Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 09. август 2015.

Skijanje po babinim zubima




           
Nikada nisam voleo skijanje. Ne znam zašto. Nije da nisam pokušavao, ali... 'ebiga.... nekako sam uvek završavao u oblžnjem crnogoričnom šumarku. I... nikada nisam naučio da se skijam. Znam da je to danas kao da ne znam da vozim bicikl, ili da nemam vozačku dozvolu, ali.... eto.... nije me htelo. A bio sam dobar u individualnim sportovima.... dok u grupnim nisam baš pokazivao izraziti talenat. No, šta je tu je, zimovanja za mene nikada nisu bila neka radost, odnosno, nisam se baš radovao zimi jer ću ići na skijanje na.... Jahorinu, Kopaonik, Kranj... A kažu da je to najlepša stvar u životu. Za mene je još uvek najlepše.... kad se radi ono... iako sam to radio više hiljada puta ali.... jebiga. Ljakse, šta ćeš. Samim tim što se nisam skijao, nisam spadao u ljubitelje planina i planinski vrhova, staza, prtina, kamenja i blata. Mada.... Bio sam na Tari.... Dva, ili čak tri puta.... mislim. Onaj ciganski vašar na Zlatiboru, gde ponekada, kada se vraćam s mora svratim na neku cibravu kafu, i ne računam u planine. Ono je gore nego ringišpil na seoskoj slavi. Ali... s obzirom da mi živimo u matrijarhatu, iako se mi muškarci zanosimo glupošću da živimo u patrijarhatu, ženina reč je zakon. I, ono što je za mene zakon, je izrazilo otvorenu želju da se uspentramo uz neku planinčinu. Šta sam mogao?... Sem da se spremim, bez visinskih priprema, za boravak u nekoj nedođiji koju ona odabere. Izbor je pao na Staru Planinu u jugoistočnoj Srbiji i hotel.... jebem li ga.... ovek ga pomešam sa onim zamkom u Nemačkoj.... Nojšvajštajnom.... iako ime, kada se malo bolje izanalizira, nema veze s tim jer se hotel zove „Falkenštajner“




            Prvi deo doživljaja je put do tamo. Do Niša je autoput i to je svima poznata stvar. Od Niša do Svrljiga je sasvim solidno. Ali od Svrljiga do neke pripizdine koja se zove Kalna je put koji je ni na nebu ni na zemlji. Da je makadam, znao bih da jeste i tako bih i vozio, ali ovo je asfaltirana traka od nekoliko miliona zakrpa na dužini od 25 kilometara koja te rastrese kao tamošnji seljak šljivu pred pečenje rakije, a na felne i gume paziš više nego što si pazio na decu dok su bila mala. Ali... pretekosmo nekako. Do Kalne. A onda je krenuo uspon koji se penje na 1500 metara nadmorske visine. Tačnije.... 1490 metara. Taj deo puta i nije bio tako loš... ako tamo postoji nešto što nije loše. I najzad ispred nas se ukazao famozni, nemački, „Kameni Soko“. Mislim... taj „Falkenštajner“. Hotel je zaista ekstra. Tu i pored sve svoje namćoraste čangrizavosti nisam uspeo da nađem zamerku. Sem jedne najvažnije.... Tamo gore sem tog hotela nema ništa. Bar ne leti. Postoje staze za skijanje, ali teško da vam to u vreme oko Svetog Ilije može pomoći. Sem za entuzijaste koji bi da trče niz ski stazu. Ali.... nismo naleteli ni na jednog. Doduše hotel ima i otvoreni i zatvoreni bazen, spa, tursko kupatilo, finsku saunu... ali sve ima svoje nedostatke. U zatvorenom bazenu je voda od otprilike 40 stepeni i jedva da može da se prođe pored njega a da te ne probije vrućina kao klimakteričnu ženu. Onaj napolju je baš lep, ali.... na kilometar i po visine vreme nije kao u Novom Sadu. Danju je od 20 do 23 stepena a noću.... 12... 13 stepeni... I stalno duva vetar. Za spavanje je fenomenalno, ali za kupanje u bazenu... onako. Tursko kupatilo ne koristimo iz principa a... ni finsku saunu, takođe. I onda... šta ćeš... malo prošetaš, pa na neki obrok... na koje nemam zamerki... Šveđani su postavili sto zaista fenomenalno... Pa onda se opet negde promuvaš i... to je to.






            Išli smo žičarom, bolje rečeno gondolom, na još dvesta-trista metara više kote. U blizini simbola ovog kraja.... stena na vrhu jedne čuke koje je narod prozvao „Babin zub“. Iako mene više potsećaju na nekoliko babinih zuba, ali.... dobro.... valjda narod zna više od mene. A i ova moja štrikerka se prethodni dan popela peške od hotela do tih babinih zuba dok sam ja više bio za ovu mehanizovanju varijantu.... Pa ipak sam ja tip koji je skloniji tehnici. Sve u svemu... nije loše za nekoliko dana razbibrige... i trošenja para. Dobro... tamo baš i nema na čega da se potroši jer si na takozvanom „Ol inkluziv“ režimu, ali zato, „pošto cena koštanja“ nije mala. Bar ja mislim da nije. U povratku smo svratili kod prijatelja u Niš koji su nas počastili ovčijim pljeskavicama, specijalitetom jednog restorana u Nišu, koje su bile sjajne. Znam da će neko biti preneražen, ali šta ću mu ja.... ne zna šta je dobro. Povratak kući se sastojao od izbegavanja većih naplatnih rampi jer su kolone bile kilometarske pa sam prešao, otprilike, 100 kilometara više u tom vijuganju. Ako već nismo pravili slalom po ski stazama, možemo po odličnim srpskim putevima.... Dok se ne probiješ do kuće. Stvarno avgust mesec treba izbegavati za putavanja. U nekim trenucima sam pomislio da su Turci ponovo, nakon 600 godina, krenuli na Srbiju i da moramo da im pružimo organizovan otpor. Ako smo mi uopšte spremni da se za bilo šta organizujemo. A moja štrikerka je vozila zajedno sa mnom ceo put.... kočila po patosu.... držala se grčevito za vrata kao da je na „Hali-galiju“.... milion puta zaustila da kaže nešto, ali se ipak na kraju predomislila.... i tako sve dok nismo sa vidikovca kod Paragova ugledali svetlosti velegrada. Otkud mi iz Rume? Pa rekao sam vam da sam pravio slalom po celoj našoj otadžbini. Sve u svemu.... nije loše.... ali mislim da ću avgust zaista izbegavati za putovanje. A planinu? Pa... onako... možda i nije tako loše. Moglo bi opet.








1 коментар: