Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 08. децембар 2013.

Pijac na Rožek Teru


            Sunčano ali prohladno novembarsko jutro u prestonici naših severnih suseda. Centar Pešte okupan suncem koje dobija još jači odblesak na keramičkim crepovima velike katedrale sa dva ogromna tornja na Trgu Ruža, udaljenom svega par stotina metara od velike, glavne železničke stanice koju Mađari zovu prosto - „Istočna“, ili na mađarskom „Keleti“. Nikada nisam prežalio što mađarski nisam bolje naučio. Promakla mi je ta prilika zauvek još u detinjstvu. Imali smo kuću u Pančevačkoj ulici u Novom Sadu i sa svih strana bili okruženi mađarskim porodicama. Moj otac je to pomalo doživljavao i kao okupaciju... a ja nikada. Ostalo mi je ponešto, ali svakako ne dovoljno. A mogao sam... da sam tada, kao klinac, znao koliko vredi bilo koji jezik. Još jedan jezik, kao još jedan čovek. Ali... prošlo je i šta je tu je. Nekada mi se učini da mi je i ovo malo što znam dovoljno. I sa to malo sam komunalnog policajca koji je razvlačio crveno-belu traku na skretanju u ulicu koja je sastavni deo Trga Ruža pitao zašto ne mogu da uđem kolima u ulicu u kojoj se nalazi Srpska gimnazija. „Pijaca je danas“, odgovorio mi je kratko. Kakva pijaca na ulici?! ... Vratio sam kola par desetina metara u nazad i našao slobodno parking mesto. Izašli smo tegleći se od ne tako dugog putovanja koje je od naše kuće do centra Bumpešte trajalo tačno dva i po sata. U minut. Rutinska trasa, već pomalo dosadna. Već posle par minuta stao sam u kereće govno iako me žena opomenula „da ga se pripazim“. Ali nisam bio dovoljno “obazriv”. Ne smeta... nije mi pokvarilo ugođaj... nisam dao. Nemamo ni prebijene forinte. Znamo da subotom teško da išta radi pre deset sati, ali optimistično krećemo u potragu za menjačnicom. Nalazimo je u Eržebet ulici, jednoj od glavnih, koja pravi veliki polukrug oko centra Budimpešte a koja, počevši od Ptefijevog mosta, od ugla do ugla menja ime... Franc, Jožef, Eržebet, Terez, Sent Ištvan, da bi opet završila na Dunavu tačno kod Margit Sigeta. Sa forintama u džepu osećamo se malo poletnije i vedrije. Sad smo kao kod kuće.




            Vraćamo se do Trga Ruža. Žena i sin znatiželjni da vide gimnaziju a ja... da vidim pijacu. Kakva pijaca može biti na ulici? Jel' se tu prodaju stare stvari, ostavlja stari nameštaj koji će neko uzeti, iznose stari časopisi, prodaju polovne knjige ili možda neka „sek'nd hend“ garderoba. Šta god da je, moram to vidim. Dolazimo na Trg Ruža sa druge strane od one na koju smo otišli i već izdaleka vidim da sam se prevario. Nije to nikakav mini buvljak... čoveče,... prava pijaca. Ljudi su montirali tezge, preko puta njih je stigao pokretni agregat koji napaja strujom sve potošače. Koje potrošače? Razne. Frižideri, rashladne vitrine, tople vitrine, grejalice... sve zuji i radi punom parom. Šetamo se između tezgi koje pre dva sata nisu bile tu. Tu je bio parking sa kolima, ali svako je svoja kola sklonio praveći dovoljno mesta da za čas nikne mala pijaca... veličine one na Detelinari... otprilike. Svega tu ima. Sir, povrće, slatkiši, meso, med, pecivo, voće, kolači, suvomesnato, domaća radinost, domaće svinjokoljske igrarije kao što su švargla, dimljena slanina, džigernjača, sveža kobasica, pečena slanina i naravno – čvarci. Čovek čija je to tezga, u belom mesarskom odelu, plastičnom kašikom grabi čvarke i meri ih. Graja, žamor, povici prodavaca. Na kraju ulice, pa samim tim i pijace najveće iznenađenje... kombi-hladnjača u kojem je veliki položeni prohromski sud od bar hiljadu litara na kome je slavina. Ljudi uredno, stojeći u redu sa flašama koje su poneli od kuće, čekaju da kupe domaće mleko. Sirovo. Nije ni kuvano, ni pasterizovano ni homogenizovano i ne traje 6 meseci... Baš naprotiv... pravo domaće mleko... iz nekog sela tridesetak kilometara od Pešte. Kao pre pola veka.




            I uvek se rastužim kada vidim ovako nešto. Ako mislite da se bojim za zdravlje Mađara, varate se... znaju oni šta kupuju. Rastužim se kada vidim kako se sa samo malo volje i organizacije može napraviti prava pravcata pijaca u centru metropole. Nije ovo bilo prvi put. Video sam to i u Minhenu i u Barseloni i u Berlinu i u Tuluzu. Ali u Budimpešti... ne može se reći da nisam bio iznenađen. Eto,... svugde se sa samo malo organizacije može napraviti nešto. Svugde bar po nešto, samo kod nas... ništa. Kod nas?!... Odmah sam video buljuk sanitarnih, komunalnih i zdravstvenih inspekcija koje prate tržišni inspektori, inspektori rada, čovekove okoline na čelu sa finansijskom inspekcijom i inspekcijom za sviranje kurcu u dvocevu frulu. Gomila neradnika, secikesa, jajara i profesionalnih govnara sa diplomama raznih ekonomskih, poljoprivrednih, pravnih i medicinskih fakulteta uz koju se osećaju tako moćno. Moćnije nego ja kad popijem “Vijagru”. Samo što se njima digne čim vide ovce. Njima je sodomija ostala u duši još od malih nogu... iz sela i vrleti iz koje su došli. Jebiga, mi možda prvi put nismo jebali da se trese krevet, ali bar nismo jebali ono što mekeće, bleji i muče. I to bespomoćno. Ništa nije moglo da spase tu životinjsku nejač od ovih zoofila. Oni nam sada umesto koza i ovaca jebu mamu. Krvnički. Jebu i nas i naše žene i našu decu i već su uspeli da nam jebu i nerođene unuke. Stoka bezrepa koja će u malim tunelima vlasti smrdeti još decenijama dok im mi kao ovce dolazimo i guzimo se i nameštamo sami. Dokle? Ima li još igde ikoga da uzmemo bezjbol palice i krenemo od gradske kuće i gradske skupštine, preko pokrajinske do republičke. Do svake kancelarije. Bez izuzetka. Sve dok im lobanje ne budu pucale neće prestati da nas jebu. Sve dok njima ne napunimo urgentne centre ništa se neće promeniti. Ne menja Srbin vlast bez krvi. Vekovna je to tradicija. Moramo je očuvati.   




Нема коментара:

Постави коментар