su dame fine, da idu na redovne tehničke preglede, o čemu postoji dokumentacija koja se na zahtev korisnika usluga daje na uvid.... i još par detalja. Budala. A rekao mi je ortak da ženi ne pričam ni šta smo jeli u kafani prethodnog dana, a kamoli nešto drugo, ali džabe... često mi je jezik brži od pameti. Ako je uopšte imam. E, sad, ja sam nekoliko kola našao u Karlsrueu i okolini, a to je od Frankfurta i te kuće sa diskontnim cenama udaljeno čak 110 km, pa je logično i normalno da se ne bi uputio na toliki put samo zbog cena... i tih finih i redovno servisiranih dama. Mislio sam da je to logično. 110 km?! Pa vas dvojica to pređete za pola sata i to kad lagano vozite a ne sumanuto kao što obično i radite - napadala me k’o kokoška beloušku... i kljucala u glavu. Jedva sam čekao da krenem i oslobodim se tog stresa. Nisu mi pomagali ni ovi dezodoransi protiv stresa što se sada reklamiraju. Našpricao sam pola jednog celog svuda po sebi a i dalje sam bio napet k’o luk i strela. Lažu na tim reklamama sve što zinu mamicu im lopovsku. Sve je isto k’o i „Brut“, samo drugačije miriši... a ti se isto osećaš. Ma kakav dezodorans... mene kad ova moja napadne ja moram da zveknem dva „Rivotrila“ odjednom i tek onda se osećam malo bolje. Što sam i uradio. Pa sam zato sutradan dok smo išli u taj Karlsrue pola puta kunjao kao buva na ..... da ne lajem. Srećom, ortak mi je jedan izuzetno fin i tolerantan čovek (čim je izdržao da bude ortak samnom već 18 godina) pa me nije kinjio i na silu držao budnim, nego me puštao da ponekad padnem u laganu hibernaciju. Sve do Nirnberga. A onda sam se naglo osvestio i prosto skočio na sedištu njegovih kola kao da su me sa seoskog bunara polili ’ladnom vodom. Moralo se biti na oprezu jer smo već duboko zašli u teritoriju na kojoj žive one fine frajle... pa da ne naletimo slučajno na njih. Nismo imali vremena za zabavu. Prvo pos’o.



Kad smo nakon 12 sati lagane vožnje sa prosekom od 120 km/h stigli u taj Karlsrue, odma' smo otišli kod jednog Nemca koji je samo slučajno došao iz Iraka u Nemačku pre desetak godina. Ali je Nemac. Zove se Ahmet. Ali i pored poverenja u nemački narod auto nam nekako nije leg’o. Pomalo razočarani otišli smo na počinak. Ne u Frakfurt nego u Karlsrue! Bili smo pre toga na večeri u jednom tradicionalnom nemačkom restoranu u kom su se služila vina iz tog kraja. Lepo smo se sporazumeli sa mladim gazdom... Nemac... zove se Ivan, i njegovim konobarom koji se zove Željko. Isto Nemac, kao što mu i ime govori. Ali govore srpski... ili neki jugoslovenski... kao da su tamo živeli čoveče. Da ne poveruješ. Pošto je Frankfurt bio daleko, legli smo da spavamo.... sami. Sutradan, rano ujutro krenuli smo u jedno mesto, Zibeldingen, 45 km udaljeno od Karlsruea, u pravcu Frakfurta... moglo bi se reći. E tu smo naleteli na jednog drugog Nemca. Zove se Bekim Beriša (pravo prezime poznato autoru i njegovom saputniku). Izgleda tipično nemački... ima taman ten kao Idi Amin, što nas je uverilo u njegovo arijevsko poreklo. Majka mu je ciganka iz NiŠ, a otac Albanac iz Istre. Roditelji su mu došli u Nemačku još krajem sedamdesetih godina prošlog veka i pošto nisu otvorili ni poslastičarnicu ni pekaru, nego se bavili trgovinom kolima, odmah su postali pravi starosedeoci. I pošto je samim tim i on bio starosedelac, a auto je bio dobar... bar mislimo da jeste... bez dvoumljenja smo utvrdili pazar. Da ozvaničimo trgovinu otišli smo u Manhajm, koji je od Frakfurta bio svega 40 km, i prešli preko Rajne, a gde smo morali da isčupamo neki dokument EUR 1, koji ovi naši dramoseri traže kao dokaz da je auto proizveden u EU. Ne znam gde bi Opel drugo mogao biti proizveden... u Meksiku valjda? E, a onda nas je Beki (ime od milja) odveo na ručak u jednu nemačku četvrt Manhajma koja se zove „Istanbul“, a gde se služe prave nemačke vurst kobasice koje izgledaju i imaju isti ukus kao ćevapi. A i vlasnik je govorio srpski sa akcentom koji je veoma podsećao na Tačijev... mislim, kad priča srpski. Posle utvrđenog i zalivenog pazara teška srca rastali smo se sa Bekijem koji je obećao da će doći kod nas u Novi Sad čim prvi put bude išao u posetu tamnoputom delu porodice u Niš. Ne sumnjamo. Nemci su uvek rado uzvraćali posete u bilateralnim susretima. Ali, već je bilo kasno i morali smo na spavanje. Ne u Frankfurt, nego opet u taj šugavi Karlsrue. A sutradan... ustajanje, doručak i skoro rutinski povratak kući nešto izmenjenom maršrutom. Ah, da... i naš carinik i špediter su nas na granici malo razveselili... hteli su da nas vrate u Karlsrue... kažu, nedostaje neki pečat?! Da su rekli da se vratimo u Frankfurt... tamo gde su one diskontne cene... možda i bih. Ali u Karlsrue... nikad! I kada sam već hteo da im ostavim pasoš i krenem u Novi Sad a oni nek zovu i Vučića lično ako ’oće, dadoše mi papire uz kiseli osmeh i jedva proceđeno „Izvolite... hvala... srećan put“. E, pa i ja sam malo telefonirao u međuvremenu. Ali ne Vučiću. Horgoš je prošao, a kad prođeš Horgoš... već si kod kuće. Tako je i bilo. Jedino sam zaboravio u Nemačkoj je da kupim nešto decama i ženi. Doduše, ženi jesam. Deterdžent (kockice) za mašinu za pranje sudova. Kud ćeš lepši i praktičniji poklon za ženu, zar ne?





1 коментар: