Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 05. јануар 2014.

Pobeći negde, daleko, još dalje



            Usrano je pisati o nikakvoj budućnosti za decu koju nam ova, nazovi država, velikodušno pruža. Deca su nam najvažnija pa tu valjda najviše boli. Svi manje-više razmišljamo kako njih na neki način obezbediti nečim u životu a da se ne računa na tetku iz Amerike za koju svi jedva čekamo da odapne i ostavi debelu kintu, jer je nemamo. O sedmici na lotou da i ne govorimo. Ali, uz sve to, negde u vazduhu lebdimo i mi. Dobro... deca i sve to što je vezano za njih... a mi? Šta je s nama? Moja generacija ima pet banki i oseća se usranije nego ikada do sada. I sa Titom, i Slobom i posle njih. Nikada veća govna nismo jeli za tako male pare. Spominjem pare jer neki dignitet ne treba ni spominjati. To je nestalo još pre dvadeset godina. A i ne tražimo ga... tražimo samo pare jer nas samo to i interesuje a onda i ne može biti reči o nečemu tako nebitnom u životu kao što je ugled, poštovanje, dostojanstvo, samokritičnost, želja da se pomogne drugom, poštenje, iskrenost. To nas ne interesuje. Interesuju nas, kao što sam rekao, samo pare. Ali ako nam je to premisa možda bi valjalo razmisliti i kako doći do njih. U ovoj zemlji? Pa, bojim se nikako. Zato sam i rekao da naša generacija lebdi negde u vazduhu, nemajući nigde ništa za čega bi se, bar na kratko, uhvatila da ne blebne od zemlju. I onda, sa pedeset, počneš da pregledaš na internetu šta sve treba za rad u Kanadi. Predlagao si i preseljenje ali su te svi u kući ispljuvali, jer... taman su našli dobro društvo u razredu. Džaba tvoja priča da će društvo potrajati još godinu ili dve a onda... viđaće ih jednom u pet ili deset godina, a možda i tek za 25 godina mature. Kao i mi sada. A sa sedamn'es sam se čudio ćaletu kada negde u gradu sretne starog prijatelja pa u isti glas kažu „ gde si... nismo se videli... pa ima... 15 godina sigurno!“ Danas, ja neke prijatelje nisam video više od trideset.



            I baš zato tražiš preko interneta neki posao u Americi ili Kanadi. Zanosiš se time da je još uvek moguće otići negde, zaraditi 150 ili 200 hiljada zelembaća i vratiti se za par godina nazad a da još uvek nisi skvrčen i neupotrebljiv k'o polomljeni 'ofinger. Tražiš, a znaš da se bajke više ni deci pred spavanje ne čitaju. Gde da odeš i kome trebaš? Šta ti to znaš što oni tamo ne znaju? Sem da radim na nekoj kanadskoj „bauštele“, ili da se podmladim u glavi 30 godina, „zajašem“ neki „Mack“ kamion, iscrtam po njemu neke ludačke crno-crvene plamenove sa svih strana, dam mu originalno ime „Mamojebač“, po čemu bih bio prepoznat od sličnih budalastih zanesenjaka iz bivše nam zajedničke domovine koji kao i ja traže Eldorado po američkim putevima, a adresa im je upravo to originalno ime  „aždaje“ s kojom jurcaš, jer u njemu radiš, prdiš, jedeš, smrdiš, spavaš i živiš. Da... za nekoga ko ima 25 zaista sjajan način da se zarade pare i na ventil ispusti malo viška adrenalina u mladalačkoj želji za avanturom. Za mene je već odavno avantura svaki odlazak u inostranstvo ako nisam obezbedio hotel sa bar tri zvezdice, ili mi je na „Bukingkomu“ promaklo da je kupatilo zajedničko... ništa mi se ne dira... ni sapun, ni tuš, ni umivaonik, a o peškiru i WC šolji da i ne govorimo. Avanturizam mi je u krvi od deset pre podne do pet popodne, a onda... neka lepa hotelska soba. To znači da mi je od „avanturizma“ ostao samo drugi deo reči... „turizam“... i to bar srednje kategorije. I zato se ovde, kod kuće, u svojoj... ili čija li je već... zemlji, državi, kazamatu, logoru, getu... osećam poražen, ponižen, popišan i posran.


            Da li je kasno za barikade? Na slavi kod ortaka sam naišao na istomišljenika... u stvari na više njih, ali samo on ima prave ozbiljne planove. Mnogo ozbiljnije od mojih bejzbol palica. One mu deluju malo „prostački“, što ima logike, ali ko danas ima veze s logikom. Kaže da u podrumu u Kamenici skuplja eksploziv, pešadijsko naoružanje a i ponešto više od toga. Jebiga, ako ne može drugačije onda „pušku pa u Frušku“. Ne zbog hajdučije i presretanja kamiona na Iriškom vencu, nego zbog ozbiljnog pokreta otpora... mnogo, mnogo ozbiljnijeg nego u čuvenoj seriji „Alo, alo“. Protiv koga? Pa nabrajao sam to već više puta na ovom blogu... protiv svega što ima veze sa ovom lopovskom, pljačkaškom i idiotskom državom koja neće mirovati sve dok nam ne uzme i poslednjih pet dinara iz novčanika. Upis zaintersovanih za učlanjenje  je u toku a broj nije ograničen. Naprotiv, poželjna je što veća masovnost. Samo na taj način možemo zauvek eliminisati svakoga ko je imao bilo kakve veze s vlašću još od... pa, bar 1989. Najbolja lustracija je totalna lustracija. Svih. Jer svi su prevazišli govnjivu motku. Ostaje samo efikasniji način... rafal iz puške M-70a, u narodu poznat i kao „Kalašnjikov - srpska verzija“. Šta ako kao „vođe pokreta za nasilno rušenje ustavnog poretka“ budemo uhapšeni i pre početka ustanka? Kao onaj padobranac Aleksandar Cvetković kome je „namestilo“ da je planirao atentat na druga Vučića? „Odlično“, rekao je moj istomišljenik i budući saborac Mile... „imaćemo papir da smo proganjani kao politički neprijatelji a onda nam je politički azil obezbeđen svugde u svetu“! A ja sam dodao „a onda pravac Kazablanka - u Kanadi“.




Нема коментара:

Постави коментар