Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 03. јануар 2016.

Nostalgija, seta i malo melanholije... uz muziku


           
Nostalgija je čudan, nedokučiv i verovatno nikada potpuno objašnjen osećaj. Ili možda neko samo misli da je sasvim objašnjen. Jer, nekoga hvata, nekoga uopšte ne... ili se bar pravi da ga ne hvata... Nekoga hvata više a nekoga manje. Kažu da se kroz nju ogleda stepen obrazovanja i kulture... Obrazovani ljudi je, navodno, mnogo manje osećaju... Pa,... nisam siguran u to. To je, za mene, ipak nešto što je čvrsto vezano za duhovnu stranu čoveka i nema mnogo veze sa obrazovanjem. Jednostavno, nekoga pritiska manje a nekoga više. Nedavno sam boravio mesec dana po Zapadno-Evropskim zemljama i prvih desetak dana nisam osećao ništa. Ali, kako su dani prolazili tako je pritisak nostalgije rastao, da bi poslednjih nekoliko dana bio već toliki da sam samoga sebe uhvatio kako je to što radim potpuno beskorisno jer ne kontrolišem dovoljno osećanja... nisam bio dovoljno hladne glave da bih radio kako valja i pravio sam možda više štete nego koristi. A u pitanju je bilo samo mesec dana. Verovatno bi to nekoga drugoga uhvatilo tek posle tri ili šest meseci, ali ima i onih koji bi bili „slomljeni“ već nakon desetak dana. Naravno, pričam o situaciji u kojoj sam porodicu ostavio kod kuće dok sam ja s
âm bio u „tuđini“. Činjenica koja na to utiče je sigurno i broj godina koje smo odgulili ovde, u ovoj vukojebini od zemlje... a koju ipak smatramo svojom. Nije isto otići odavde sa 20 ili sa 50 godina. Što si duže ovde živeo toliko ti se ona više uvlačila pod kožu i na kraju toliko zalepila da to ne možeš tek tako da izbrišeš. Jer, ona vuče i nosi sa sobom jedan drugi vid nostalgije... vreme. Svo ono vreme koje je ostalo iza nas. Zvuke, slike, mirise, dodire i osećanja koje možemo da povučemo iz nekog zabačenog ćoška ovog našeg hard-diska koji imamo u glavi i ubacimo ih desk-top koji nam je istog trenutka pred očima. Bez obzira da li nas je neko svojom pričom povukao u to ili smo se sami, u nekim trenucima samoće, vratili u to vreme od pre 30 ili 40 godina. Jedna pesma na radiju i... otišao si u drugi svet i bez vremenske mašine.
            


            Danas, kada sam u društvu tamburaša, ne mogu da preskočim a da ne zatražim pesmu Arsena Dedića „O mladosti“, a pre 30 godina, ta pesma skoro da mi nije značila ništa. Mnoge pesme su obeležile delove našeg života i znače nam puno. Naravno, kada ih se setimo. A... nije ih se lako setiti. Nekada su to pesme iz ranog detinjstva koje se tek ponekada, i to na vrlo kratko, zavrte u glavi i onda opet nestanu. Ili te neko od drugara, i nehotice, zarazi groznicom i potragom za pesmom koje ni on ne može da se seti. I onda... kao pijanac, kao smeteni profesor, tražiš i vrtiš po Guglu i JuTjubu ne bi li našao samo neki znak koji bi te odveo do te pesme. A sve vreme dok je tražiš živiš skoro kao u bunilu. Ljudi ti nešto pričaju, govore... ti im kao robot potvrđuješ glavom a skoro stalno razmišljaš... „kako ono ide ta stvar?!... jebote... pa nisam valjda toliko ispario?“. I onda nađeš nešto ali... nije to ta verzija... to je neki prepev, neka druga obrada, a ja... ja tražim onu drugu verziju... malo drugačiju. Ona mi je bolja.... nju sam slušao kao klinac. Rok, pop, šlager... ko je sa 7 ili 9 godina mogao to baš tako precizno da razgraniči. To je valjda još jedan dokaz da se muzika ipak deli samo na dobru i lošu. Deca, čini mi se, najbolje mogu da uhvate tu dozu iskrenosti i melodičnosti u nekoj pesmi. Kasnije, potpadamo pod razne uticaje i informacije kojima nas bombarduju sa svih strana i onda napravimo neki profil „našeg ukusa“. Koliko je on zaista naš? Možda nas sada baš ta nostalgija... seta, ... ili melanholija... vraćaju na mesto i pokazuju nam da sve što sada slušamo i nije baš sasvim naša želja ili volja.
       

            Ako danas znamo napamet stihove neke pesme koja je u buntovničkom delu mladosti bila „bljak“, da li to znači da smo se ipak malo folirali dok smo tvrdili da je bila baš teški „bljak“. I, ako nas danas, dok je slušamo, ta pesma, kao u „Zvezdanim stazama“, teleportuje u neku polu mračnu sobu gde se slavio neki... četrnaesti rođendan... i... ako se sećamo, ne samo lica iz te sobe, nego čak i senki po zidovima, trepereće rukom ofarbane žute sijalice, ili šare na tanjiru na kojem su stajali već sasušeni sendviči.... da li je bila baš tako... „truba“... ta, obično „sentiš“ stvar koja se slušala i po deset puta za veče. Izgleda da ipak nije. Ali,... i taj deo mladalačkog i buntovničkog foliranja u potpunosti upada u nostalgiju. I on je neraskidivi deo onoga za čim sada blago patimo. To foliranje je bilo toliko naivno i nevino u odnosu na ova na koja sada nailazimo... kod nekoga. Sada je ružno, izveštačeno i... pomalo bolesno za ove godine. Kada imaš 16... mnogo više toga ti je dozvoljeno iako si tada mislio da ti je, manje-više, sve bilo zabranjeno. Samo široki udah punim plućima i mogao si sve... samo... tada to nisi znao. Jebiga... uvek nečega manjka. Onda spoznaje, a danas energije i dubokih udaha. I... džabe nam danas znanje i iskustvo kada je osećaj otupeo, mašta prikočila a telo usporilo. Neka opaka paučina se obmotala oko nas i ne da nam da se razmašemo kao što smo nekada mogli. I... otuda valjda ta nostalgija i dolazi. I kada je ne zovemo.
              




           

2 коментара:

  1. I ja imam neke stvari koje u neko vreme nisam varila, a sada mi prijaju. Recimo "Pet shop boys" ili "The Cure". Nisu bili bljak. Tada sam bila ograničena nečim što je bio "moj fazon". Putevi se šire kada ga nema ;) Inače, čudno je kako neke pesme isplivaju. Ja sam za Novu potegla pola čašice rakije i istog momenta iz malog mozga izvukla neku stvar od "Divljeg kestena" (bljak) i setila se Hašima Hučuka Hokija (bljak na kvadrat). Čudna neka rakija bila ;) Nostalgična! Sve najbolje u Novoj Sindžo!

    ОдговориИзбриши