Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 05. април 2015.

Budimpešta, moja druga prestonica


Eh, kakve je Pešta nekad kupleraje imala.... Samo ja ne pamtim ni jedan. Šta ćeš.... rođen sam posle onog velikog rata, a narodne vlasti koje su odlučno nastupile posle tog rata su dosta detaljno iskorenile te prljave ostatke još prljavijeg građanskog društva. A sada kada se Pešta vratila prljavoj tradiciji, pa je čak postala i meka za snimanje porno filmova, ja sam suviše mator.... dobro možda ne previše, ali svakako ne previše oran za razgibavanja te vrste sa nepoznatim devojčurama koje u sebi (možda) kriju i neku manje ili više opasnu bolest koja, ako i nije jako opasna, može da bude jako kompromitujuća.... za sve nas. I dosta dugo već nisam bio u tom gradu nekadašnjeg razvrata, bluda i požude. Ne usuđujem se. Sve mislim.... možda me spopadnu neke uspaljenice pa ne mogu da se odbranim. Tako su me jednom u Parizu, taman kad smo se sa Monmartra, kao poznatog umetničkog dela grada, spustili do Pigala, prepuni utisaka iz tog umetničkog kvarta u kome, sem par prodavnica ogavnih suvenira, nisam video ni jednu sliku a kamoli umetnika, ispred samog Mulen Ruža spopale neke dve raspomamljene lujke. Jedna crnkinja i jedna naša. Naša.... mislim belkinja, tj. Francuskinja, a ne neka stvarno naša.... iz Srbije, Hrvatske i ostalih bratskih nam zemalja. Jedva sam ih se otresao. A bio sam sa ženom i ćerkom.... I govorim im ja.... ali ne vredi.... ludo, drogirano, uspaljeno i pre svega željno mojih 50 Evra. Ali dobro.... to je Pariz.... nećemo sada o tome.


Počeo sam o Pešti. Fina varoš.... zaista. Ne znam zašto, ali stvarno sam bezbroj puta bio u tom gradu i svaki put mi je bilo lepo. Ne samo lepo.... nego.... kao da sam kod kuće u Novom Sadu.  Jedno vreme od skoro dva mesesca, dok je trajala ona operacija „Milosrdni Anđeo“ u kojoj su oni divni ljuti iz NATO pakta učinili sve da nam u tom odsudnom trenutku pomognu koliko god mogu, ja sam, sa ćerkom od dve godine i ženom sa stomakom do zuba, boravio u u Budimpešti. U najlepšem delu grada - Budimu, i to rezidencijalnom delu u kome je bilo dosta ambasada i konzulata. U onom delu,  tačnije u onoj ulici (Sarvaš Gabor) u kojoj je 1989. počela kontrarevolucija koja traje do danas jer niko od nas koji smo nekada živeli u nekoj vrsti socijalizma, mekšeg ili oštrijeg, još uvek ne zna šta je u stvari bila revolucija a šta kontrarevolucija, kao ni to kada je nešto od toga počelo a kada se završilo. Mada.... moram da priznam da mi je taj najduži boravak u Pešti nekako teško pao. Valjda zbog detonacija s one strane granice, koje se nisu mogle čuti.... ali mi smo ih čuli. Međutim.... vrlo brzo sam shvatio da ih ne čujemo samo mi „kratkoročne izbeglice“ iz Srbije kojima je Pešta tada bila preplavljena. Čuli su ih mnogi, ili bolje rečeno.... skoro svi Peštanci. I činilo mi se da su i tugovali i brinuli sa nama zajedno. Čuvši srpski, znali su da priđu i da otvoreno kažu kako ih je sramota što je i njihova zemlja na strani onih koji „milosrdno pomažu“. Znali su i da nenajavljeno dođu do kuće u kojoj smo boravili, u prelepoj ulici Sarvaš Gabor, i donesu gomilu igračaka našoj dvogodišnjoj ćerki. Ne starih, iskrzanih, i izanđalih igračaka. Bile su to nove igračke kupljene samo za tu namenu. Bilo je zaista teško odbiti takve stvari.... bila bi to uvreda za te ljude, iako mi nismo bili u nekoj teškoj materijalnoj situaciji.... naprotiv. 


