Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 08. фебруар 2015.

Šta bih sve mogao da sam mlad


            Kakvo pitanje, hmm? Koliko puta smo ga postavljali sebi. A i drugima. Još da možeš da zadržiš ovu pamet i iskustvo... ihaaa... A toliko sam to puta slušao od starijih dok sam bio klinac da mi nije bilo dobro i od njih i od njihovih hipotetičko-filozofskih opservacija. Slušao, ali ne i čuo, jer to nije isto. Sluša se na „boli me uvo“, a kad se nešto čuje onda se i nauči. Samo... ja uvek učim na svojim greškama a ne na tuđim, kao tipični balkanski kreten. I sad mnogo toga znam, ali... imam izlizan JMBG i to ne može da se isparavi. Ali može da se zamišlja... naveče kad legneš a san ne pada na oči ti onda malo pustiš mašti na volju. I naravno, prvo ti dođe ona Balaševićeva „morao sam da se odselim kad mi je bilo 23“. Stvarno... zašto nisam? Iskreno govoreći, ne znam. Ili... još iskrenije... nisam imao muda. Trebalo se ipak izvući ispod toplog maminog jorgana i otisnuti se u nešto što je tražilo odricanja i obaveze... za nas. Ona Juga, kakva god da je bila, lepo nas je uljuljkivala i šaputala nam da ne idemo nikuda, jer... nigde nije bolje. I mi svaki put kad to čujemo od nje, potvrdno klimnemo glavom, i pravac neki kafić da sa nekim istomišljenikom mrsomudimo satima o blisko-istočnoj krizi i kako je rešiti, iako je nisu rešili već oko dve hiljade godina. Mladost nosi sve pred sobom kao bujica i ne možeš da je zaustaviš. Diše se punim plućima i ne plaši se ničega i nikoga. Sem možda pomalo one spodobe iz „Leptirice“... jebiga, nije da nije. Ali i to samo na kratke momente. Sad se samo na kratke momente osećam kao da se ne plašim ničega i nikoga. Inače se stalno nečega plašim. Mada deklerativno... to niko ne priznaje. Dok ne prsne k'o lubenica kad ispadne iz ciganskih kola na put, ali onda je već kasno jer... niko je više ne može sastaviti. 


            „Da sam otišao preko bare danas bih...“ Ma otkud znam šta bih bio i gde bih bio... ali mogu da probam da zamišljam. Ali ne vredi. Nešto mi mašta nije bujna kada je to u pitanju. Na koju god stranu misao u mašti krene naiđe na reket koji je mlatne žestokim forhendom i vrati je preko okeana nazad i to tako da sve odskakuje po Atlantiku. Ne mogu da se smestim na severno-američki kontinent u glavi nikako. Jedino mi poneka pustinjska zvečarka protrči ispred očiju na trenutak. A to baš i nije tako primamljiva misao. Bez obzira što uglavnom beže od mene kada ih zamišljam. Eto... čak i u mislima i zvečarke beže od mene. Kako bi tek ljudi? Ili se to ja već unapred predajem i dižem ruke u vis? Kao... nisam ja za tu anglo-saksonsku družinu i pitanje je da li bi se ikada navikao na nju.. A to je samo zvono u glavi koje me ohrabruje i potvrđuje moje odluke kao jedino ispravne mada tamo nisam kročio ni malim prstom. Povlađivati samome sebu u glavi je isto što i dati otvorenu podršku Aci-Dramoseru-Vučiću. Sramota te već posle pet minuta. Jedino što za ovo u glavi niko ne zna, ako nisi budala pa se izlaješ, a ovo za Vučića... jebiga... tu nema popravnog. Ali, sve u svemu, koliko god da probam da maštam o tome da sam trebao da preplivam Atlantik, nekako me, čim zaplivam, uhvate grčevi i eto ti spasilaca u onim narandžastim prslucima da me vade k'o dete još na plaži u Normandiji. Možda to znači da i ne treba sebe da vidim u kaubojskim čizmama i „Stetson“ šeširu bilo u Njujorku bilo u Las Vegasu. Valjda. Ili sam i to samom sebi nametnuo kao ispravnu odluku?


            Evropa? E, tu bih već mogao debelo da se zapitam zašto neke 1984. kada sam skinuo SMB uniformu i nakon odrobijane kazne državi obukao civilno odelo nisam zbrisao negde u Evropu. Jer, pazite, ona Evropa i ova sada su kao dupe i oko. Sedamdesetih i osamdesetih godina Evropa je zaista bila tvrđava građanskih sloboda, posla je bilo gde god da proturiš nos i niko nije imao predrasude prema Srbima, Bosancima, Hrvatima i ostalima jer smo za sve bili samo Jugovići. I delili su nas na normalne ljude i lopove... sve po zasluzi. I tada si još uvek mogao da nakon nekog vremena, ako si dovoljno pametan, vredan i inventivan, pokreneš neki posao koji ti je mogao doneti ozbiljnu lovu. A čak i da nisi. Neka šljaka za tri soma maraka je bila uobičajena stvar. Možda malo monotona, ali ti je donosila sve što ti je trebalo. Još da koju godinu kasnije dođeš po neku snašu odavde i odvedeš je „da vidi sveta“ i posle toga ostane s tobm da ti blago masira i pere noge u lavoru pred spavanje... kud ćeš više. Da sam onda dolazio po neko devojče ovde valjda ne bi naleteo na ovu moju štrikerku. Uostalom, ona je bila emancipovana 123,8%... profesor nemačkog jezika... Mislim, šta će neko ko predaje nemački u Nemačkoj? Oni znaju nemački dovoljno dobro i bez nekih naši mrsomuda koji bi da im sole pamet o Geteu a jedino što su videli od Getea je njegova rodna kuća U Frankfurtu. Na Majni, naravno. Mada... i kod nas gomila bizgova meša Vuka Karadžića ili sa Vukom Draškovićem ili sa Radovanom Karadžićem, pa bi verovatno i tamo bilo par desetina miliona Nemaca koje bi trebalo podučiti istom samo na njihov način. Ali... u međuvremenu Evropa je postala jazbina mrmota i teško da se sada može nešto napraviti. Iako, ja i ne pišem o Evropi sada... ja pišem o onom nekada i tome šta sam sve mogao a nisam. Mada, sve su to misli koje vrludaju bez ikakvog smisla i više liče dečačke snove, samo su sada tipa „šta bi bilo da je bilo“ i tu ispravke nema. Ali, dobro... još uvek mogu pomalo da maštam kad san neće da pogura kapke. Treba to korisiti, jer... ko zna... možda će nam to uskoro odlukom vlade biti zabranjeno. Ako maštaš, maštaj i zamišljaj Vučića. Ako su „svi pristupni maštalački linkovi“ zauzeti, pređi na Vulina.... tamo sigurno ima slobodnog mesta. A to... baš i nije neki doživljaj. Bolje popiti neki „Tavor“ za spavanje... i zaspati u sekundi snom pravednika. Ako je malo jedan... uzmeš dva-tri. Šta fali? Samo da ne zamišljam njih.


   

Нема коментара:

Постави коментар