Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 20. април 2014.

I Uskrs i Vaskrs



            Ne znam zašto, ali nekako volim kada se poklope pravoslavni i katolički Uskrs. Kao da mi taj praznik bude još veći, značajniji i lepši. Nema „naš“ i „njihov“, nema situacije u kojoj zecovi troše tabane i dolaze dva puta, nema čestitanja i slanja SMS poruka dva puta, nema razmišljanja kada čiji pada i kolika je razlika između. A i mi u takozvanim „multikonfesionalnim“ porodicama ne moramo dva puta u nabavku, što priznaćete u današnje vreme nije mala stvar... nema se. Doduše nema se svakako kad god da Vaskrs padne. Mada... za to uvek nađemo... iskopamo a da ne znamo ni sami odakle. I naravno pečemo prasad, jagnjad a neko i telad... ili bar delove ovih nabrojanih životinja. Oni se, jadni, Uskrsu ne raduju. Pa, dobro... ne može svima da bude lepo. A Vaskršnje pečenje zna da bude slatko kao nikad. Posebno za onog ko je postio ceo post. Uspeo i ja jedno dva ili tri puta... pre par godina. Od onda mi nešto ne ide. Zapnem posle prve nedelje, padnem i dignem se tek kada post stigne do poslednje nedelje. Onda tu poslednju izguram sve u nadi da ću opet jesti pečenje za Uskrs od koga se prsti toliko ulepe da ne možeš da ih opereš do kraja dana ali ne vredi... ni blizu tog medenog osećaja u ustima. Vaskrs, inače, dolazi dosta tiho. Nema kao pred Božić naduvane pretpraznične atmosfere u kojoj svi pičimo kolicima po supermarketima dok sa zvučnika gde god da si po ceo dan ubija „Džingl bels, džingl bels, džingl ol d vej...“ i to obično neka davež-instrumentalna verzija za koju se ne zna da li više nervira nas, vozače kolica, ili kasirke koje već otupljeno zure u red do kase i mrmljaju bez prekida nešto sebi u bradu. Srećom ne moraju, kao na zapadu, da se veštački iskeze uz mantru „srećan Božić“ koju ponavljaju svakome ko im u tom trenutku daje pare ili ono platežno parče plastike.




            Ali, apropo prve rečenice, nikako da ukapiram zašto se taj Ekumenski sporazum već jednom ne donese, pa da svi slavimo sve zajedno. Čuo sam da je jedan od predloga i pre samog sabora bio da pravoslavna crkva pređe na gregorijanski kalendar (ili Milankovićev... kako kome odgovara... na isto izlazi, svakako), a katolička da počne da računa datum Uskrsa po metodi po kojoj to rade pravoslavne crkve... najviše zbog fenomena koji se na Hristovom grobu dešava baš na pravoslavni Vaskrs. Ali... ništa od toga. Bilo je tu „prečih“ stvari za rešavanje. Ko će se i kako spominjati za vreme službe, da li će to biti služba ili misa, ko će se venčati sa ženom a ko sa crkvom, ko će nositi bradu a ko neće, da li je veća titula arhiepiskopa ili kardinala i još dosta baš „suštinski važnih stvari“ zbog kojih nisu mogli da započnu ni prvu rečenicu. Da su svi Srbi razumeo bih, jer mi bi se razišli na deset strana i zbog nijanse boje sveštaničke mantije, ali nisu... pa me baš to i čudi. Mnogo mudrih glava, ali... džaba. Gordost, koja je kod svih najveći i prvi smrtni greh, je nesavladiva a politika je preuzela najviše mesto. Vera? Pa... to postoji svakako. Zašto bi oni zbog toga nešto menjali. Oni koji veruju - veruju i zajedno i odvojeno, a one koji ne veruju svakako boli uvo i za crkvu i za ekumenizam i za veru. Ili se bar tako izjašnjavaju. A što da im ne verujemo ako tako kažu? Ali... ja i dalje imam neodoljiv utisak dojma da bi bilo lepše kada bi svi slavili u isto vreme. Vaskrs. U stvari Uskrs. U stvari sve. Možda bi onda i ovi što ne veruju slavili sa svima ostalima? U društvu je lepše.



            Znam da će mi mnogi protivnici ekumenizma zameriti na ovoj želji. Većina njih i dalje misli da je pravoslavni Božić sedmog januara. Odavno sam prestao sa pokušajima da ljudima objasnim da je i naš Božić 25. decembra ali da smo se samo malo razišli u kalendarima. Matematički... astronomski. Džaba je pričati. Veliki broj njih mi kaže da ćemo se „pokatoličiti“, „pounijatiti“ i „nestati sa lica zemlje“ ako prihvatimo kalendar koji smo u običnom životu ionako prihvatili. Na žalost veliki broj njih je u poziciji da odlučuje baš o tome. Malo je poznata stvar da je kralj Aleksandar praktično postigao dogovor sa patrijarhom Varnavom, a pre toga sa patrijarhom Dimitrijem da Srpska Pravoslavna Crkva pređe na gregorijanski kalendar jer je malo pre toga, u januaru 1919., i sama država prešla sa julijanskog na gregorijanski kalendar. I to veoma lako... doneta je odluka da će posle 14. januara nastupiti 28. januar. I rešena stvar. Isto su uradile i druge pravoslavne zemlje; Rusija, Rumunija, Bugarska i Grčka. Turci su, po običaju, malo zakasnili, ali oni ionako nisu pravoslavna zemlja. Samo su tu... blizu nas. Činjenica je da se prihvatanjem novog kalendara ne bi prihvatilo i računanje Uskrsa na isti način pa danas imamo čudnu situaciju da Grci, Rumuni i Bugari slave Božić zajedno sa katolicima i protestantima a Vaskrs sa nama. Smešno, zar ne? Ne znam ko bi mogao da reši svu tu zapetljanciju i da li je rešiva, jer znamo da i mnogo manje uvezane čvorove još niko nije razvezao, ali... možda ne bi bilo loše da neko proba. Možda i uspe. A do tada, Sreтan Uskrs  i ...  Христос Воскресе.




2 коментара:

  1. Slažem se,svakako bi bolje bilo da se manje odvajamo i razlikujemo i konačno budemo samo ljudi. Hristos vaskrese

    ОдговориИзбриши
  2. Vaistinu voskrese! Kasnim i komentarišem da sam i ja bila jako srećna što su se oba Uskrsa poklopila. Kamo sreće da je tako stalno, kao i sa Božićem!

    ОдговориИзбриши