Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 04. јануар 2015.

Srpsko-albanski sudar na Bulevaru 1. deo


            Kasna jesen 1996. Beogradom i Novim Sadom šetaju studenti i večiti nesvršeni studenti. Dobro... i ja sam šetao. Dok sam šetao. Posle sam prestao. A u pauzi između šetnji se ponešto i uradilo. Kilavo, ali... A i odmaralo se, išlo se u posete ljudima, družilo se... Jebiga, tada tek da se pojavio Vindovs 95, a internet je radio sporije od crva koji je namerio da pređe ulicu i to uzduž, pa nismo kao sada blejali u ove monitore kao krava kroz vrata štale. DOS je kod starih kompjuteraša još uvek bio zakon, Vidovita Vanga je umrla u avgustu te godine pa nismo imali sigurne informacije šta će se sve desiti u sledećih 20-30 godina, a dinar se stabilizovao na sigurnih 3,60 za marku što je potrajalo još dugo. Moja žena i ja smo čekali prinovu. Ta prinova sada ima skoro 18 godina i zajebava nas više nego ikada do sada. Tada nije mogla. Mlatarala je malo po ženinom stomaku, ali ne puno. Još tada je bilo jasno da će biti lenja i razmažena. No... i pored njenih retkih trzaja u stomaku, mi smo živeli prilično normalno. Mislim... teško da bi se to moglo nazvati „drugo stanje“ jer smo išli gde god smo stigli, i radili šta smo stigli. Pa čak i na demonstracije, iliti protestne šetnje. Dobro... ova moja se malo prenemagala, ali... ništa posebno. U stvari, ništa više nego što se inače prenemaže. Sve do danas. I tako smo jedno veče, kao u priči, krenuli kod prijatelja... u stvari kod ortaka s kojim sam godinu dana ranije započeo ortakluk koji traje do danas. Do kada će... videćemo. Od raznih trasa koje vode od Avijacije do Limana II, ja sam izabrao Bulevar Oslobođenja koji se tada zvao, kao što i dolikuje, Bulevar 23. oktobra, po sećanju na dan kada je oslobođen Novi Sad. Od Nemaca, naravno. A oslobodili su ga partizani. Dobro... i Rusi. Ne moram baš sve u sitna crevca...


            Opušteno vozeći našu ljutu žutu mašinu, kojoj je u saobraćajnoj zvanično pisalo „Jugo 45“, stao sam na semaforu gde se Bulevar ukršta sa Futoškom i Jevrejskom ulicom. Kasno popodne, novembarske duge noći su već bacile svoju senku na nas. I pored trudne žene, ja pušim u kolima?! Zamislite kakva su to vremena bila za nas muškarce. Danas bi me istražni sudija odmah pritvorio na mesec dana... dok traje istraga... a posle... pa, bar 6 meseci mardelja. Naravno uz oduzimanje i žene i deteta. Ma, za ženu već tada ne bi bio problem, ali dete... Opušteno pušeći Malboro video sam u retrovizoru kako je jedna trokolica prepuna nameštaja od kog se vozač nije video stala iza mene. Nije ni morao da se vidi... svi smo znali ko vozi motorne trokolice i to obično stojećki jer su tovarili uvek toliko da drugačije nisu mogli da vide kuda voze. Nikada omiljeni Šiptari. Tako je kako je. Tako je bilo onda a tako je i danas... da se ne lažemo. I taman je ova moja zaustila da priča nešto o budućem vaspitanju našeg prvenca... ili prvenke... ne znam šta bi bilo gramatčki ispravnije jer nikada nisam do kraja naučio taj deo srpskog jezika, kada je odjednom nešto tako puklo da sam mislio da je pala minobacačka granata... po sećanju s ratišta. U deliću sekunde osetili smo jak udarac sa zadnje strane kao i nagli trzaj koji je pogurao napred našeg Jugića-mezimca. U isto vreme delovi nameštaja su proletali pored nas kao meteori pored „Enterprajza“, samo u istom smeru... za razliku od scena u „Zvezdanim stazama“. Cigareta mi je ispala na pod i kao da sam sekundu ili dve... dobro... možda i tri-četiri, bio potpuno dezorijentisan. A onda je nastala mukla tišina. Kao posle bitke. Malo sam otresao glavom kao da se negde na dvorištu umivam hladnom vodom sa česme, i seo usparavno na sedištu. Pitam ovu moju... „Šta bi, jebote?“... a onda vidim da je ona odsutna kao da je pobegla s časa. Kada sam video da sam s kolima duboko u raskrsnici, iako je još uvek bilo crveno svetlo, shvatio sam. Neko me je momački zveknuo s guza. 


            Bio je to onaj Šiptar s trokolicom. Ali... „kako može da me zvekne kad je stao?“, pitao sam se dok sam polako izlazio iz kola da najzad sagledam celu situaciju. Gradski autobus koji je iz Jevrejske išao pravo na moj levi bok je stao i uključio sva četiri žmigavca. Video čovek šta se događa pa je odustao od „prava“ da me očetka s leve strane i oduva k'o prdež perce. Nakon njega svi su stali... ceo saobraćaj i u raskrsnici i u ulicama koje se ukrštaju. Polako, i drugi ljudi počinju da izlaze iz kola. A ja sam već zabezeknuto posmatrao dosta jezivu sliku pred sobom. Trokolica duboko zabijena u mog Jugića, svuda okolo delovi fioka, ormana i regala a tovarni deo trokolice prazan kao da su je najurednije istovarili. Desetak metara iza trokolice stajao je „Daevu Neksia“... što je korejska verzija Opela Kadet koji se tada tek pojavo u Srbiji. Na haubi leži čovek. Ne pušta ni najmanji glas. Na sedištu trokolice nema nikoga. Ceo zadnji deo trokolice je smrskan i sedište se u stvari samo nazire. Krećem ka Daevuu iza nas iako iz njega niko ne izlazi. Prilazim čoveku koji uzduž leži na haubi a srce mi već ubrzano lupa jer pretpostavljam da neću videti lep prizor. Konačno sam shvatio... čovek koji je vozio Daevu je udario u trokolicu otpozadi i sve nas „ugurao“ duboko u raskrsnicu dok je sam Daevu ostao u svojoj traci, otprilike tamo gde smo mi stajali pre udarca. „Kako nisam čuo kočnice?“... pitam se u momentu... I odmah i odgovaram samom sebi... “Jebote... ovaj nije ni kočio... u punoj brzini se zakucao u trokolicu i tek onda stao“. Sve sam to izvrteo u glavi dok nisam došao do Daevua i čoveka koji je bio na haubi. Niko drugi od prolaznika i ljudi sa pešačkih prelaza ne prilazi ni meni ni čoveku na haubi. Dobro... prelomio sam... moram ga podići, pa šta bude. Podigao sam ga držeći ga za ruke i on je za divno čudo iz ležećeg položaja vrlo lako prešao u sedeći položaj na haubi. Pogledao sam dole i video da su mu noge potpuno upale kroz masku u hladnjak Daevua. Trepćući vrlo brzo, polako je prozborio... „Maljo me bolji na gljava gore“.  




Нема коментара:

Постави коментар