Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 03. мај 2015.

Gastarbajterski


            Jedan moj poznanik, mnogo mlađi od mene, je nedavno odlučio da više neće da se zajebava u ovoj vukojebini od države i da kao sjajan elektroničar, specijalizovan za mobilne telefone, proba da bude ono što su bili naši stričevi, ujaci, pradede, čukundede... gastarbajter, pečalbar, radnik na privremenom radu u inostranstvu. A možda i ne samo na privremenom... zašto ne i stalnom? Zašto se vraćati ovde posle nekog vremena? Zašto da svog klinca, koji ima 3 godine, osudi na tako tešku i praktično doživotni kaznu života u ovoj usranoj zemlji u kojoj uspevaju nepismeni, primitivni i ljigavi poltroni i dupepresvlake a tonu pametni, obrazovani i ozbiljni? U kojoj samo traže a ništa ne daju. U kojoj samo lažu i prikazuju potemkinova sela a ne stvaraju ništa ni materijalno ni duhovno. U kojoj su upropastili sve što je moguće upropastiti i uništiti i u kojoj su zatrli svaki tračak nade da se više ikada, sa bilo kim na vlasti, ovde može živeti iole normalan život. Čemu povratak na ovo smetlište?... Nostalgija? Pa... moguće je da nekoga i trese... ali čim kroči nazad u ovu baruštinu bez imalo kiseonika, toliko neophodnog za život, i čim počne da vozi po našem autoputu imajući osećaj da se vozi u gliseru koji poskakuje po talasima, nestaće mu taj osećaj... ubeđen sam. 
 


            Pre par dana kada smo se zajedno vraćali iz Minhena, on na svega 3 dana prvomajskih praznika, a ja... hmmm... ja mogu do kada hoću... ili... tako već nekako, a ni sam ne znam kako... rekao mi je da je onog dana kada je pre skoro mesec dana kada je izašao iz busa na minhenskoj autobuskoj stanici doživeo pravi mali nervni slom.... „Gde sam to ja?... šta tražim među gomilom ovih ljudi koje ništa ne razumem?... kako ću naći stan?... kako ću naći mesto gde treba da počnem da radim?... imaju li u tom stanu čistu posteljinu?... da li bar malo miriše kao moja kod kuće?... gde prvo da krenem?“... Seo je na prvu klupu u nekom parkiću i zagledao se u daljinu. Bez obzira na to prema kojoj strani sveta je tada bio okrenut on je bio ubeđen da gleda na jugoistok... Pravo ka Novom Sadu. I dok sam gledao u kao crveno, dugačko, trepćuće, novogodišnje led crevo za jelku, na čega je izgledala beskrajna kolona automobila ispred mene, koja se spuštala u blagu dolinu u kojoj se autoput od Minhena do Degendorfa utapa u autoput A-3, koji negde sa hladnog severa ide ka toplijem jugu, probao sam da zamislim taj osećaj. Osećaj kada si stigao negde gde treba da ostaneš a nije ti se ni kretalo odande odakle si pošao. Meni je ipak bilo lakše... ja sam otprilike u isto vreme seo u kola i krenuo ka najrazvijenoj oblasti Evrope sa nekim zamislima šta bih i s kim bih mogao da sarađujem...  i umesto hladne autobuske stanice, stigao sam kod dugogodišnjih prijatelja gde me je čekalo pečenje, vino, smeh i podsećanje na neke dane iz mladosti. Mnogo drugačiji dolazak u Nemačku od njegovog... zar ne? Ali i pored toga, i ja sam znao da sam u suštini običan gastarbajter.



            Zašto otići u Nemačku... po mogućnosti u njen najrazvijeniji, južni deo? Da bi radili mnogo više nego što ovde radimo? Da bi plaćali skuplje nego što ovde plaćamo? Da bi spavali manje nego što ovde spavamo? Da bi bili manje  sa decom nego što ovde budemo? Da bi imali manje slobodnog vremena nego što ovde imamo? Da bi se manje družili sa ljudima nego što se ovde družimo? Ili... možda zato što... ćemo biti plaćeni onoliko koliko zaslužujemo. Zato što ćemo živeti u državi koja će brinuti o nama kada se razbolimo. Zato što ćemo živeti u državi koja će brinuti o našoj deci. U državi u kojoj će njihovo školovanje imati smisao. U državi u kojoj i mi i oni možemo da planiramo bar deo budućnosti. U državi u kojoj stoji stotine nezaključanih biciklova ispred železničke stanice, a da niko ne zna čiji su niti ih interesuje. U državi koja proizvodi najbolje automobile na svetu, najbolje kućne aparate na svetu, najbolju čokoladu, najbolje posuđe, najbolji escajg i najbolji toalet papir? U državi u kojoj je skoro sve najbolje na svetu. Treba odlučiti... ili jedno ili drugo... Sve ne može. Ne može takav standard uz našu zajebanciju. Ne može takvo zdravstvo uz naš lopovluk. Ne može takva budućnost uz našu beskrajnu malodušnost, lenjost i pesimizam. Uz naše ljubomore, kukavičluk, zavist, ksenofobiju i tvrdoglavost. Ne verujemo nikome, ne volimo nikoga, ne radujemo se ničemu, ne živimo ni za koga. Mi smo već odavno mrtva nacija, samo... samo nam to još nisu javili. 



Нема коментара:

Постави коментар