Na dečijem igralištu u blizini kuće gde smo živeli, a koje se nalazilo pored jedne veoma lepe crkve, barokne katedrale, ljudi bi nam prilazili i raspitivali se o tome kako to stvarno izgleda u Novom Sadu ili Beogradu jer svojim televizijama nisu verovali. Više su verovali nama. Kome je tada bilo do priče.... ali.... U Segedinu su se detonacije mogle i čuti i osetiti, a neki od tih ljudi su tih dana bili baš u Segedinu i.... Da.... Budimpešta je u neku ruku i srpski grad. Neka naša rezervna prestonica.... ili je ja tako doživljavam. Možda je to neka veza iz vremena kada smo živeli u istoj državi.... ko zna. Išli smo u Peštu kao klinci od dvadesetak godina, kada je bila dosta siromašnija nego danas.... onako.... na kafu,.... iz zezanja. U čuvenu poslastičarnicu „Žerbo“, koja je nosila ime po kolačima koje najbolje pravi moja mama. Valjda su i oni čuli za njih. Ili smo pokušavali da uđemo u čuveni restoran „Saz Eveš“ iliti na po naškom „Stogodišnjak“ na samom početku Vaci ulice. Pokušavali, ali ni jednom nismo uspeli. Na teškim drvenim ulaznim vratima restorana postojala je ćuba, mali šubert, kroz koji bi provirio neki ukockani tip i naravno videvši nas sa 22 godine, kao i garderobu koju smo „gajili“, samo prezrivo bez i jedne reči zatvorio šubert, dok smo mi kao popišani ostajali ispred, ali uvek uz obećanje samima sebi da ćemo jednom, kad tad, ući u taj čuveni restoran. Ja sam i ušao.... petnaestak godina kasnije. I.... ma ništa naročito.... čak razočaravajuće. Ali načekao sam se.... dosta.... Za razliku od „Stogodišnjaka“ u „Maćeš Pince“, takođe čuveni restoran koji se nalazi samo par stotina metara dalje, se ulazilo bez problema. I ulazili smo i sedeli unutra bezbroj puta.... godinama. Pa jebiga.... biti u Pešti, a ne otići u „Maćeš Pince“.... ?


A Budimska tvrđava.... Nekako se uvek zalomilo da sam gore bio kada je hladno i kada oko njenih zidina duva nešto nalik našoj košavi.... a možda je i isto....?! I te davne osamdeset i pete kada sam se prvi put popeo bilo je hladno.... baš hladno. Trebalo je dodirnuti poznati kip devojke izliven u bronzi za guzu a tebi se i ne vade ruke iz džepova. Al’ običaj je običaj, i nećemo preskakati takve domaće zadatke. A posle... prolazio sam pored nje nonšalantno.... kao, boli me uvo.... Jedno od najlepših mesta „Ribarska tvrđava“ i nije nešto posebno, ali.... ostaje kao lepa slika u glavi. Najveća želja tada mi je bila da se dočepam hotela „Hilton“, a kada sam mogao on se preselio. Za neke stvari valjda moraš odrasti. Kasnije, kada sam dosta toga video po celoj Evropi nekako sam počeo da potcenjujem Peštu, da je smatram manje lepom, manje važnom i manje svojom. Jednom, pre samo tri godine, sam ljut otišao u 10 uveče kući jer su u hotelu izgubili našu rezervaciju. Rekao sam im da se jebu, seo u kola i krenuo pravac za Novi Sad. Ionako mi je trebalo samo 2 sata. Džaba su iz „Bukingkoma“ zvali da se vratimo i da je u pitanju greška. Kada je telefon zazvonio ja sam već izašao iz Kišpešte.... a kada tu tačku prođem.... ne vraćam se. Ali.... znam da sam u zabludi i da ću Peštu voleti i dalje, da ću odlaziti u nju, na nekom iskrivljenom engleskom i uz malo poznavanje mađarskog se sasvim lepo sporazumevati sa svima i da će mi biti dobro. Beograd ili Budimpešta?! Ne znam ni sam. Možda ja imam dve prestonice?!



Нема коментара:

Постави коментар