Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 06. јул 2014.

Muška klađenja i zavođenja


            Eh, kada odem na teren da popisujem te moje šklopocije koje polako postaju interesantne samo ovima koji se bave sekundarnim sirovinama, što je danas ponekada i moderno i unosno, najlepši deo počinje onda kada završimo sve i sednemo da ručamo. Ne, ne ručamo u prirodi, na ćebetu, nego u kafani kao što i dolikuje svakom čo'eku sa ovih prostora koji se nekada zbirno zvao Jugoslavija. Te naše ručkove što se produžavaju u večere bi trebalo snimati. Naravno i video i audio. Jedno bez drugog bi bilo k'o kora od banane. Svašta se tu poteže. Nekada davno, pre petnaestak godina, vladala je među nama manija klađenja. Ne u kladionicama... nego onako... međusobno... da se zna ko je u pravu. Kladili smo se oko svega i svačega uvek dokazujući istinitost informacija i teza koje smo zastupali. Neko nešto počne da priča i... odma' neko skoči i krene... „daj nemoj zajebavati... to nema veza sa životom“. „Šta nema veze sa životom... o'š se kladimo?“ Ko izgubi, sledeći ponedeljak, jer to je bio dan naših „Panonskih susreta“... čak smo imali i dve suprotstavljene ekipe kao na „Jadranskim susretima“, plaća ručak. Ili večeru. Ili šta god da je to bilo. Preganjali smo se od broja stanovnika Budimpešte i Berlina do veroispovesti Goranaca. I zvali ih odmah telefonom da proverimo... mislim Gorance... ne „Budimpeštance“. Da se zna ko je dobio opkladu. Nekada je dokazni proces trajao i po nekoliko nedelja i morali su biti pozivani i nezavisni „stručnjaci“ jer druga strana nije prihvatala protivničku argumentaciju. Recimo, baš oko broja stanovnika Budimpešte. Mi... mislim naša strana, smo tvrdili da Budimpešta ima oko 2 miliona stanovnika a „protivnici“ da ima čak 5 miliona stanovnika. I skoro da smo morali da idemo da ih brojimo lično. Šta god potegnemo... internet, enciklopediju, atlas... ovi kažu... „ma to je zastareo podatak“. Jedva su priznali poraz. Mada... mislim da nikada nisu platili tu izgubljenu opkladu. Ili se varam?


            Ali dobro, imalo je to svojih draži. Jednom je bio postavljen i matematički problem sa površinom pravougaonika. Više dobrih matematičara na jednom mestu nisam u životu video. A niko nije imao više od 2 iz matiša. Dobro... lažem... imali smo svi dobre ocene... ali smo bili ubeđeni da oni s druge strane nisu. I da smo u velikoj prednosti. I oko tog pravougaonika smo se razvlačili, čini mi se, bar desetak nedelja. Ne sećam se ni kako smo dokazali naš stav. Jer mi smo dobili... naravno... zar ste sumnjali da smo ikada izgubili?! Ja se, u stvari, nisam nikada ni upuštao u opkladu ako nisam bio 100% siguran. Stari ziceraš. Nekada smo imali i goste. Imamo ih često i danas. S gostima teme za čavrljanje su se proširivale otprilike na razmak između polova. Severnog i južnog, mislim. Tako se dođe i do osvajanja ženskih srca. Tu naravno nije bilo klađenja. Samo priča. Srećom, jer to nikad nije bio teren na kom sam čvrsto stajao. Uvek mi je na tom polju tepih klizio ispod nogu. Kao da sam na ledu. Nisam to nikada ni krio. Ali neki drugi nisu imali takve probleme. Nemaju ih ni u ovim godinama. Dal' zbog materijalnog statusa, ili su stvarno šmekeri, ili ih jednostavno hoće... to ne znam, ali znam da uvek imaju nešto „sa strane“. Da razbiju monotoniju bračnog života... valjda. Dobro... ta monotonija stvarno zna da bude ubitačno-monotono-dosadna. Ali, šta ćeš...


            Jedina stvar oko koje sam ja uvek štrčao je bila starosna dob „miljenice“. Izgleda da sam ja jedan od retkih konzervativaca koji zastupa tezu da godine života „pratilje“ treba da prate godine života matorog zavodnika. Nikako mi se nije uklapala teza po kojoj može sve sem mame, sestre i ćerke. Sopstvene, naravno. Ne mogu nikako da spojim sebe sa nekom devojčicom od 20 godina. Ali o tome sam već pisao. Nego... mene više interesuje kako im uspeva? „Šmekerima“, mislim. Taman se raskantaju s jednom i... evo ih s drugom. Il' je mlađa il' je lepša? Imao sam jedno vreme i dobar auto... svi su mi govorili da mora da se lepe za mene. Jes', malo morgen. I da sam Bugati Vejron imao ne bi mi pomogao. Znam da nisam visok, lep i plav ali takvi ionako već godinama nisu u modi. Dobro... nisu ni ovakvi kao ja, ali kakve sam dilindove viđao sa ribama k'o Ketrin Zita Džons... iz mlađih dana... da ne poveruješ. Na čega se lepe... jebem li ga ako sam uspeo da shvatim. I zato ja na našim ručkovima koji se i danas ponekada produže u večere obično ćutim kada takve stvari dođu na red. Vidim da su me obišli i pregazili i da tu, izgleda, baš i neću ispraviti prosek svog preseka... što bi rekli statističari. Zato ću morati da se vratim na one priče u kojima ćemo opet početi da se kladimo... kao nekada. Mada... ne verujem da će upaliti. Ne interesuje to više nikoga.




3 коментара:

  1. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  2. Sve je zanimljivo, i klađenje i matematika...ali šmekeri su najzanimljiviji, jer lažu da uvek imaju nešto sa strane...a oni koji ne lažu imaju ili debelu lovu ili tretiraju žene kao potrošni materijal, a one se baš za takve lepe, dobar deo njih...Jer žene su ti čudne biljke...vazda hoće nešto da menjaju, pa su ubeđene da će promeniti tog nekog...ima kod mene jedan tekst ( nije jedan, lažem...ima tri nastavka o ovoj temi )... retko se primaju na normalne...

    ОдговориИзбриши
  3. Vidiš,to klađenje nije više zanimljivo jer bilo koju činjenicu možeš dokazati za2 minuta buljeći u telefon. Nema baš draži u tome. Što se tog šmekerskog dela tiče ne ostaje drugo nego da ćutiš ili počneš da izmišljaš koješta. Ili da pređeš na dela... Majke mi,isto se osećam kad treba da sa nekim ženama popričam na temu šopinga,makar se kupovao prašak za veš!

    ОдговориИзбриши